Рококо календар: Догодило се некад у другој половини септембра

16. септембар

ПОКОРАВАЊЕ

Шеснаестог септембра 1905. у Прагу је рођен будући песник Владимир Холан. Мада је највећи део детињства и тинејџерских година провео у унутрашњости, родни град остао му је инспирација. Јарослав Сајферт, четири године старији, онај који је 1984. добио Нобелову награду за књижевност, искупио је целу ту генерацију. У наведеном контексту, и следећи Холанови стихови, с обзиром на посвету (Јарославу Сајферту), стичу посебну тежину:

Има таквих које се покоравају пред Богом.
Има таквих које проклињу.
Има таквих које неће опростити.
Има таквих које траже помоћи од
судбине, иако је поближе
нису упознале... Има таквих
које су полуделе... Али нема ипак
ниједне која би
ушла поново у свој живот...

Сипајући зрна голубовима
једна од њих рекла је опоро:
„Ја знам да је мој син већ
давно мртав, али
вечно ми не одговара на писма...”

За разлику од Сајферта, Холан није добио Нобелову награду, но његово име се помиње међу номинованима још од средине шездесетих година двадесетог века. И он и Сајферт имали су размимоилажења с комунистичком естетиком крајем четрдесетих година. Унутар канона чешке књижевности, осим као песник, Холан фигурира и као врхунски преводилац поезије, и то са више језика. Преводио је, између осталих, Рилкеа, Бодлера, Љермонтова и Мицкјевича.

Холан је умро 1980. Сајферт је овенчан Нобелом четири године касније, и то за „свежину, сензуалност и богату имагинацију”. Био је већ слабог здравља, па је награду у његово име преузела његова ћерка.

17. септембар

ОДГОДА

Седамнаестог септембра 1940. Хитлер је донео одлуку да одгоди операцију „Морски лав”, чији је циљ био инвазија на Велику Британију, због незадовољавајућих резултата бомбардовања британских циљева које је интензивно трајало претходних месец и по дана. Други разлог био је долазак јесени. Пошто ће наредне године започети инвазију на СССР, то одлагање у пракси је значило одустајање од покушаја освајања Енглеске.

Хитлер се није заваравао кад је реч о британској снази. За разлику од Пољске или Француске, Белгије и Холандије, сада се суочавао с непријатељом који је, по његовом мишљењу, био расно супериорнији и економски надмоћнији. Британска ратна економија расла је из дана у дан. Британија не само што је имала огромне ресурсе своје империје него је у залеђу имала и САД, мада Америка још формално није учествовала у рату.

Шансе немачке авијације против РАФ-а биле су половичне, али чак и кад би се остварила супериорност у ваздуху, остајало је питање како сломити вишеструко јачу Краљевску морнарицу. А и кад би Вермахт успео да се искрца на британско тло, победа над много бројнијом и све опремљенијом британском копненом војском никако није била извесна.

Ратна симулација на високом нивоу, одржана у Сандхурсту у Војном официрском колеџу 1974, а базирана на документованим немачким и британским плановима, у којој су учествовали бивши високи официри са обе стране, показала је да би инвазија по свој прилици за Вермахт била права катастрофа. 

18. септембар

ТЕРИТОРИЈА

Осамнаестог септембра 1739. у Београду је потписан последњи из трилинга мировних споразума склопљених на територији данашње Србије (Сремски Карловци 1699 – Пожаревац 1718 – Београд 1739) који су у многим аспектима утицали на судбину Балкана до дана данашњег.

Београдским миром Аустрија је Турском царству вратила све територије јужно од Дунава и Саве које је две деценије раније стекла Пожаревачким миром. Тада су Турци морали да се одрекну целог Баната, Срема, Београда, северног дела Србије, као и Семберије и босанске Посавине (Бијељина, Брчко, Босанска Дубица, Босанска Костајница, Босански Нови). Био је то убедљиво најдубљи продор Запада на Балкан пре 1878. године.

Двадесет година касније, у новом аустријско-турском рату, Турска ће тријумфално вратити Београд и Шабац, те остатак северне Србије и босанску Посавину, што ће бити формално „запечаћено” Београдским миром 1739. Банат и Срем остаће аустријски, док се територија јужно од Саве и Дунава враћа Османском царству.

За време аустријске владавине биле су изграђене и две католичке цркве: фрањевачка 1728. и језуитска 1732. Све џамије су биле срушене. Кад се Турци врате у Београд, обновиће џамије и изградиће једну нову, док ће цркве бити срушене. Поново ће се десити и демографске промене. Освојивши опет Београд, Турци ће у њему затећи само осам Срба и 45 Јевреја. Првих година после Београдског мира, више од 2.000 Турака поново живи у Београду, а по подацима из 1777. године, ту је опет и око 1.200 Срба.

19. септембар

САМОСПАЉИВАЊЕ

Деветнаестог септембра 1970. у Ђенови, на Тргу Матеоти, спалио се двадесетдвогодишњи студент геологије Костас Георгакис, из протеста због диктатуре Георгиоса Пападопулоса у Грчкој.

Георгакис се родио на Крфу. Након завршене средње школе долази у Италију, у Ђенову, на студије. Тамо се заљубио у локалну девојку по имену Розана, с којом се заручио. Због његовог политичког активизма са осталим грчким студентима у Италији, власти у Грчкој почињу да праве проблеме његовој породици на Крфу, а такође индиректно врше притисак на њега отежавајући му да прима новчане дознаке из домовине. Иако је имао право на одлагање војне обавезе због редовног студирања, у једном моменту шаљу му и позив за одслужење војног рока.

Због свега тога Костас је одлучио да покуша да укаже западном јавном мњењу на диктатуру у Грчкој тако што ће жртвовати властити живот. Купио је канистер бензина и написао опроштајна писма оцу и заручници. Сат након поноћи деветнаестог септембра дошао је на трг. Није познато како је провео два последња сата. Према речима сведока, око три ујутро се запалио уз повике: „Живела Грчка”, „Доле тирани”, „Доле фашистички пуковници” и „Радим ово за моју Грчку”.

Пролазници су покушали да га спасу. Био је жив кад су се појавила кола хитне помоћи, али је умро у болници тог истог дана око поднева. Данас се на Крфу, у близини Георгакисове родне куће, налази спомен-плоча њему у част. Спомен-плоча у част овог мученика налази се и на Тргу Матеоти у Ђенови.

20. септембар

НОЈШВАНШТАЈН

Двадесети септембар 1972. на југозападу Баварске био је леп и сунчан дан. Била је среда. На врховима аустријских Алпа видео се снег. Екипа британских комичара позната по серији „Летећи циркус Монтија Пајтона” снимала је свој први дугометражни играни филм „Монти Пајтон и Свети грал” у замку Нојшванштајн, који је 1869. године саградио баварски краљ Лудвиг II. Краљ је у њему живео до краја живота, а недуго након његове смрти, Нојшванштајн је отворен за јавност.

Мајкл Пејлин у свој дневник бележи да су тог дана бацили лутку која је „глумила” Џона Клиза с једне од кула на тло. Групица енглеских туриста који су дошли да посете замак била је пресрећна што је ту наишла на своје омиљене телевизијске звезде. Замак Ноншвајштајн је свакако једна од највећих немачких туристичких атракција, а годишње га посети у просеку више од милион туриста. Снимање у екстеријеру трајало је до једанаест пре подне, а од шест увече снимане су сцене у унутрашњости замка. Једва су добили дозволу за снимање, пошто се Висконтијева екипа која је ту снимала филм о краљу Лудвигу Другом наводно понашала примитивно и неуредно, а неки су чак и „уринирали по лепом вагнеровском ентеријеру”, како каже Пејлин.

Вечерње снимање било је нарочито успешно, пошто је атмосфера била узорно готичка. Благи ветрић је носио ретке облаке, а месец је био пун. Након снимања, екипа се повукла на починак у Хотел „Милер”, где је била смештена. 

21. септембар

ТРУБАДУР

Двадесет првог септембра 1934. у Канади се родио Ленард Коен. Наследник древних трубадура, сабрат њему сличних песника с гитаром с разних крајева света: Боба Дилана, Жака Брела, Булата Окуџаве, па и Арсена Дедића. Коен је култни мајстор овог тајног братства, човек који је своју песничку жицу савршено ускладио с гласним и гитарским жицама. Сасвим трубадурски Коен најчешће пева о љубави. Љубав је ватра, каже Коен. Она сагори свакога / Она разобличи свакога / Она је оправдање света / за његову наказност. Коен такође каже како за љубав нема лека – Ain’t No Cure for Love – но исто као што зна да буде узвишен и скоро патетичан, има и песама пуних ироније. У једној од њих, рецимо, каже:

Нисам знао
док ниси отишла
да имаш савршену задњицу

Опрости ми
што се нисам заљубио
у твоје лице или твој говор.

Ту је још једна песма донекле сличног тона:

Петнаестогодишње девојке
које сам желео у петнаестој

Сада их имам
врло је пријатно
никада није касно

Саветујем вам свима
да постанете богати и славни.

Коен је остварио трубадурске идеале: „Песником се сме назвати онај који на задану мелодију зна саставити речи” односно „Мајстор је онај који зна измислити и напев и речи песме”. Како рече син Едуарда Кона, Коеновог презимењака: „Од митолошког, симболичког јединства поезије и музике (Еутерпа, Амфион, Орфеј), преко синкретизма, до звуковне организације песничког језика (еуфоније), свуда налазимо исту тенденцију: омеђивање двеју сличних уметности или пак покушај њиховог сједињавања”. Дело Ленарда Коена ретко је срећан покушај сједињавања поезије и музике.

22. септембар

ЧЛАНСТВО

Двадесет другог септембра 1950. Фудбалски савез Немачке поново је постао пуноправни члан Светске фудбалске федерације (ФИФА). Фудбалски савез Немачке основан је 1900. године и био је задужен за клупски фудбал (Бундеслига), као и за репрезентацију Немачке. 

Након Другог светског рата, у новембру 1945, ФИФА из чланства искључује фудбалске савезе Немачке и Јапана, забранивши притом наступе клубова и репрезентација тих земаља у међународним такмичењима. Већ 1948. фудбалски савези Енглеске и Швајцарске траже од Светске федерације да поништи ту одлуку, па ФИФА немачким клубовима тада допушта међународне мечеве, али се то не односи на наступе репрезентације. Ипак, две године касније, у лето 1950, Фудбалски савез Швајцарске тражи да се допусти повратак у међународна такмичења репрезентацији Немачке, односно да се Фудбалски савез Немачке врати у пуноправно чланство ФИФА. Двадесет другог септембра тај је предлог прихваћен.

Захваљујући томе, Немачка је могла да наступи на Светском првенству 1954. Захваљујући томе, било је могуће оно чудесно финале између Немачке и Мађарске. У том финалу, код резултата 2:2, Јожеф Божик креће у дриблинг, али губи лопту, а кад је изгубио лопту, ова се одбила до Хелмута Рана. Победоносни гол за Немачку био је, дакле, дело Хелмута Рана, а то је код Божика оставило „рану на срцу”. Има озбиљних људи који тврде да је Немачку као земљу и као друштво спасла светска фудбалска титула из 1954, оно што су за Немачку урадили Турек, Посипал, Либрих, Колмејер, Екел, Мај, Ран, Морлок, Отмар Валтер, Фриц Валтер и Ханс Шафер, предвођени Сепом Хербергером, а што би све било немогуће без одлуке ФИФА из септембра 1950.

23. септембар

РАСТАФАРИЈАНАЦ

Двадесет трећег септембра 1980. Боб Марли је одржао последњи концерт у животу. Било је то у Питсбургу, у Стенли театру. Два дана раније онесвестио се џогирајући по њујоршком Централ парку. У болници је откривено да му је рак метастазирао на мозак, плућа и јетру. Меланом му је дијагностикован још раније у Европи, али је одбио хируршко лечење, односно ампутацију ножног палца на којем је рак био лоциран, јер се то косило с његовим верским – растафаријанским – уверењима.

Марли је био син средовечног белца и црне тинејџерке. Емброуз Бирс у свом „Ђавољем речнику” мелеза дефинише као „дете две расе кога се стиде обе”. Марли је био мање склон цинизму. Његове су речи о расизму остале бесмртне: „Расизам ће одумрети кад боја коже неког човека буде једнако важна као боја његових очију”. 

Марли је пропевао 1961. Почиње да живи између Јамајке и САД. До 1973. његова популарност је ипак релативно ограничена, а те године постаје светска звезда. Његов статус међу становницима Трећег света, нарочито међу његовим Јамајчанима, несумњиво је иконичан. Његови успеси били су душевна храна милионима обесправљених.

Марли умире у мају 1981. Имао је тридесет шест година, као и Лорд Бајрон у време своје смрти. Није смрт у истом добу њихова једина сличност. Обојица су се борили за понижене земље свог времена: Бајрон за Грчку, Марли за Јамајку. Обојицу су уштогљени пуританци сматрали разузданим дивљацима. Обојица су писали политичке песме, а бесмртни су постали због љубавних.

24. септембар

ТРАНСФЕР

Двадесет четвртог септембра 1991. Фудбалски клуб Арсенал потрошио је највећу суму новца на једног играча у својој дотадашњој историји. За два и по милиона фунти купио је Ијана Рајта, нападача Кристал паласа. У том тренутку, Рајт је четрдесетак дана удаљен од свог двадесет осмог рођендана. Управо због његових година, многи критичари су тврдили да је то претерано велики износ.

Рајт је у претходних шест сезона, наступајући за Кристал палас, у двестотинак утакмица постигао близу стотину голова. Чим је обукао црвени дрес Арсенала, критичарима је зачепио уста. Прву утакмицу одиграо је у Лига купу против Лестера и одмах је постигао погодак. Кад је пак реч о дебију у Премијер лиги, то је тек био почетак из снова. У мечу против Саутемптона је, наиме, постигао три гола – хет-трик, што ће рећи. У шест сезона у Арсеналу био је најбољи стрелац свог клуба. Догурао је, дакле, практично до средине својих тридесетих као кључни Арсеналов голгетер. На 288 наступа за Арсенал, дао је 185 голова. Био је то клупски рекорд, све док га није срушио Тјери Анри.

Ијан Рајт није отишао у играчку пензију из Арсенала. После је играо још за Вест Хем, Нотингем Форест, Селтик, те напослетку Бернли. За фудбалску репрезентацију Енглеске одиграо је 33 утакмице и постигао девет погодака.

Након завршетка активне играчке каријере, није отишао у тренере, него у новинаре. Спортски је коментатор на телевизијама ITV и BBC спорт. Има четири сина и четири ћерке, а двојица синова су се професионално бавили фудбалом.

25. септембар

ПАСИЈАНС

Родио се двадесет петог септембра 1906. у Петрограду. Једна од животних страсти био му је пасијанс. Према сведочењу властите ћерке, био је очигледно опсесивно-компулзиван, што се нарочито огледало у правој манији за сваком врстом чистоће. Свакодневно је подешавао сатове у свом стану, а често је сам себи слао писма да би проверио поузданост поштанске службе.

Дмитрија Дмитријевича Шостаковича, јер о њему је овде реч, не памтимо због тих ставки његовог карактера, него због музике коју је створио. Био је један од најзначајнијих композитора двадесетог века. Вероватно никад у историји музике није објављена по композитора опаснија критика од оне штампане у „Правди” 1936. године поводом једне Шостаковичеве опере. Текст је објављен под насловом „Збрка уместо музике”, а у њему је, уз остало, стајало:

„Од првог тренутка слушаоца у опери запањује нарочито нескладна, извитоперена бујица звукова. Одломци мелодије, зачеци музичке фразе тону, експлодирају, поново нестају у треску, шкргуту и цики. […] Музика гаче, хуче, дахће, како би што природније биле приказане љубавне сцене. И љубав је размазана по целој опери на највулгарнији начин. […] Ова музика намерно је направљена наопачке, како ништа не би подсећало на класичну музику, да нема ничег заједничког са звуцима симфонија, са обичним приступачним музичким говором.”

Сматрало се да иза текста стоји лично Стаљин, чак и ако га сам није написао.

Шостакович је преживео оно што многи не би и притом створио музику коју нико други није био у стању да створи. 

26. септембар

ПИВО

Двадесет шестог септембра 1980. десио се највећи терористички акт у Немачкој након Другог светског рата. Догађај је запамћен као бомбашки напад на Октоберфесту. Убијено је дванаест невиних људи, а и сам починилац је смртно страдао. Рањених је било више од две стотине.

Бомба је експлодирала на главном улазу Октоберфеста у Минхену. Шеснаестодневни фестивал пива на отвореном традиционално почиње крајем септембра и наставља се у октобру. Починилац је, по свој прилици, страдао зато јер је бомба експлодирала раније него што је планирао.

Иза напада је стајао студент геологије Гундолф Келер. Познаници су га описали као емотивно нестабилну особу, по политичким ставовима блиску радикалној десници и неонацистима. Изнад кревета је држао портрет Адолфа Хитлера.

Иницијална истрага утврдила је да је Келер деловао сам, из личних разлога, те да није имао саучеснике. Ипак, постоје бројне сумње у поузданост таквог закључка. Скоро четврт века касније, због притиска породица жртава, активиста, политичара, правника и новинара, истрага је поново отворена. Сада су у Келеровом злочину ипак препознати политички мотиви, попут жеље да својом акцијом утиче на резултате савезних избора те године (избори су били на програму само десет дана након напада, петог октобра). У сваком случају, бомбашки напад на Октоберфесту оставио је трага у немачкој колективној имагинацији, послуживши и као надахнуће за неке популарне романе и филмове.

27. септембар

МИКРОФОН

Двадесет седмог септембра 1904. родио се Едвард Коцбек, песник и политичар. У песми „Микрофон на зиду” он пише: 

Моје ћутање отвара књиге
и опасне рукописе,
речнике и пророке,
старе истине и законе,
приче о верности и мукама
не можеш починути,
гутати мораш, грозно прождиреш,
све се више гушиш,
ухо ти је све уморније
а ипак ме не можеш прекинути
и ништа ми не можеш одговорити,
долази мој час,
ружим те и псујем,
јатаче, варалицо, тровачу,
скрнавитељу, робе, сатано,
машино, смрти, смрти,
прождиреш своју срамоту
и не можеш престати
ни одговорити ми
јер си неман,
јер само уши имаш
и само издајнички трбух
а немаш ни језика ни истине,
не можеш ми рећи: силеџијо,
не можеш изговорити: милост, очај,
не можеш викнути: престани,
сав пуцаш од ропскога беса,
здраво да си богаљасто биће,
кажем ти, добро је што си ту,
неизрециво ми је драго
што си и ноћу и дању у зиду,
проклети уде,
презрено ухо Велике Сумње,
трбуху нељудске снаге,
што се даноноћно од немоћи тресе,
сад си пробудио моју моћ,
моју јединствену и недељиву моћ,
не могу ти потурити
ништа друго до самога себе,
јесам што сам,
немир и трагање,
отвореност и бол,
истост и увек истост,
вера, нада, љубав,
твоја велика противсумња,
јесам што сам,
не можеш ме поделити
и створити ми двојника,
никада ме нећеш ухватити
у лажи или рачуну,
никада нећеш бити џелат моје савести,
једнако ћеш прождирати моју радост,
ту и тамо моју тугу
што си ми непријатељ,
мој јалови ближњи,
тако потпуно стран и нечовечан
да се не можеш отргнути с ланца
ни полудети ни починити самоубиство.

Има у овим стиховима нечег од амбиваленције карактеристичне за његову биографију.

28. септембар

ЛИМОЖ

Двадесет осмог септембра Александар Тишма из Лиможа, где се тренутно налази, пише писмо супрузи Соњи у Нови Сад. Као и у већини његових писама, и овде кроз мрежу конкретних информација које се тичу њиховог приватног живота и његових професионалних планова те прикљученија, провирују и чисто литерарни моменти, попут овог скоро путописног фрагмента:  „Лимож је доста велики град, колико сам могао видети за пола дана, не баш леп, расут, али станица, на пример, сазидана на месту Бенедиктинског манастира – па се тако и зове ’Limoges Benedictin’ – врло је лепа, велика. Близу ње је центар фестивала на који сам позван, тамо све врви од младог света, с много црнаца, црнкиња, јер је ово франкофонски фестивал, за све који у свету говоре и пишу и глуме француски, па су се у шаренилу и скупили. Стигао је и Лазин из Париза. Сад ми се јавио телефоном, то је онај редитељ из Новог Сада о коме сам ти већ писао, посетио ме је и у Ниору. Попићемо заједно кафу у ½ 11, кад ћу уједно покушати да ти јавим телефоном да Стевановка стиже који дан касније. Затим ће те потражити Рада Тикмаyер. Она добро зна Илију, радила је у Музичкој омладини.”

Боравећи у првој половини последње деценије двадесетог века често у Француској, Тишма је написао много писама из градова попут Ниора, Монпељеа, Бланкфора и Булоња. Ово је, међутим, једино његово писмо из Лиможа, града који је осим по истоименом кошаркашком клубу познати и по порцелану и храстовим бачвама за производњу коњака.

29. септембар

ТУТАНКАМОН

Двадесет деветог септембра 1978. у Њујорку је одржана светска премијера филма Џона Филермина „Смрт на Нилу”. Истог дана филм је пуштен у биоскопску дистрибуцију по Сједињеним Америчким Државама. Иако је филм британски и изворно је било предвиђено да се премијера догоди у Лондону, одлука је промењена јер је у исто време у Њујорку почела продаја карата за велику изложбу „Тутанкамоново благо”, па су се продуценти очито надали синергијском ефекту.

Филм је снимљен према истоименом роману Агате Кристи, а на трагу успеха филма „Убиство у Оријент експресу” неколико година раније. Ипак, Алберт Фини одбио је да поново одигра улогу Поароа, пошто му се чинило да би на египатској врућини снимање улоге која захтева пуно шминке и компликован костим било пренапорно. На његово место дошао је Питер Јустинов, који се показао као одлично решење.

На трагу успеха „Смрти на Нилу”, три године касније Јустинов је поново одглумио Поароа у филму „Зло под сунцем”. Оно што је Роџер Еберт тада написао применљиво је на већину екранизација дела Агате Кристи. Приметио је, наиме, да у филмовима снимљеним по делима Кристијеве, недостаје страсти, а да су на њеном месту дух и стил, да нико не мари за жртве злочина, односно да убијени ником не недостају, те да је суштина у скоро математичкој вештини остављања трагова, односно у фамозном епилогу где Поаро окупи све ликове на једном месту и објасни им шта се заправо десило да би на самом крају прстом показао на убицу.

30. септембар

КАРИКАТУРА

Тридесетог септембра 1918. Роза Луксембург из Вроцлава пише писмо Јулијану Марчлевском, и то на пољском језику. Марчлевски је био пољски комуниста, револуционар и публициста. Био је познат по псеудонимима Карски и Кујавјак. Пуних четврт века пре тог писма, Марчлевски и Роза Луксембург скупа су основали Социјалдемократску партију Пољске и Литваније.

У писму, између осталог, стоји:

„Твоја ситуација, онаква какву је описујеш, јесте нешто што, чини ми се, могу сасвим добро да разумем, чак и из даљине. То је катастрофална ситуација. Јасно је да под таквом условима, тј. бити у маказицама између империјалистичких сила са свих страна, ни социјализам нити диктатура пролетаријата не могу постати стварност, евентуално у стварности може да се појави карикатура и једног и другог. Бојим се, међутим, да је јасноћа те ситуације разумљива само теби, мени и још неколицини. [...] Све је то за мене симптом уврнуте ситуације у којој се нашла бољшевичка влада након мира у Брест Литовску. Мени се чини да је њихова спољна политика након мира у Брест Литовску радикално двосмислена. [...] П. С. Шта је са Адолфом Варским? Где је он? Јесте ли у контакту?”

Након овог писма, Роза Луксембург је живела једва још стотинак дана. Убијена је 15. јануара 1919. Њен кореспондент Марчлевски ју је надживео за нешто више од шест година. Варски из пост скриптума писма живео је до 1937, кад је погубљен у Москви током стаљинистичких чистки.