Рококо
27.03: Књижевница štampaj
субота, 27. мар 2021, 20:23 -> 15:05
Двадесет седми март
На свој седамдесет и девети рођендан, двадесет и седмог марта 1941, пробудила се касно. Сунчева светлост надирала је кроз прозоре њене куће у Француској улици у Београду на броју 29. Јелена Димитријевић је лежала у кревету и у мислима пролазила кроз свој дотадашњи живот.
Рођена је у Крушевцу, као ћерка трговца Николе Миљковића и његове жене Стаменке, рођене Кнез-Милојковић. Мајци је то био други брак. Након што јој је отац умро, кад јој је било десет година, одлази да с мајком да живи са Кнез-Милојковићима у Алексинцу. Они су били најбогатија породица у том делу Поморавља. Јеленин најстарији полубрат постаје јој очинска фигура.
Требала је да пође у Београд у Вишу женску школу, али је повредила око. Стога је била самоука, образујући се тако што је читала све што јој дође под руку, мада су јој лекари саветовали да не чита превише и да штеди очи. Највећа подршка јој је био брат од ујака, бечки студент и каснији докторанд. С деветнаест година се удаје за артиљеријског капетана Јована Димитријевића и с њим одлази да живи у Ниш. Тамо ће три године касније објавити своју прву књигу поезије.
После још три године, 1897, објављује своју прву прозну књигу Писма из Ниша о харемима, која је и прва прозна књига српске књижевности уопште коју је написала жена. С навршених двадесет и седам година, с мужем се сели у Београд, у исту кућу у којој ће се пробудити 27. марта 1941.
Лежећи у кревету тог дана, она чује неку буку, неке узвике, па јој се ретроспекција још више убрзава: путовања, књиге, добротворни рад. Обишла је свет: од Индије до Америке. Остала је удовица још 1915, али мада, ево, управо улази у осамдесету годину, још јој је мило да живи.
Гомила која виче постала је гласнија, или су сада ближе њеним прозорима, па сада може сасвим јасно да чује шта узвикују.
Боље гроб, него роб!
