Рококо
26.08: Зачин štampaj
среда, 25. авг 2021, 16:15 -> 23:08
Двадесет шести август
Двадесет шести август 1981. био је посебан дан за канадску престоницу. Градоначелник Отаве је, наиме, тај дан прогласио „даном Пола Енке" желећи се тиме на достојан начин одужити уметнику који је те године обележавао двадесет пет година рада. Тог истог дана, једва три недеље након свог четрдесетог рођендана, Пол Енка је у родном граду добио улицу са својим именом. Понеко, ето, ипак бива и пословични „пророк у свом селу".
Рођен је у Отави 1941, а у родној граду је као четрнаестогодишњак објавио први сингл. Годину дана касније, са само сто долара које је добио од ујака, купује карту за Њујорк у једном правцу. Тамо ће се убрзо прославити.
Можда и најдубљи траг у култури двадесетог века, Енка ће направити пишући енглески текст на мелодију француске песме Клода Франсое и Жака Ревоа. Није то превод, јер он уопште није обраћао пажњу на изворни текст. Само је на постојећу мелодију написао речи које ће постати заштитни знак Френка Синатре и једна од најславнијих песама двадесетог века, она у којој човек пред крај свог испуњеног живота признаје да је ишао многим цестама и био свакој чорби зачин, али да је од тога много важније што је све то радио на свој начин.
„Мy Wаy" је песма која се - како је показала статистика - најчешће од свих пјесама пушта на сахранама у Великој Британији. У време кад је написао тај текст, Енка је имао двадесет и осам година, али је очито успео песнички наслутити с каквим емоцијама људи желе да се опросте од овог света.
