Тајанствени човек између статива: Да ли су у Катару голмани најзад превазишли страх од једанаестерца?! štampaj

Пре више од двадесет година чуо сам најлепши наслов за текст посвећен фудбалу. У редакцији „Панчевца", тадашња главна и одговорна уредница по војнички је постројавала хроничара јужнобанатског спорта због тога што се усудио да чланак посвећен историји панчевачког фудбала украси насловом „Пенал је пуцан у празну капију". За њу иза ових речи није било никаквог смисла, иако су заправо сјајно сажимале причу о голману који је на некој давној утакмици локалних клубова одбио да стоји између статива приликом извођења неправедно досуђеног једанаестерца.

Текст о овом спортском куриозитету се у наредном броју листа - на чијим страницама је двадесетих година XX века писано и о црвеном картону који је на једној фудбалској утакмици показан Милошу Црњанском - појавио испод неодговарајућег и непоетичног наслова. Неколико година касније, тај одбачени наслов сам вратио у „игру" искористивши га за причу о голману који је морао да бира између задатка да одбрани једанаестерац и потребе да због поквареног стомака што пре напусти игру, и да се пре него што буде прекасно некако докопа клозета у свлачионици под трибинама стадиона.

А онда је први голман фудбалске репрезентација Марока Јасин Буну на утакмици другог кола групне фазе мундијала у Катару, који је његов тим играо против Белгије, учинио нешто врло слично. Буну је истрчао на терен са својим саиграчима, отпевао химну Марока, одслушао химну Белгије, а онда отишао до селектора Валида Радрагија, рекао му неколико речи и отишао у свлачионицу.

„На првој утакмици против Хрватске примио је један незгодан ударац", изјавио је касније селектор Марока Радраги. „Није био сигуран да ће моћи да игра против Белгије, али смо пробали. Није се осећао добро након загревања. Смогао је храбрости да призна како није у потпуности спреман и на терен смо послали резервног голмана." 

Двојица новинара Би-Би-Сија који су у директном ТВ преносу коментарисали ову утакмицу приметили су да уместо Буна брани резервни голман Мухамеди - тек при крају првог полувремена! Мароконци су фаворизоване Белгијанце тукли са два према нула а онда се победом против Канаде као првопласирани у својој групи нашли у осмини финала, где их је чекала репрезентација Шпаније.

Голман Буну се вратио међу стативе већ у утакмици против Канаде, за коју је бранио капитен Црвене звезде Милан Борјан. А потом се нашао у тиму и на утакмици која ће ући у историју Марока и светских фудбалских шампионата. Победом над првацима света из Јужне Африке 2010, Мароканци су постали први арапски тим који је успео да се квалификује у четвртфинале мундијала.

Јунак ове велике победе, извојеване након извођења једанаестераца, постао је управо голман Буну. Шпанци у пенал-серији нису успели да постигну нити један једини гол. Прво је Сарабиjа погодио стативу, да би Буну одбранио остала три ударца. 

Кључне речи „катарског наратива"

Готово идентичан голмански подвиг дан раније извео је вратар хрватске репрезентације Доминик Ливаковић. Голмани су и током утакмица у групној фази мундијала одбранили неколико удараца са беле тачке, а најзапаженије су биле параде голмана Пољске и Мексика. Шчесни је одбранио пенал Месију, а Очоа је зауставио шут Роберта Левандовског.

Прве слободне дане на мундијалу јавност је искористила не би ли се сабрали утисци нагомилани током до сада виђених педесетак и кусур утакмица одиграних у групној фази шампионата и у осмини финала. Упркос некој врсти фантомског настојања пре свега западних медија да се пажња светског јавног мнења са фудбалских тема скрене на „друга питања", чини се како је управо пролазак Марока у саму завршницу првенства утицао на то да се цео свет још једном повија пред свим узбуђењима игре у којој и даље учествују двадесет и два такмичара, али на чијем крају, већ неко време, ипак не побеђују Немци.

И мада би се, у оквиру катарског наратива о првом зимском фудбалском првенству света могло говорити као о мундијалу чије ће „кључне речи" бити повреде бројних врхунских играча, те лабудова песма и октроисани мук Кристијана Роналда, сви ти силни одбрањени пенали нас терају да се запитамо да ли се то голмани више не плаше једанаестерца.

А овог помало и реторичког питања не би било без „Голмановог страха од пенала". Ова новела Петера Хандкеа, у преводу Дринке Гојковић, завршава се овако:

„Досуђен је пенал. Сви гледаоци појурише иза гола.

'Голман размишља у који ће угао стрелац пуцати'. рече Блох. 'Кад познаје стрелца, зна који угао он обично бира. Али можда и стрелац рачуна да голман размишља о томе. Значи, голман и даље мисли како ће лопта данас кренути у други угао. Али шта ако стрелац и даље прати голманову мисао, па и овог пута одлучи да пуца у уобичајени угао. И тако даље, и тако даље.'

Блох виде како мало-помало сви играчи излазе из казненог простора. Стрелац једанаестерца намештао је лопту. Онда и он натрашке напусти казнени простор.

'Кад стрелац крене ка лопти, голман ненамерно, секунд пре него што ће овај пуцати, телом наговести смер у ком ће се бацити, и стрелац мирно може да пуца у други угао', рече Блох. 'То је као кад би голман сламком пробао да отвори врата.'

Стрелац изненада потрча. Голман, који је на себи имао дречаво жути пуловер, остаде сасвим непокретан, и стрелац му убаци лопту равно у руке."

У свом поговору Дринка Гојковић каже и како у овом делу нема радње „али ту од почетка постоји својеврсна тензија, која се пажљиво одржава током целе приче". И мада ова Хандкеова приповест нема било какве везе ни са раним испадањем немачке фудбалске репрезентације са мундијала у Катару, ни са одбранама једанаестераца, али ни са фудбалом, поменуто пажљиво одржавање својеврсне тензије ипак не може тек тако да се одвоји од суштине голманског заната. 

Шерлок Холмс, Мерсо и Хамберт Хамберт против Антонина Паненке

Чини се да између стајања на голу и бављења уметношћу заиста постоји нека тајна веза. О томе најбоље сведоче и „прилози за биографију" Артура Конана Дојла, Албера Камија, Владимира Набокова и Јевгенија Јевтушенка.

Творац Шерлока Холмса је, међутим, једини од њих наступао за неки сениорски тим, бранећи за тек основани фудбалски клуб у Портсмуту. Током сезоне 1886/87. Дојл је под именом А. K. Смит истрчао на терен као играч Портсмута чак двадесет и девет пута. Дојл је неколико утакмица одиграо и као играч у пољу, али је, судећи према доступној статистици, екипа бележила много боље резултате када је стајао на голу. Истина, примио је тридесет комада, али су на тим утакмицама постигли шездесет и седам голова.

Новински извештаји га описују као, како се то спортским жаргоном и даље каже, „корпулентног чувара мреже". Забележено је и да је једна од главних карактеристика његове игре било и дегажирање лопте. „Портсмутске вечерње новости" су након једне од утакмица писале како су противници били „фрустрирани јаком одбраном Портсмутових бекова и халфова и снажним испуцавањима њиховог голмана".

Мало је недостајало па да и Албер Ками стане између статива као професионалац. Нобеловац и аутор романа „Странац" и „Куга" бранио је за јуниорски тим Расинга из Алжира, али су проблеми са плућима утицали на то да престане да се бави спортом и касније у потпуности посвети писању.

Говорећи о своме стваралаштву, умео је да се позове и на голманско искуство: „Лопта никада не долази оданде одакле је очекујете. То сазнање ми је помогло касније у животу, нарочито када сам стигао у Француску, где нико не игра поштено." 

И совјетски песник Јевгениј Јевтушенко фудбал је користио као метафору. Рекао је како су алегоријски стихови налик дриблингу који збуњује одбрамбене играче и омогућава ти да лопту пошаљеш у противничку мрежу. Јевтушенко није играо ни за један клуб, али је често стајао између „статива" од школских торби. Једну од тих утакмица је описао у есеју објављеном шездесетих година у америчком часопису „Илустровани спорт".

Јевтушенко у том тексту пише о утакмици коју је његово друштво са московске периферије играло против озлоглашеног тима локалних грубијана, предвођених Билијем Коском. Меч је игран на терену иза дестилерије вотке, а пратило га је неколико стотина навијача који су листом навијали за Коскине „Растураче".

Грубијани су играли у складу са својом природом и свако од Јевтушенкових саиграча је добио следовање батина. Утакмице се ближила крају, а голова још увек није било. Напослетку је један од претучених младића нехотице лопту ударио руком и „судија" је показао на замишљену белу тачку.

„Били Коска је дао знак једном од својих момака, а овај ме је онда три пута ударио у лице. Њихови навијачи су ме све време гађали каменчићима. Све се то дешавало у правом јужноамеричком маниру. Од силнога бола једва да сам назирао лопту. Али то ми је можда и помогло. Њихов капитен ми се најстрашније накезио а онда је потрчао и шутнуо лопту. Не знам како се то десило, али лопта је завршила о моме наручју." 

Владимир Набоков је своју голманску „каријеру" започео и завршио током студирања у Кембриџу, на колеџу Тринити.

О својој фудбалској епизоди Набоков пише при крају своје мемоарске књиге „Причај, сећање", која је посвећена његовом безбрижном детињству и дечаштву у последњим данима царске Русије, те младости обележене суочавањем са свиме оним што са собом носи живот у емиграцији.

„Обожавао сам да браним", каже Набоков. „У Русији и у романским земљама, та галантна вештина увек је имала ореола посебног гламура. Врхунски голман је резервисан, усамљен, смирен; на улици га прате омађијани дечаци. Као предмету узбуђеног обожавања само му матадор и летачки ас могу бити равни. Његов дрес, његова шиљата капа, штитници за колена, рукавице које вире из задњег џепа његовог шортса, све га то издваја од остатка тима. Он је усамљени орао, тајанствени човек, последњи у одбрани. Фотографи, који из поштовања клече на једном колену, снимају га како се спектакуларно баца преко гола да би врховима прстију скренуо ниски, муњевити ударац, и стадионом се проламају узвици одобравања, док он још тренутак-два остаје тамо где је пао, опружен колико је дуг, а мрежа му је и даље нетакнута." 

Кад порастем, бићу...

Поменути шпицасти качкет носио је и Петар Борота. Док је бранио за Партизан, примио је необичне голове у утакмицама против Динама из Дрездена и Црвене звезде. Потом је заиграо за лондонски Челси, да би се након завршене каријере посветио сликарству, али и сумњивим пословима у вези са трговином уметничким делима.

На једној утакмици енглеског купа Борота је прво одбранио једанаестерац, да би онда са лоптом у руци ушетао у гол, да узме свој голмански качкет. Ова сцена је овековечена у филму Раше Андрића „Кад порастем, бићу Кенгур". Голмана са Вождовца који брани за имагинарни енглески глуб Иствич одиграо је Никола Ђуричко, да би двадесетак година касније и сам заиграо у Холивуду.

Много је филмова и ТВ серија у којима извиђење једанаестерца тензију на екрану доводи до усијања. Овај драмски потенцијал пенал жанр-сцене непогрешиво је осетио и Џон Хјустон у филму „Бекство у победу". У овој ратно-фудбалској причи се, између осталих, појављује и Пеле, а голмана игра Силвестер Сталоне.

А наш глумац Северин Бијелић не би морао посебно да се спрема за такву улогу, јер је пре Другог светског рата бранио за БАСК и Обилић и био голман младе репрезентације Краљевине Југославије.

Свет између атомског фудбала и атомског рата

На уверљивост сцена шутирања и одбране пенала увек много утиче и начин на који су приказани навијачи на трибинама. Што их је више и што су гласнији - ефекат је јачи.

Фудбалски навијачи су, међутим, присуствовали и одбрани докторске дисертације данског атомског физичара Нилса Бора. И он и његов брат су почетком XX века играли за први тим Академика из Копенхагена. Погађате -  Нилс Бор је био голман! 

Спортски коментатори последњих двадесетак година воле да кажу како врхунски фудбалски тимови играју „атомски фудбал", а често се помињу како „атомски напади" тако и „атомске одбране".

У начину на који је марокански голман Буну одбранио шутеве са беле тачке шпанских фудбалера није било ничега атомског, али су његове параде, сем уметничког дојма, на свет који се већ неко време налази на ивици нуклеарног рата утицале и извесном геополитичком тежином. Јер, Мароканци су прво у групној фази били бољи од једне а у осмини финала од друге некадашње колонијалне силе. Ове победе су бурно прослављене како у самоме Мароку, тако и у свим европским градовима у којима Мароканци данас живе.

Ако у четврт финалу савладају Португал, у полуфиналу их највероватније чека утакмица са Француском. У том случају, гол Марока ће, заједно са Јасином Бунуом, метафорично бранити и француски Жан Жене, који је и сахрањен у тамошњем граду Лараху.

Али то је једна сасвим друга прича.