Рококо календар: Догодило се некад у првој половини септембра

1. септембар

РЕЈКЈАВИК

Првог септембра 1972. Боби Фишер је постао светски шаховски шампион, након што је Борис Спаски предао последњу, двадесет прву партију, прекинуту претходног дана. Коначан резултат био је 12,5:8,5 за Фишера.

Уочи меча се створила атмосфера у којој је шаховски дуел представљао синегдоху за Хладни рат. Унапред је договорено да се играју највише двадесет четири партије, но да се шампионат обустави и раније ако неки од актера освоји дванаест и по бодова.

У првој партији су оба играча наступила опрезно и калкулантски и све је слутило на реми, док Фишер пред крај није направио велику грешку, те је Спаски тријумфовао. Фишер је затим тражио да се уклоне све камере, пошто је тврдио да оне производе звук који га омета. Организатори су одбили, па се Фишер није ни појавио на другој партији, тако да је победа по аутоматизму приписана Спаском. Било је, дакле, 2:0 и чинило се да је све готово. Фишер, међутим, није тако мислио. Победио је у трећој партији, а затим је до краја изгубио само једну. У свим осталим је или победио или извукао реми.

Тријумф је од Фишера у тренутку направио једну од најславнијих личности тог времена. Ипак, он није био задовољан форматом шампионата и тражио је да брани титулу у мечу у коме би се играло до десет победа, а ремији били одбацивани. У случају нерешеног резултата 9:9, бранилац би сачувао титулу. Пошто његови захтеви нису усвојени, Фишер није желео да брани свој статус светског шампиона, па га је без борбе преузео Анатолиј Карпов.

2. септембар

ОРСОН

Другог септембра 1949. у редовну биоскопску дистрибуцију у Великој Британији пуштен је филм Керола Рида „Трећи човек”, снимљен по сценарију Грејама Грина. Писци обично прво напишу роман, па према том романескном предлошку настане сценарио; код „Трећег човека” ствар је била супротна: Грин је прво написао сценарио, а након огромног успеха филма, према сценарију је настао истоимени роман.

Главне улоге у филму, улоге с највећом минутажом, тумачили су Џозеф Котен и Алида Вали. Кључни лик, међутим, фамозни трећи човек из наслова, Хари Лајм, био је креација Орсона Велса. Чак је и најчувенији филмски монолог, онај у којем Лајм људску патњу тумачи као нужну позадину великих историјских епоха које се памте по величанственој уметности, Велс импровизовао, а да текста у изворном сценарију није ни било.

„Трећи човек” био је најгледанији филм у британским биоскопима 1949. године. Не постоји уметничко дело у коме је тако сугестивно приказан град Беч непосредно након Другог светског рата. Музика Антона Караса постала је једна од најчувенијих филмских музичких подлога у историји седме уметности.

Крајем двадесетог века, Британски филмски институт прогласио је „Трећег човека” најбољим британским филмом свих времена. Десетак година касније, у анкети у којој је учествовало стотину педесет глумаца, режисера, критичара и продуцената, а која је такође бирала најбољи британски филм свих времена, „Трећи човек” је био други, иза филма „Не гледај сада” Николаса Роуга из 1973. године.

3. септембар

ГОСПОСКА

Трећег септембра 1869. у Љубљани, у данашњој Госпоској улици, родио се Фредерик (Фриц) Прегл, будући хемичар и добитник Нобелове награде. Матерњи језик његовог оца био је словеначки, а матерњи мајчин – немачки.

Након што је у родној Љубљани завршио гимназију, Прегл је студирао медицину у Грацу, где је и почео да се бави хемијом. Дипломирао је 1894, а затим био асистент Александра Ролета, чувеног физиолога и хистолога који се бавио и политиком, што као посланик у парламенту Штајерске, што као већник у градском већу Граца. Прегл је био један од оних научника што се темељито и систематски целог живота опсесивно баве експериментима. Захваљујући томе, као педесетчетворогодишњак, 1923. овенчан је Нобеловом наградом за хемију. Његове Аустроугарске више није било. Његова родна Љубљана била је део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а његов Грац, у коме је провео практично цео одрасли живот налазио се у Републици Аустрији.

Прегл је умро стотинак дана након свог шездесет првог рођендана, тринаестог децембра 1930, у Грацу. На његову баштину данас се симболички позивају и Аустрија и Словенија. У највећим и најважнијим аустријским градовима – Бечу, Грацу, Инзбруку и Клагенфурту – постоје улице које носе име по Фрицу Преглу. И један љубљански трг, међутим, зове се по нобеловцу рођеном у том граду. И Словенија и Аустрија су своје годишње награде за науку прозвале по овом хемичару.

4. септембар

ДУПЛИРАЊЕ

Четвртог септембра 1976. у (тадашњој) Другој енглеској фудбалској лиги, на мечу између Фулхама и Бристол роверса појавило се 21.127 гледалаца, дупло више него на претходном мечу кад је Фулхам био домаћин. Није да је домаће навијаче посебно привукао противнички тим; разлог је био то што је у том мечу свој први наступ у дресу Фулхама остварио – Џорџ Бест.

У то време, Бест је већ био добрано угазио у своју тридесет прву годину. Његово „златно доба” у дресу Манчестер јунајтеда било је већ иза њега. Ипак, трагови генијалности још су несумњиво били ту. Зарад тога се нико од гледалаца и није покајао што је дошао на утакмицу. Управо је Бест, већ у седамдесет првој секунди меча, постигао први и једини гол у том дуелу. Остало је 1:0 за Фулхам против Бристола.

Укупно је Бест у дресу Фулхама одиграо четрдесет две утакмице и постигао осам згодитака. Идућих десетак година играо је у Америци, Шкотској, Азији и Аустралији. Сматра се једним од најбољих фудбалера свих времена. За репрезентацију Северне Ирске одиграо је тек тридесет седам утакмица, али је упркос релативно скромном броју наступа запамћен као најбољи играч те репрезентације свих времена. У репрезентативном дресу је постигао укупно девет голова. Није остао упамћен само као велики спортиста него и по екстравагантном животном стилу. Био је познат као алкохоличар и женскарош. Умро је око шест месеци пре свог шездесетог рођендана.

5. септембар

ШИФРАНТ

Други светски рат једва да се завршио, био је пети септембар 1945. године, кад се Игор Сергејевич Гузенко, службеник и шифрант Амбасаде СССР-а у Канади, смештене у Отави, предао тамошњим властима, са стотину девет докумената који су потврђивали шпијунске акције СССР-а на Западу. Афера „Гузенко” сматра се једним од повода за отпочињање Хладног рата. Према речима једног историчара, „Хладни рат је за широку публику почео због афере Гузенко”, док је извесни новинар устврдио како је „Хладни рат почео у Торонту”.

Гузенко се родио 1919. као најмлађи од троје деце у својој породици. Студирао је архитектуру у Москви. Током студија је упознао своју будућу супругу Светлану. Кад је почео Други светски рат, бива обучен за шпијуна. Затим је послат на Запад. Сматра се да је одлучио да промени страну када је добио информацију да с породицом треба да се врати у СССР.

Канадска влада је Гузенку и његовој породици осигурала алтернативни идентитет. До краја живота, бивши совјетски шпијун живео је под именом Џорџ Браун. Са супругом је живео у Кларксону, предграђу Торонта. Имали су осморо деце, а Гузенко је написао и две књиге.

Гузенко је умро 1982. године, од срчаног удара, а супруга му је умрла скоро две деценије касније. Сахрањени су једно до другог. Гузенко је остао запамћен не само у историји Хладног рата, него и у глобалној популарној култури. Појављује се као лик у чувеном филму „Гвоздена завеса” из 1948, као и у филму „Операција лов на људе” шест година после. 

6. септембар

ХАЗАРД

Шестог септембра 1983. објављен је сингл Синди Лопер под насловом „Девојке само желе да се добро забављају”. Био је то први сингл с њеног деби албума и први сингл који је објавила у соло каријери. Песма је добила статус популарне феминистичке химне и постала амблематска за Лоперову, али ауторски није њена. Још четири године раније написао ју је Роберт Хазард.

Скоро сви важни медији посвећени популарној култури ту песму и пропратни спот сврстали су међу најбоље песме и спотове осамдесетих година двадесетог века. Хазард је оригиналну верзију писао из мушке перспективе, а обрада Синди Лопер учинила је да песма добије ново значење. О свакој новој јубиларној годишњици њеног објављивања, придаван јој је све већи културни значај.

„Девојке само желе да се добро забављају” је песма која је била велики хит у двадесет пет земаља, не само у Великој Британији и Сједињеним Америчким Државама. Међу тим земљама су били и Аустралија, Бразил, Канада, Ирска, Јапан, Нови Зеланд и Норвешка.

Роберт Хазард рођен је 21. августа 1948, а умро шеснаест дана пре свог шездесетог рођендана. Имао је озбиљан музички педигре: отац му је био оперски певач. Био је дугогодишњи страствени пушач, а умро је од рака панкреаса.

Синди Лопер је пет година млађа од Хазарда. Осим као певачица, позната је и као глумица, те активисткиња. Шеснаест пута је номинована за награду Греми, коју је освојила два пута.

7. септембар

МАРЦИПАН

Седмог септембра 1914. у Прагу је рођена глумица која ће се уочи Другог светског рата прославити као једна од највећих звезда немачке кинематографије. Звала се Лида Барова. Више него и по једној филмској улози, међутим, историја ће је упамтити по једној животној: отприлике две године била је љубавница нацистичког министра пропаганде Јозефа Гебелса. Поредећи је са својим омиљеним слаткишем, Гебелс је Лиду волео да зове „лутком од марципана”.

Након што је веза с Лидом озбиљно запретила стабилности Гебелсовог брака, па се његова жена Магда пожалила лично Хитлеру, овај је наредио Гебелсу да везу прекине. То се десило непосредно уочи нацистичког напада на Чехословачку. Барова се враћа у Праг, где не бива дочекана с претераном добродошлицом. Током Другог светског рата, највише снима у Италији.

После рата је у Чехословачкој ухапшена због колаборације. С робије је спасава комунистички функционер који се заљубљује у њу. Крајем четрдесетих година двадесетог века обоје беже на Запад. Тамо Лида Барова поново снима неколико запажених филмова, од којих један и с младим Фелинијем, а после развода почиње да живи у Салцбургу, где игра у позоришту. Тамо се поново удала, овај пут за имућног лекара, који је умро већ после три године. Последњих тридесетак година живела је повучено и врло лагодно. Умрла је у јесен 2000. године у Салцбургу, а сахрањена је у родном граду.

8. септембар

ПЕТАК

Осми септембар 1978. по иранском календару био је 17. шахривар 1737. У Ирану је запамћен као „црни петак”. Тог дана су снаге шаха Пахлавија, на техеранском Тргу Јалех, убиле неколико десетина људи који су протестовали. По већини процена убијена су 64 протестанта, али и 30 припадника снага безбедности. У сваком случају, било је више од две стотине повређених.

Тај догађај сматра се кључним тренутком Иранске исламске револуције, односно моментом од кога је постао немогућ компромис између режима и протестног покрета. Дан после „црног петка”, оставку је поднео министар правде, а ускоро је уследио и генерални штрајк у земљи. Све то скупа је, према већини тумачења, запечатило шахову судбину.

Након вишемесечних протеста, који су трајали током пролећа и лета 1978, седмог септембра проглашено је ванредно стање. Упркос томе, сутрадан су се на Тргу Јалех окупиле хиљаде људи. Војска је на њих отворила паљбу, а према првим проценама западних медија, било је чак петнаест хиљада мртвих и рањених. Иако се чинило да су те процене претеране, радикализацију протеста више није било могуће избећи. Огромна већина убијених били су мушкарци, али су међу жртвама биле и две жене: једна средњих година и једна сасвим млада девојка.

У Исламској Републици Ирану сећање на тај дан редовно се обележава с великим поштовањем. После револуције, Тргу Јалех је промењено име и отад се зове Трг шехида.

9. септембар

ДИСТРИКТ

Деветог септембра 1791, око петнаест месеци након што је одлучено да се на обалама реке Потомак оснује нови град, град који ће бити федерална престоница настајућег савеза америчких држава, тај град је добио име. Прозван је Вашингтон, по Џорџу Вашингтону. Истог дана припадајући округ – дистрикт – добија име Колумбија, по женској форми имена Колумбо, што је у то време била уобичајена поетска формулација за Америку. Мање од десет година касније, седамнаестог новембра 1800, у Вашингтону је Конгрес одржао своје прво заседање.

Вашингтон је град направљен, како се то каже, с предумишљајем. Мисија креације новог града поверена је француском архитекти Пјеру Шарлу Ленфану. Као узори за Вашингтон послужили су му Париз, Амстердам, Милано и Карлсруе. Има нечег симболичног у чињеници да је главни град Новог света замишљен по узору на по један велики француски, холандски, италијански и немачки град.

И мада се у првих стотинак година углавном развијао у складу с Ленфановом визијом, већ почетком двадесетог века град се практично спојио с предграђима која су се развијала много анархичније. У време одржавања прве седнице Конгреса, град је имао око осам хиљада становника, док их је данас скоро стотину пута више. И мада у централним деловима чува сећање на своју генезу, главни град Сједињених Америчких Држава данас је – с архитектонске и урбанистичке тачке гледишта – изузетно разнолик и неједноличан.

10. септембар

ХЛАДНОЋА

Десетог септембра 1955, једва два месеца пре своје смрти, песник Тин Ујевић пише писмо Марији Шуштић, тајници загребачког Друштва хрватских књижевника: „Маријо, купите ми пиџаму дебљу и дужу (у глежњима) од прве, јер је захладило. Новац код мене. Ако не разумијете добро, посјетите ме одмах (јер је хитно).”

Док умире, Ујевића плаши хладноћа. Четрдесет година раније, светом је беснео рат, он је био млади песник, у Лондону, а у њујоршком часопису „Свјетлост” објављује песму која се зове „Прогнаник” и која иде овако:

Сиво је небо у туђини,
на мозак пада дим Лондона,
љубав је моја у даљини,
и пјесма птица, слава звона.

Седам је међа до мога краја
и седам стража мојој кући,
и чека змај пред двери раја,
и можда ће ми срце пући.

Ал’ ником нећу рећи зиму
у груди, открит срце јадно,
потужит ћу се тек на климу
и рећи да је овдје хладно.

Као младићу било му је хладно у Лондону, у туђини, сада му је било хладно и у домовини, у његовом Загребу. Свет му није постао домовина, али му домовина јесте постала туђина. Двадесетак дана касније, од исте жене, Марије Шуштић, тајнице Друштва хрватских књижевника, тражиће да му донесе капу. Хладно му је по глави, а и непријатно му је да на лекарске прегледе иде без шешира. Док се живот песника ближи крају, док се смирује играчка ветрова, као да се однекуд, из велике даљине, помешани са звуцима хармонике, чују стихови: 

Нужно, нетко фали, кад нас пјесма смами.
Гледамо се блиједи. Фалимо си сами.

11. септембар

АВИОНИ

Једанаестог септембра 1968. код Нице се срушио авион компаније „Ер Франс” на лету 1611. Погинуло је 95 људи, 89 путника и шест чланова посаде. Једанаестог септембра, пет година касније, 1973, авион Југословенског аеротранспорта на лету 769 срушио се прилазећи Титограду. Погинуло је 35 путника и шест чланова посаде. Једанаестог септембра наредне године, код Шарлота у Северној Каролини руши се авион „Истерн ерлајнса” на лету 212. Погинуло је 69 путника и двоје чланова посаде. Једанаестог септембра 1991, авион компаније „Континентал експрес” на лету 2574, пао је у округу Колорадо, код језера Игл, што је за последицу имало погибију једанаест путника и троје чланова посаде. 

Толики број тешких авионских несрећа с људским жртвама што су се десиле у распону од само двадесет три године, увек на исти дан, призива неку врсту проклетства и сујеверја. Кад су 2001. стигле прве вести о авиону који је ударио у једну од кула Светског трговинског центра, неко је евентуално могао помислити да је сага у дану ирационално баксузном за авио-компаније добила још једну епизоду. Ускоро је, међутим, постало јасно да није реч о немару, небризи и тенденциозности, него о терористичким нападима. У њима је страдало више људи него и збирно у наведеним несрећама: скоро три хиљаде, тачније 2.977 невиних жртава и деветнаест терориста. После 2001. на исти дан, једанаести септембар, десиле су се још две велике несреће, као и један терористички напад.

12. септембар

ПИЖАМА

Дванаестог септембра 1905. у Лондону се родила Флоренс Линда Плат. Судбина јој неће бити наклоњена. Трагично ће умрети млада, пре навршене тридесете, а историја ће је упамтити као „девојку у пижами”.

До деветнаесте године живела је у Енглеској. Затим прелази на Нови Зеланд, бежећи наводно на други крај света због несрећне љубави. Тамо проводи три године, а затим се сели у Сиднеј, у Аустралију. Радила је у биоскопу, много је излазила и пила, те према неким изворима, живела изразито промискуитетно. Напослетку се удала за Антонија Агостина, младића две године старијег од ње, италијанског порекла. Желећи да одвоји своју жену од кружока сиднејских пријатеља за које је држао да на њу имају лош утицај, Агостино одлучује да се њих двоје преселе у Мелбурн.

Нестанак Линде Агостино пријављен је крајем августа 1934, а недељу дана касније, у некој пустари, пронађено је тело младе жене у пижами од жуте свиле са извезеним змајем. На телу се биле бројне опекотине, а глава је била замотана у пешкир.

Пуних десет година тело није било идентификовано, а затим је према снимцима зуба с великом вероватноћом утврђено да се ради о Линди Агостино. За убиство је оптужен њен муж. Ослобођен је оптужбе за убиство с предумишљајем, али је осуђен на шест година за убиство на мах. Након одслужене казне депортован је у Италију. Тамо је и умро 1969.

До дана данашњег појављују се теорије по којима идентификација није била исправна, те да „девојка у пижами” заправо није била Линда Агостино. 

13. септембар

РИВАЛИ

Тог тринаестог септембра 1981. у финалу US Openа, у њиховом четрнаестом званичном мечу, Бјерн Борг је против Џона Мекинроа освојио укупно петнаест гемова. Његов опонент освојио је двадесет два. На почетку меча, међутим, није деловало да га Мекинро контролише. Наиме, први сет је изгубио са 6:4. Будући да се намучио у полуфиналу, кад је Витаса Герулатиса једва победио са 3:2, док је Борг у свом полуфиналу помео Џимија Конорса са 3:0, помало је изгледало и као да умор узима своје.

Утисак је био погрешан. Наредна три сета Мекинро сигурно узима (6:2, 6:4, 6:3) осигуравши тако своју трећу узастопну титулу на овом турниру. Имао је двадесет две године, а те је године освојио и Вимблдон. Тенис је, дакле, имао новог краља.

Борг је био само три године старији, али је већ наредне године практично престао да игра. У његовој колекцији Гренд слем титула недостаје само она са US Openа, а последњи пут јој је био близу тог тринаестог септембра 1981, кад је у финалу заправо и водио са 1:0 у сетовима. Стога је ваљда и био толико бесан, па је напустио терен пре званичног почетка церемоније проглашења победника.

Сам Мекинро је 1984. освојио још један US Open, свој четврти и последњи. Та сезона му је била најбоља у каријери. Први пут је дошао до финала Ролан Гароса, освојивши чак два сета у финалу, али је на крају ипак изгубио од Ивана Лендла. Вимблдон је, међутим, освојио на незаборавно доминантан начин, пошто је на целом турниру изгубио само један сет. У финалу US Openа те године победио је Лендла са 3:0.

О ривалитету између Борга и Мекинроа 2017. снимљен је играни филм у режији Јануса Меца Педерсена. 

14. септембар

ТОРТА

Четрнаестог септембра 1984, први пут у историји, телевизијски канал МТВ доделио је своје награде. Церемонија је одржана у Њујорку, а запамћена је првенствено по Мадонином извођењу песме Like A Virgin. Појавила се на сцени изронивши из огромне свадбене торте, а тај „иконични” и „незаборавни” наступ по општем мишљењу улази у историју популарне културе.

Међу награђенима те вечери били су, између осталих, Мајкл Џексон, Дејвид Боуви, Херби Хенкок, „Јуритмикс”, „ZZ топ” и Полис. За најбољи видео-спот мушког извођача проглађен је Боувијев China Girl, а награду је у његово име преузео Иги Поп. Било је у томе неке више симболике, пошто су поменуту песму свакако написали заједно док су обојица живели у Берлину. Песма је премијерно објављена на албуму Игија Попа „Idiot”, али у тој верзији није привукла онолику глобалну пажњу какву јесте у Боувијевој изведби.

Иначе, надахнуће за песму била је заљубљеност Игија Попа у Вијетнамку по имену Куелан Нгујен. У самом награђеном споту главну улогу игра новозеландска манекенка Гилинг Нг, а режирао га је Дејвид Малет, аутор неких од најчувенијих спотова свих времена: од White Wedding  Билија Ајдола до I Want To Break Free групе „Квин”. Боувију је било стало да спот има ангажовану ноту, односно да се из њега може ишчитати врло експлицитна критика расизма. У том смислу спот се наставља на ранији Боувијев који је такође режирао Дејвид Малет, онај за песму Let’s Dance.

15. септембар

АГАТА

Петнаестог септембра 1890. у Торквеју се родила жена чије су књиге читале стотине милиона људи. Родила се као Агата Милер, но прославиће се по презимену које је преузела од првог мужа. Брак с Арчибалдом Кристијем трајао је четрнаест година, од 1914. до 1928. Две године после развода, удала се за Макса Малована. С њим је била у браку све до смрти, 1976, преко четрдесет пет година, што ће рећи више од три пута дуже него с првим мужем, но, ето, презиме Кристи уз њу у историји књижевности ипак боље пристаје.

Агата Кристи је најславнија по криминалистичким романима у којима се појављују Херкул Поаро и госпођица Џејн Марпл. О Поароу је написала чак тридесет три романа, од којих је први објављен 1920. Госпођица Џејн Марпл се пак појављује у дванаест романа. Осим тих четрдесет пет, написала је још неколико десетина романа, углавном такође из криминалистичког жанра.

Ова „краљица кримића” званично је најпревођенији аутор у историји књижевности. Њене најпопуларније књиге досад су се појединачно продале у више од стотину милиона примерака. Огроман је број телевизијских и филмских адаптација њених романа и прича. Њен позоришни комад „Мишоловка” у само једном лондонском театру игран је скоро 28.000 пута. Континуирани низ извођења који је трајао више од шездесет пет година, прекинуо је почетак пандемије Цовида-19. У анкети у којој је учествовало око шест стотина писаца криминалистичке прозе за најбољи роман у историји жанра изабрано је Агатино „Убиство Роџера Акројда”.