Рококо календар: Догодило се некад у првој половини октобра štampaj

1. октобар

ХЕНДРИКС

Првог октобра 1970. у Сијетлу, у америчкој савезној држави Вашингтон, сахрањен је Џими Хендрикс. Умро је у Лондону скоро пуне две недеље раније. Око његове смрти било је много контроверзи. Једини сведок његових последњих часова била је Моника Данеман.

Хендриксова смрт је службено проглашена четрдесет пет минута након поднева осамнаестог септембра. Према речима Данеманове, највећи део претходног дана и ноћи провели су скупа. Разговарали су до седам ујутро, кад је она заспала. Пробудила се око једанаест и приметила да је Хендрикс у несвести и да једва дише. Позвала је хитну помоћ, а ови су га одвезли у болницу, где је констатована смрт. Попио је превелику количину таблета за спавање, а кад је у сну почео да повраћа, угушио се садржајем сопственог желуца.

Последњи септембарски дани у Сијетлу су били необично сунчани. Хендриксово тело је стигло у родни град двадесет деветог септембра. Породица је желела малу сахрану. Јавност и публика из Хендриксовог завичаја, а и шире, имали су разумевања за такву жељу породице. Око две стотине људи било је присутно док је можда и најбољи гитариста свих времена сахрањиван на гробљу Гринвуд, где му је покопана и мајка. Ковчег су носили Дејв Андерсон, Џејмс Томас, Стив Филипс, Херберт Прајс, Еди Хауард и Дени Хауел. Прајс је био Хендриксов возач, а остала петорица пријатељи из детињства.

Више од пола века након Хендриксове смрти и сахране, његово музичко наслеђе живље је него икад пре. 

2. октобар

МЕДАВАР

Другог октобра 1987. умро је сер Питер Брајан Медавар, добитник Нобелове награде за медицину, један од најбољих научнопопуларних писаца свих времена и човек који је вероватно најзаслужнији за распрострањеност праксе трансплантације органа.

Родио се у Бразилу 1915. Отац му је био из Либана, а мајка из Велике Британије. Породица се сели у Велику Британију пред крај Првог светског рата. Студирао је зоологију, а током Другог светског рата почиње да се интересује за могућност трансплантације органа.

Као двадесеттрогодишњак оженио се Џин Тејлор. Она је њему изгледала као „најлепша жена у Оксфорду“, а он је њој деловао „благо дијаболично“. Иако се њена породица противила том браку, она је прихватила његову просидбу. Имали су четворо деце: два сина и две ћерке. Неке важне књиге написао је у коауторству са супругом.

Осим стриктно научног рада, Медавар је стекао велику славу и као научнопопуларни писац. Ричард Докинс сматра га „најдуховитијим међу свим писцима који су икад писали о науци“, док га је Стивен Џеј Гоулд описао као „најпаметнијег човека кога је упознао“. Након његове смрти, у некрологу часописа „Њу сајентист“ описан је „као најбољи научнопопуларни писац своје генерације“.

Осим Нобелове награде, добио је још читав низ признања: племићку титулу, почасне докторате, чланство у разним академијама наука, награду „Мајкл Фарадеј“. После његове смрти, три важне награде назване су његовим именом. 

3. октобар

ЈУГОСЛАВИЈА

Трећег октобра 1929. на мапи света се први пут званично и конкретно појавила држава по имену Југославија. Наиме, краљ Александар је тог дана формално променио име дотадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Краљевина Југославија.

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца формирана је као Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца првог децембра 1918, у Кући Крсмановића на Теразијама, присаједињењем тадашње Државе Словенаца, Хрвата и Срба Краљевини Србији. Краљевина Црна Гора се још раније присајединила Краљевини Србији.

Од првог дана нова држава била је у кризи. Створена је од територија на којима су живели и победници и поражени у Великом рату. Њихово искуство било је фундаментално другачије. Начин на који је усвојен први устав нове државе није допринео расту међусобног поверења. Напетост између две највеће етничке групе у новој држави, односно између, како се говорило, најмногољуднијих племена, константно је расла све док није дословно експлодирала након атентата који је у самом парламенту извршио Пуниша Рачић, а на штету посланика и руководства Хрватске сељачке странке.

Тај атентат и његове последице навели су краља Александра да шестог јануара 1929. најпре уведе диктатуру, затим земљу административно подели на девет бановина, а напослетку и промени име државе у Краљевина Југославија. Идеја је била да ће ново име подстаћи кохезију унутар земље. Историја ће показати да је краљ у том смислу био преамбициозан. 

4. октобар

БОЕМИЈА

Четвртог октобра 1945. Ајрис Мардок пише писмо Дејвиду Хиксу, с којим ће у једном кратком интервалу бити и верена. У писму, између осталог, стоји:

„Ти ћеш вероватно имати боље искуство из књижевних кафана него што сам ја икада имала. Једна од бројних невоља у томе што си жена у таквом друштву јесте то што је тешко не изгледати било као курва било као плава чарапа. А напослетку ми се чини да је проценат заиста интелигентних разговора у таквом окружењу заправо прилично мали. [...] Што сам старија, од људи, чини ми се, да бих уживала у њиховом друштву, очекујем што је могуће више оксфордско-кембричке јасноће мисли и израза. И колико су мучно ташти многи од тих боема! Неки од њих су ми драги. Рецимо, Тамби је сасвим океј и има лепу косу. Али односи с таквима су увек бурни. Ти људи су толико често детињасти и злобни. Због свега тога сам напослетку одлучила да престанем да губим време, па сам све ређе излазила у кафане, те сам почела да остајем код куће да читам, а кад бих разговарала с мушкарцима из тих боемских серклова, бивала сам све хладнија, за разлику од прилика кад сам ћаскала с више цивилизованим типовима, па сам, све у свему, била доста срећнија.“

За љубитеље романа Ајрис Мардок, њена писма су занимљива јер откривају биографску позадину што заплета, што емотивног подтекста те прозе. Комплексност њених ликова је одраз њене властите комплексности, а читаоци ту комплексност често препознају и у себи самима. 

5. октобар

ТРОЈКА

Петог октобра 1994. НБА доноси одлуку да линију за три поена скрати на удаљеност од шест метара и седамдесет један сантиметар с намером да подстакне нападачку игру, односно утиче на то да се повећа број поена на утакмици. Идеја је имала успеха. Мајкл Џордан, рецимо, у првој сезони „скраћене“ линије за три поена драстично побољшава своју статистику кад је реч о шутевима с дистанце.

Експерименти са идејом да кош постигнут из велике даљине вреди три поена почели су још четрдесетих година двадесетог века на појединим утакмицама играним на колеџима. Прва америчка лига која је увела правило од три поена била је АБА, а разлог је била жеља да се разликује од веће и популарније НБА, односно да привуче публику. Било је то 1961. године.

У сезони 1979/80. НБА усваја правило од три поена, али као експеримент који ће важити само током те сезоне. Дванаестог октобра 1979. Крис Форд из Бостон Селтикса постиже прву тројку у историји НБА. Светска кошаркашка федерација (ФИБА) уводи правило од три поена 1984, а прве Олимпијске игре на којима је кошаркашки турнир игран по новим правилима биле су оне у Сеулу 1988. То што је Совјетски Савез освојио злато у финалу против Југославије у доброј мери било је последица много бољег шута за три поена. Наиме, Совјети су дали пет тројки из петнаест покушаја, а Југословени само две из једанаест. Три тројке за Совјете дао је Марчуљонис, док је обе југословенске постигао Дражен Петровић.  

6. октобар

ГУБЉЕЊЕ

Шестог октобра 1979. песникиња Елизабет Бишоп изгубила је живот. Имала је шездесет осам година. Отац јој је умро пре њеног првог рођендана, а кад јој је било пет година, мајка јој је смештена у душевну болницу. Знала је о чему пише кад је писала о умећу губљења: 

Умеће губљења није тешко научити;
многе ствари као да хоће да нестану,
јер њихов нестанак неће несрећа бити. 

Сваког дана нешто изгуби. Прихвати
бес што кључева нема, час лоше трошен.
Умеће губљења није тешко научити. 

И вежбај како ћеш више и брже губити:
места, имена и оно куда си наумио
да одеш. То ти несрећу неће донети. 

Изгубих мајчин сат. И, гле! моја последња
или претпоследња од три драге куће, оде.
Није тешко научити умеће губљења. 

Изгубих два вољена града. И, још и више,
нека царства, две реке, па чак и континент.
Недостају ми. Али то несрећа не беше. 

Чак и ти да нестанеш (шаљив глас, покрети
које волим) нећу лагати. Очигледно,
умеће губљења није тешко научити,
а то може (Запиши!) на несрећу личити. 

Најпре су је одгајали баба и деда с мајчине стране, а затим је бригу о њој преузела богата очева породица. Била је музички надарена и испрва желела да буде композитор, али је напослетку ипак студирала енглеску књижевност. Била је перфекциониста кад је реч о поезији. Дуго је дотеривала своје стихове. За живота је написала само стотину једну песму. Боловала је од депресије и алкохолизма. Доста је путовала: од Европе преко северне Африке до Бразила. Умрла је након пуцања анеуризме у мозгу. 

7. октобар

ДУША

Седмог октобра 1849, у предизборно време, у Балтимору је пронађен мртав Едгар Алан По. Не зна се поуздано шта је По радио неколико дана пре него што су га пронашли фатално алкохолизованог, али неки аутори износе бизарне спекулације да су га искористили као „луду“ за потребе гласања, тј. „преоблачили су га у туђу одећу тако да је могао гласати више пута за одређеног кандидата“. Речима једног биографа: „Попут његових приповести, Поова сопствена прича завршила се изненада и без објашњења, оптерећена жигом тајне која никада није, нити ће икада бити разрешена“.

Од самог рођења – 19. јануара 1809. у Бостону – Поа је невоља љута пратила дуж сваког пута. Већ као тинејџер, Едгар Алан По се навукао на алкохол и коцку. („Он није постао пијанац, рођен је као такав“, бележи биограф.) Као осамнаестогодишњак објављује прву збирку песама. У то време већ има турбулентан однос с очухом и већ почиње да води доста неуредан живот. У времену и контексту у коме је то изузетно тешко, он жели само да буде писац. („Био је један од првих истински професионалних писаца у историји америчке књижевности, али се нашао на тржишту на коме нико ништа није куповао. Процењује се да је укупан приход од свих његових књига, током двадесет година, износио приближно триста долара.“) Био је изузетно самосвестан. Чувен је његов коментар на критике према којима је хорор из његових прича чисти „маниризам“, односно угледање на германске узоре. По каже овако: „Ако је у многим мојим творевинама главна тема ужас, сматрам да тај ужас не потиче из Немачке већ из душе.“

8. октобар

ПОШТА

Осмог октобра 1962. Чарлс Буковски пише Ани Бауман писмо, у којем стоји:

„Узео сам тридесетодневно неплаћено одсуство с посла у пошти. Од посла сам хтео да полудим (ако ми допушташ баналност), али сам схватио да и кад овако имам времена да се коцкам и да пијем, то ме такође води у лудило. Шеснаестог августа напунио сам четрдесет две године. То што сам успео да доживим овај дан је истинско чудо. Не могу се надати неком великом броју нових дана. Ухватиће ме. Ухватиће ме у своју крваву мрежу и онда сам готов. Волео бих да је Сакраменто близу, да је ту, одмах иза ћошка. Обично сам – успркос свим сумњама, боцкањима и жаловањима – прилично јак, али вечерас би ми баш пријало да разговарам с тобом. Пошто је то немогуће, ово писмо ће морати да буде довољно – можда сутра – док ћу ја бити снажан као Немац или Пољак који открива смисао живота у пени уз отвор конзерве пива.“ 

Није Буковски изгледа очекивао да ће живети још дуго, а од тренутка кад је написао ово писмо живео је још више од тридесет година. Жена којој пише, Ана Бауман, била је ћерка чувеног уметника Густава Баумана. Мајка јој је била глумица и оперска певачица.

Након тридесетодневног неплаћеног одсуства, Буковски ће напослетку и трајно напустити свој посао у пошти. Тада заправо почиње његова права књижевна каријера. У последњих тридесетак година живота, остварује свој сан да живи као професионални писац. Страх од крваве мреже никад није изгубио, али га је тај страх и водио у борби за слободу.  

9. октобар

ДЕКРЕТ

Деветог октобра 1981. Франсоа Митеран, председник Републике Француске, објавио је декрет којим се фактички укида смртна казна у Француској. Декретом је забрањено судијама да изричу смртну казну, а шесторици осуђеника који су већ били осуђени на смрт, казне су промењене у доживотну робију. Званично је забрана смртне казне уврштена у француски Устав тек у фебруару 2007. године.

Од Француске револуције крајем осамнаестог века, уобичајени начин извршења смртне казне била је употреба гиљотине. Последњи пут гиљотина је на тај начин службено употребљена кад је у септембру 1977. Хамида Ђандуби погубљен у Марсељу. Радило се о двадесетосмогодишњем своднику из Туниса који је три године раније киднаповао, мучио и убио двадесетдвогодишњу Елизабету Буске. Радећи као земљорадник, Ђандуби је несрећним случајем остао без десне потколенице и дела натколенице. Након ампутације, одао се криминалу као сводник који је силом терао девојке на проституцију.

На суђењу је тврдио да је после ампутације почео да има психичке проблеме и да више није исти човек. Осуђен је првостепено на смрт, жалбени суд је потврдио пресуду, а председник Жискар д'Естен није желео да га помилује.

Џелат је био Марсел Шевалије. Укупно је у каријери погубио четрдесетак људи. Погубљењу Ђандубија присуствовао је и Шевалијеов син Ерик, који је требало да га наследи на послу џелата, али је Митеранов декрет поништио потребу за тим радним местом. 10. октобар

ПЛЕБИСЦИТ

Десетог октобра 1920. у већем делу Корушке одржан је плебисцит на којем се становништво изјашњавало о томе да ли жели да територија на којој живи припадне Аустрији или Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Пред крај Првог светског рата, кад је било јасно да се дотадашња Хабзбуршка монархија распада, из Љубљане су артикулисане претензије ка деловима Корушке већински насељеним Словенцима. Покрајински парламент Корушке те је претензије одбацио прогласивши се делом Аустрије. Српска војска је, међутим, успела да стекне контролу над деловима Корушке.

Ради разграничења договорен је плебисцит. Обе стране су водиле кампању међу становништвом. Пошто говорници словеначког јесу били већина, са аустријске стране су им обећавана сва могућа национална права, уз упозорења да ће евентуално припајање Краљевини СХС значити економски и привредни назадак. Таква пропаганда је, чини се, имала успеха пошто су на плебисциту, макар не нарочито убедљиво, победили заговорници припајања Аустрији.

Мада су из Београда испрва стизали сигнали о неприхватању резултата референдума, разграничење у складу с његовим резултатима убрзо је уследило. Једини који се никако нису мирили с таквом судбином, били су становници села Либеличе. Њихово стално рушење ограде постављене на граници, односно непоштовање аустријских закона, навело је две државе на корекцију границе, па је Либеличе Аустрија уступила Краљевини СХС, добивши заузврат два села већински насељена говорницима немачког језика на левој обали Драве.  

11. октобар

ПИЛОТ

Једанаестог октобра 1910. десио се историјски пролог феномена о којем ће деценијама касније Волфганг Питерсен снимити акциони филм. Због велике популарности тог филма, цео свет је ваљда сазнао да председник Сједињених Америчких Држава има сопствени авион и да се овај зове „Ер форс ван“. Та фраза – „Ер форс ван“ – постала је синоним за авионски лет америчког председника.

Први председник САД који се авионом винуо у ваздух био је Теодор Рузвелт. Ствар се десила поменутог једанаестог октобра 1910. на Кинлок Филду код Сент Луиса, а пилот који је Теодора Рузвелта подигао небу под облаке звао се Арчибалд Хокси. У том тренутку четири дана делила су га од двадесет шестог рођендана. Нажалост, после тог лета којим је још једанпут ушао у историју (Хокси је такође и први човек који је уопште пилотирао ноћу), живео је врло кратко. Погинуо је те исте године, њеног последњег дана. Другог јануара 1911. требало је да учествује на великом летачком турниру, а два дана раније погинуо је тренирајући, односно покушавајући да обори дотадашњи светски рекорд у досегнутој висини. Са својим авионом пао је на тло с висине од две хиљаде стотину метара.

За живота је имао велики ривалитет с Ралфом Џонстоном. Медији су њих двојицу прозвали „небеским близанцима“.

Хокси је био запослен у компанији „Браћа Рајт“ као учитељ летења. Браћа Рајт су и платила његову сахрану. Сахрањен је у граду Аткинсону у савезној држави Небраски, крај свога оца.

12. октобар 

ЦИПЕЛА

Дванаестог октобра 1960. десио се један од амблематских догађаја у историји Организације Уједињених нација, као и у политичкој биографији Никите Сергејевича Хрушчова.

По већини извештаја, инцидент је изгледао овако. Шеф делегације Филипина у УН-у Лоренцо Сумулонг држао је говор, а у том говору је, између осталог, рекао и ово: „Народи у Источној Европи и неким другим деловима света лишени су могућности да уживају властита грађанска и политичка права, зато што су, да тако кажем, прогутани од стране Совјетског Савеза“.

Чувши те речи, Хрушчов је полудео. Пришао је говорници, театрално одгурнувши Сумулонга, па је с места на којем је овај доскоро стајао почео да га денунцира и понижава „дркаџију, марионету и лакеја америчког империјализма“. Тражио је од председавајућег, Фредерика Боланда из Ирске, да казни Филипинца. Боланд је заиста упозорио Сумулонга да буде опрезнији у својој реторици, али је такође позвао Хрушчова да одступи и допусти Сумулонгу да настави своје обраћање.

Вративши се на своје место, Хрушчов је слушајући Сумулонга најпре ударио неколико пута шаком о сто, а затим је скинуо ципелу, па је о сто ударао ципелом. Медији су том призору посветили огромну пажњу. Хрушчов је био задовољан, али неки представници источноевропских социјалистичких земаља били су посрамљени. Ипак, Франц Фанон, парадигматични мислилац антиколонијализма, препознао је у Хрушчовљевом гесту поруку коју су западни капиталисти и колонијалисти заслужили.

13. октобар

МАЛЕР

Тринаести октобар 1870. био је четвртак. Тог дана у чешком граду Јихлави одржан је необичан концерт. Јихлава је у Чешкој град на највишој надморској висини, а налази се на граници историјских покрајина Бохемије и Моравске.

У сали градског позоришта, тог дана је концерт одржао десетогодишњи дечак, син локалног јеврејског трговца. Дечаково име било је Густав Малер. Он је тада први пут свирао у јавности. На концерт је стигао велики број посетилаца. Према извештајима, талентовани дечак свирао је одлично, мада клавир није био савршено наштимован. Један посматрач је жалио због тога што концерту није могао да присуствује први дечаков учитељ свирања јер би засигурно био поносан.

Недуго после тог концерта, дечак одлази да се школује на конзерваторијуму у Бечу. Након што је дипломирао, наредних двадесет година радио је у неколико европских оперских кућа. Потом, као врхунац каријере, следи десетак година на челу опере у Бечу. Пред крај живота, кратко време биће и на челу опере у Њујорку.

Управо у Њујорку, у време Божића 1910. године, осетио је прве симптоме болести. Непуна два месеца касније, двадесет првог фебруара, у Карнеги холу ће одржати свој последњи концерт. Нешто више од четрдесет година је, ето, прошло од његовог првог до последњег концерта. Месец и по дана касније, он полази на пут у Европу, где се најпре кратко задржава у Паризу, одакле одлази у Беч. У том граду је умро 18. маја 1911, а тамо је и сахрањен.

14. октобар

АРШИН

Четрнаестог октобра 1964. објављено је да је Мартин Лутер Кинг добио Нобелову награду за мир. Нешто више од годину дана раније одржао је један од својих најчувенијих говора када је, између осталог, казао:

„Сањам да ће једног дана на црвеним брдима Џорџије синови робова и синови робовласника моћи заједно да седе за столом братства. Сањам да ће једног дана држава Мисисипи, пустињска држава што се зноји у жару неправде и притисака, бити претворена у оазу слободе и правде. Сањам да ће четворо моје деце живети једног дана у нацији која их неће мерити аршином боје њихове коже, но аршином њихових карактера. Сањам данас.“

Мартин Лутер Кинг рођен је 15.  јануара 1929. године. Из данашње перспективе тешко је објективно проценити дубину свега што је променио. Има код Итала Калвина добар опис Кинга из времена непосредно пред смрт: „Уравнотежен и способан, смирен и проницљив, не подсећа на свештеника. Личи на Бургибу с брчићима“.

Три и по године након што је добио Нобелову награду, четвртог априла 1968, док је био на балкону хотела „Лорен“ у Мемфису, устрелио га је Џејмс Ерл Реј. 

Онај већ помињани чувени Кингов говор овако се завршава:

„Нека одзвања слобода с планине Лукаут у Тенесију. Нека одзвања слобода са сваког брда и кртичњака Мисисипија. Са сваке планине нека одзвања слобода. И кад слобода стане да одзвања, кад стане да одзвања из сваког села и засеока, из сваког града и државе, моћи ћемо да убрзамо долазак дана кад ће сва Божја деца, белци и црнци, Јевреји и нејевреји, протестанти и католици, здружити своје дланове и певати речи старе црначке духовне песме: Напокон слободни! Напокон слободни! Хвала Богу Свемогућем, напокон смо слободни!“