Фирентинске навијачке страсти, од Савонароле преко Батистуте до Влаховића štampaj

Читаву једну деценију носио је Габријел Батистута љубичасти дрес Фиорентине. Био је веран „виоли" чак и када су раних деведесетих испали у Серију Б. Аргентини је донео шампионат Јужне Америке, а играо је другу лигу. Мухамед Али је описао свој стил борбе незаборавним речима: „плешем као лептир, убадам као пчела". Тако некако је играо и „Батигол". Много је трчао. Знао је да буде на правом месту у право време, а када би лопта дошла до њега ударао ју је толико јако, као да му је нешто згрешила. За десет година у Фиренци, „убо" је сто шездесет и седам пута.

Када је стигао до тридесете, Батистута је пожелео да игра за клуб где ће моћи да освоји титулу. Са тим циљем је прешао у Рому 2000. године. Дао је много голова и титула је била његова. Најлепши гол је постигао у новембру те године.

Утакмица се ближила крају, а резултат је био нула-нула. Једна одбијена лопта дошла је до Батистуте и са неких двадесет и пет метара распалио је волеј из све снаге. Голман је био немоћан. Жртва је била управо Фиорентина. У Риму се славило, а кажу да у Тоскани никада није за једну ноћ сломљено толико срца. Батистута је у Фиренци имао подигнут споменик. Наредно јутро споменик није дочекао. Како каже домаћи певач, „од љубави до мржње има тако мало".

Нови Јерусалим

Чудна је италијанска љубав и страст. Чудни су начини на који споменици настају и нестају. Недалеко од стадиона Фиорентине налази се трг Савонарола.

Ђироламо Савонарола био је популарни проповедник који је живео у 15. веку. Борио се против корупције у цркви, деспотизма и експлоатације сиромашних. Град га је обожавао и веровао је у могућност визије да управо Фиренца може да постане нови Јерусалим. Савонаролин споменик надгледа леп парк али посетилац не може да прочита како је Савонарола завршио. Преиграо се у троуглу односа између Ватикана, Медичијевих и француског краља. Био је обешен, а потом и спаљен.

Италијанска страст се види лако зато што Италијани воле да причају, гестикулирају и праве гримасе. У кафеима су столови често стратешки постављени тако да док пијете кафу ништа не може да вам промакне. Сваку новост, свако дешавање - или пак сваку лепу жену - ваља прокоментарисати. Странац може да научи много без потешкоћа. Тако сам ја брзо сазнао да у Фиренци многи не воле новог власника Фиорентине. Он је не само са југа Италије, већ је и цео живот провео у Америци. Не зна се шта је горе.

Као јужњак је скоро аутоматски дискфалификован од потпуне симпатије, а као italo-americano у очима локалаца делује као набеђени покушај представљања „чисте" Италије а заправо је само вулгарни Американац. Ни најгнуснија колекција стереотипа која постоји о нашим гастарбајтерима, зачињена регионалним предрасудама које имамо, не може да се мери са италијанским посвађаностима. То се најбоље види када је реч о фудбалу, где мисли иду слободно, без много заграда и зареза. О томе најбоље сведочи песма која се некада певала када су екипе са севера играле против Наполија:

Senti che puzza, scappano anche i cani,
stanno arrivando i napoletani.
O colerosi, terremotati, che col sapone
non vi siete mai lavati.
Napoli merda, Napoli colera,
sei la vergogna dell'Italia intera.

Осети смрад, беже чак и пси,
стижу наполетанци.
Имате колеру,
сапуном се не купате.
Напуљ је срање, Напуљ је колера,
срамота сте целе Италије.

Онакви какви јесу

Када је реч о фудбалу, Италијани имају шансу да се прикажу баш онаквима какви јесу. У Фиренци људи често певају на улици, док возе бицикл или док истоварају робу из камиона. Немају сви глас као Бочели, али сви воле да певају. Ово је ипак држава где је настала опера. Италијански фудбал није најбољи на свету, али на стадионима одзвањају моћне песме.

Италијани не воле само да певају већ и да се деру. На италијанској телевизији постоји једна бизарна врста емисије. Потребно је платити како бисте имали телевизијске канале који преносе фудбал, што многе телевизије нису у прилици да учине. Решење кога су се досетили је чудно: емисије у којима коментатори седе у студију и гледају фудбал, али гледалац не види утакмицу коју они гледају, због ауторских права. Они који су код куће, крај малих екрана, виде само коментаторе који се махом свађају и вичу.

Ниједан град у Италији не би рекао за себе да је, просто, просечан. Сваки ће пронаћи начин зашто је посебан, а самим тим и бољи од свих других градова. Фудбал је прилика да се баш то покаже. Важно је бити бољи од других градова. Италијани воле симболе, спектакл, карневале - зато су и дресови шарени као ретко где у свету. Палермо носи црно-розе преко једног века. Зашто? Идеја је била да боје буду симбол како клуб игра - некад за жаљење (црно), а некад сјајно (розе).

Топла клима омогућава да јавни живот буде напољу - на трговима и улицама, никако у затвореном простору. Стадион је место где се градски живот пресели, барем на деведесет минута.

Случај Влаховић

Чуо сам од Италијана и оно што сам већ знао. Најбољи играч Фиорентине је наше горе лист, Душан Влаховић. Брз је, снажан, игра паметно - готово да нема мане. Млад је, а све је бољи. Није грешка ни рећи да игра као Батистута.

Недалеко од места где живим, један аутомеханичар изложио је у својој радионици бројне дресове Фиорентине. То раде сви, пекари, фризери, власници ресторана - дресови Фиорентине красе излоге апотека, обућара и књижара. Овај аутомеханичар има много дресова, а на посебно место изложио је управо Влаховићев дрес. Било ми је симпатично и одлучио сам да то фотографишем.

Подсећа Влаховић на Батистуту, не само игром, него и тиме што уме да растужи људе у Фиренци.

Пре неку недељу, директор Фиорентине је рекао да је Влаховић одбио највећи уговор у историји клуба и да неће бити продужења сарадње. Шта се заправо догађа иза затворених врата, не знамо, али како ствари стоји Влаховић неће остати у Фиренци.

Када је то објављено прошао сам случајно поред аутомеханичарске радње. Дрес није био на зиду. Зид је празан. Није га нико заменио. Ипак, Фиорентина нема два најбоља играча. Када волите, а неко вас напушта, то боли.

У недељу је Душан Влаховић дао три гола. Можда ће се наш аутомеханичар мање љутити због тога. Можда се „деветка" врати на зид.

Јутрос је на радију Фабио Капело рекао да најбољи светски играчи тренутно не играју у серији А. Због тога мисли да Влаховић неће прећи у Јувентус, већ да ће напустити Италију.

Било како било, тренутно три Србина играју за Фиорентину и док је тако можемо да навијамо за Виолу са слоганом „напред наши", а Италијане и нашег аутомеханичара ће фудбал наставити да доводи и до екстазе и до суза, са Влаховићем или без њега.