Има ли живота после фудбала: Кад зелена чоја замени зелени травњак štampaj

Између боје фудбалског терена и боје коцкарског стола нема разлике. И адреналин функционише на сличан начин, било да је у питању победа или пораз и зато можда не изненађују резултати истраживања који показују да су фудбалери изложени три пута већој опасности да постану зависници од коцкања од, условно речено, обичних људи. 

Није тајна да су спортисти, поготово на припремама, у карантинима или на путовањима, пре него што су се појавиле видео игре за одрасле, интернет, друштвене мреже, стриминг, прекраћивали време играјући карте. Нису то била само картања  за разбрибригу или телевизијске камере, као чувена партија бришкула између председника Италије Сандра Пертинија и тадашњих свежих фудбалских првака света, селектора Енца Беарцота и два капитена Дина Зофа и Франка Каузија, у председничком авиону на повратку из Мадрида у Рим у лето 1982. године. Напротив, увек се игра у нешто, и увек има неко ко би да се „вади”. 

Завршетак каријере, посебно великих играча овенчаних славом, популарношћу, богатством, трофејима, победама, увек је трауматичан, без обзира да ли се догоди прерано или прекасно. Штавише, што каријере траје дуже то је већа опасност да се поклекне под адреналинском инјекцијом карти, рулета, бинга, кладионица, „једноруких Џекова” (слот-машина). 

Није једноставно променити живот на заласку четврте или почетку пете деценије. Фудбал није занимање као свако друго, не само због могућности да се зараде велике своте новца. Реч је о стилу живота, од утакмица које свака три-четири дана нуде ватрометне ендорфинске доживљаје до свега осталог што следи иза (журке, проводи, секс). У поређењу с таквим стилом живота, ако нема интелектуалне надоградње, све изгледа бледо, млако и млитаво. 

Никоме није лако да после двадесет и кусур година живота у петој брзини успори и уђе у колотечину монотоног, свакодневног, живота. Неко ко је навикнут да му неколико десетина хиљада људи узвикује име и доживљава га као полубожанство, и коме телефон не престаје да звони, што од позива, што од порука, често није спреман на тишину недељних поподнева и на телефонске позиве од радника у сектору телефонског маркетинга који за мизерне плате даноноћно малтретирају клијенте мобилних оператера. 

Све више фудбалера наставља да јури за лоптом и у касним тридесетим па чак и после четрдесете године јер одлажу што дуже могу дан када ће се, барем они тако мисле, завршити најлепши део њихових живота.

Клин чека копачку

Случајеви великих играча и капитена који су буквално приморани да окаче копачке о клин је подужи, лимитираћемо се овде само на италијанске, иако је феномен планетаран. Председник Јувентуса Андреа Ањели је морао јавно, годину дана унапред, да најави да ће каријера Алесандра Дел Пјера, тада 38-огодишњака, бити завршена у редовима Старе даме како би избегао да мора да продужи уговор „Пинтурикју” до 40. године. Дел Пјеро се није предао и наставио је да игра у Аустралији и Индији до своје четрдесете.  

Хавијер Занети је на једвите јаде пристао да каже збогом играном фудбалу у 41-ој години живота и то тек када су му Интеру обећали место потпредседника у клубу.

Франческо Тоти је две године водио рат са управом Роме и тренером Лучаном Спалетијем, о чему је написана књига и снимљена телевизијска серија, јер није желео да се помири са чињеницом да је његово време прошло.

Ђанлуиђи Буфон и даље одолева, упркос лепоти од 45 година, и даље стоји између статива Парме (италијанског друголигаша) и најављује да има намеру да се „баца” по терену до педесете.  

Буфон је и пре него што је завршио каријеру добар део зарађеног новца изгубио на коцки. Некадашњи голмана репрезентације Италије и Јувентуса није никада ни крио своју склоност према коцкању и његово „хајлендерско” фудбалско путешествије није само начин да заради новац већ и да се колико-толико сачува од своје „страсти”.  

Не могу сви играчи да постану тренери, менаџери или функционери у клубовима и фудбалским савезима: нема толико места колико њих има, а мало ко успе да се докаже на другим пољима. И даље крајњи домет остају угоститељски објекти или некретнине а у последње време пољопривредна газдинства: виногради и производња вина или здраве хране. 

Примера ради можемо да набројимо на прстима две руке играче који су знали да играју и на другим животним теренима попут Ђанија Ривере (био је државни секретара у министарству одбране) , Жоржа Вее (председник Либерије) или Дамијана Томазија новопеченог градоначелника Вероне. 

Џорџ Бест је осим са својим дриблинзима ушао у историју и са опаском колико духовитом толико и трагичном да је постала нека врста његовог епитафа: „Потрошио сам већи део свог новца на алкохол, жене и брзе аутомобиле, остатак сам проћердао”.  

Џаба вам новци, моји синовци

У потрази за смислом, али пре свега за снажним емоцијама које су карактерисале њихов први део живота, добар део бивших фудбалера се ода пороцима и понашањима који излазе из уобичајених оквира. Коцка је један од најчешћих јер се добар део упозна са тим пороком још током играчке каријере и за разлику од других „разонода” нуди најинтензивније и најупечатљивије емоције, до последњег евра или милионских дугова.  

Листа фудбалера који су упропастили своје животе, потрошили баснословне суме новца и у доброј мери распикућили све оно што су стицали годинама је дугачка. Кључна разлика између зеленог тепиха и зелене чоје јесте што први доноси новац и дуготрајнија задовољства, док друга скида паре са рачуна а задовољства су кратка и ретка. На коцки се, истина, понекад добије, али је завршни рачун увек у минусу. 

Фудбалери, поготово они који припадају категорији великих, на спортском бојном пољу се одликују луцидношћу, рационалношћу, лукавошћу и способности да предвиде потезе противника као и да имају увек добру алтернативу. Међутим у коцкарницама изгубе све те особине и квалитете и постају слика и прилика Алексеја Ивановича и „бабушке” Антониде Васиљевне (јунаци романа „Коцкар” Фјодора Достојевског). 

Лудопатија, лудоманија или зависност од коцкања је озбиљна болест. Олако се потцењује, више се сматра слабошћу карактера, пороком или пролазном епизодом због чега производи још дубље и теже последице, не само на зависника већ и на његово најближе окружење. Ништа не може тако брзо и темељно да испразни рачуне као коцка: ни брачни супружници, љубавници и љубавнице, дрога, алкохол, пословне комбинације или промашене инвестиције.  

Тотијево проклетство

Проблем коцкања је испливао на површину јер је италијанска агенција за борбу против прања прљавог новца, по службеној дужности, морала да провери огромне износе новца које је капитен Роме Франческо Тоти уплаћивао на рачуне коцкарница у Монте Карлу, Лас Вегасу али и својим пријатељима. 

Бивши капитен Роме је класичан пример великог фудбалера који не успева да пронађе своје место по завршеној фудбалској каријери.  Не може се рећи да се није трудио: пробао је да буде спортски функционер, отворио је менаџерску агенцију, растао се са супругом с којом има троје деце, пронашао нову вереницу са којом жели да створи нову породицу, променио место становања, повео тзв. „рат ролекса” са Илари Блази (шоугерлом са којом је у процесу развода), назван тако јер се пожалио да је Блазијева покупила његову колекцију скупоцених сатова док је он заузврат однео фирмиране ташне и одећу телевизијске водитељке. 

Ништа није помогло. Први излазак Тотија у јавност са новом партнерком је био баш у кнежевини на Азурној обали где је после одгледане утакмице Монака и Клермона провео цело вече у ексклузивној „Salle Blanche” казина Монте Карло у коју некадашњи ас Роме улази као „платинум” клијент.  

Само у последњих пар месеци према налазима надлежних италијанских органа Тоти је на рачун „Societe financiere d’encaissement” у Монте Карлу уплатио 1.300.000 евра. На свим чековима, као образложење уплате стоји: „Финансирање вечери које позната личност воли да проводи у коцкарницама Кнежевине”.

Тотијева страст према играма на срећу је толико велика да често изнајмљује приватне џетове да га превезу од Чампина (мањег римског аеродрома) до Азурне обале.   

Од казина до казина

Чести посетиоци Монте Карла су и активни играчи. Војчех Шчесни је морао да напусти Арсенал због страсти према коцки, али није одустао да кад му се укаже прилика проведе пар сати у најпознатијем европском казину. Пољски чувар мреже је, док је био у Роми, често одлазио са тадашњим клупским другом Рађом Најнголаном у Монте Карло, док је Белгијанац, у време кад је играо за Интер, посећивао ближи казино у Лугану где је по сопственом признању изгубио 150.000 евра за пар сати. Међу Тотијевим чековима је и један од 180.000 евра на име коцкарских дугова „Нинџе”.

Марио Балотели је последње вече пред неславни одлазак из Манчестер Ситија провео у локалном казину зарадивши 28.000 фунти на рулету а онда је шмекерски поклонио 1.000 фунти првом бескућнику на кога је наишао.

Артуро Видал је у једној ноћи изгубио толико новца да је видно изнервиран по изласку слупао „ферари“ на излазној капији казина.

Некадашњи енглески ас Вејн Руни је за два сата на „блекџеку” остао без пола милиона евра. Међутим, „рак рана” Рунија је покер на којем је изгубио богатство, често играјући у друштву Кристијана Роналда чији су губици били знатно мањи.

За разлику од Рунија, Жерар Пике доскорашњи фудбалер Барселоне и бивши Шакирин партнер, доказ је да има нешто у причи о љубави и коцки. Пике је на покеру толико добар да зарађује играјући турнире.

Његовим стопама има намеру да пође и Нејмар. Осим што већ „тренира” играјући покер, бразилска звезда ПСЖ-а је најавио да ће се по завршетку фудбалске каријере посветити игрању турнира покера по читавом свету. 

Депресија вреба иза угла велики број фудбалера по окончању каријере. Обезбеђена животна егзистенција, могућност да се буде доживотни туриста изгледа примамљиво обичним смртницима који једва састављају крај с крајем, али не и онима који су до четрдесете били у турбо брзини. Мало прочитаних књига и пуно пара, после задовољења свих примарних нагона, аутопут су за бесмисао праћен алкохолом, дрогама и коцком, па ко преживи.