Они играју фудбал какав не игра нико на свету: Погледајте Флуминенсе, од онога што раде на терену врти се у глави

Појава панка као једног потпуно новог музичког израза старе осећајности пре педесетак година била је толико јака, толико недвосмислена, да је практично одмах морао да уследи одговор.

Било да сматрате почетком панка оно што се дешавало у Мичигену, легендарном CBGB клубу у Њујорку или чекате на први наступ Секс Пистолса у Британији, све ово било је толико примамљиво и силно да је захтевало моментално изјашњавање.

Или сте њихови или од њих правите отклон. Не можете да се правите као да се ништа није десило.

За панком су затим следили пост-панк, њу вејв, синт-поп, предивни готик рок бенда Џој Дивижн или „џенгли” звук Смитса…

Недвосмислено аналогна ствар – нека врста стилског довикивања – дешавала се у фудбалу дуже од једног века. Једна идеја повлачила је другу, један стил играња провоцирао је други. Противника није требало само победити, већ и оповргнути.

Рађање тоталног фудбала из духа Холандије

Ево само једног одломка из ове веома друге приче. Бразил је освојио Мундијал 1970. године, користећи прото верзију 4-2-3-1 система, ношен великим делом индивидуалистичким склоностима фудбалера (наравно, то нису били обични фудбалери). Али онда се све променило. Дошло је до систематизације фудбала, истовремено у Холандији и Совјетском Савезу. Појавио се тотални фудбал.

И тотални фудбал је, као и панк, био један потпуно нови израз једне старе осећајности (а фудбал је емоција, барем је толико јасно). И он је захтевао и мамио одговор.

Немачка је развила своју верзију тоталног фудбала и победила Холандију у финалу Светског првенства 1974. године. Бразил, претходни троструки првак света, није могао да се носи са тим (иако је његов пораз у полуфиналу од Холандије резултатом 2:0 био „пријатнији“ од аргентинска четири примљена гола од истог тима, без одговора). 

Са појавом тоталног фудбала тренутак изјашњавања био је, дакле: са њим или од њих правите отклон. Бразил је одлучио да покуша да се приближи Холандији, макар у једном аспекту игре, па је ускоро за селектора доведен Клаудио Кутињо, човек који није био фудбалски тренер у правом смислу, већ се, са искуством из војске, бавио пре свега физичком припремом.

Аргентина је, с друге стране, предвођена Сесаром Луисом Менотијем (не само правим правцатим фудбалским тренером, већ једним од најбољих тренера свих времена) много адекватније прихватила оно што је видела од Холандије и других европских екипа и освојила је већ наредни Мундијал.

Контролисано географско порекло стила игре

Некада су, дакле, Светска првенства била фестивали или сајмови, места где су тимови долазили да презентују нове стилове и идеје. Гледање других тимова није, јасно, било доступно као данас и свака утакмица на шампионату планете је имала и једну примесу премијере, уз шуштање подизања завесе или атмосферу сечења врпце. Фудбал се играо у одвојеним енклавама и тек једном у неколико годинама различити стилови би се одистински суочили. 

А они су се добрано разликовали, били су јасније оивичени, присније везани за протагонисте на терену и места одакле потичу. Први фудбал у Аргентини, у време између два рата када је фудбал у Буенос Ајресу и Монтевидеу био најбољи на свету, звао се једноставно La Nuestra, односно „Наша (игра)”. Некада је заиста било смислено говорити о „енглеском фудбалу”, „италијанском фудбалу”, „скандинавском фудбалу”…

Технички извештаји Фифе после Мундијала сажимају и представљају, да тако кажемо, стање фудбала, његов пресек у датом моменту. У његовој изради учествују неки од најбољих актуелних тренера на свету.

У чувеном извештају из 1974. године, у чијој изради је учествовао и Штефан Ковач, тадашњи тренер Ајакса, каже се између осталог:

„Јужноамерички тимови су склони да много времена проводе на средини терена, правећи мрежу кратких пасова, често из једног додира, алтернативним  деловима стопала, пре него што покушају позитивни напад.”

Који параграф касније, каже се, пак, и ово:

„Овај начин игре је рањив у односу на брзи и одлучни дефанзивни приступ европских екипа. Бразил је почео јако добро против Југославије, Шкотске и Холандије, али је противник у наставку успевао да се прилагоди и предвиди кратка додавања, да много брже улази у стартове. Ритам Бразила је нестао”.

Конфекционализација фудбала

Али свега овога више нема… Фудбал је постао униформнији, његов израз скоро конфекцијски. Нема ништа више „енглеског” него „лилипутског” фудбала. Стилови су се спојили или се спајају.

Ово није некаква „кокаколизација” фудбала. Данас, више него икада заправо, има тактичких иновација и варијација, као и спектакуларног играчког талента који се тим путем манифестује. Фудбал је толико широк и у њему је бескрајно много начина да се дође до успеха. Но, и поред тога, постоје неке законитости, неке ствари којих се сви придржавају или којима сви теже, без обзира на ниво на којем се такмиче. Фудбалери који се обучавају у Немачкој обучавају се на исти начин као они у Шпанији или у Енглеској: Мусијала из Бајерна, Педри из Барселоне или Фоден из Манчестер Ситија су, ако мало зачкиљите, заправо један те исти фудбалер.

Пеп Гвардиола и Јирген Клоп су веома различити тренери, али су толико дуго супарници да преузимају принципе игре један од другог. Почињу да међусобно личе као људи који проводе дуго времена у истој просторији.

Због свега тога је оно што се сада дешава у Флуминенсеу тако интересантно. Један од четири велика клуба Рио Де Жанеира, чију екипу води Фернандо Диниз, нови селектор Бразила, игра фудбал какав не игра скоро нико на свету, свакако не на том нивоу.

А сада нешто потпуно другачије

Као последње галско село, Флуминенсе је практично усамљен. Његов фудбал је анахрон – али нипошто не и примитиван. Он није неорганизован, јер сваки фудбал који претендује да буде успешан мора да буде организован. Фудбал који негује Флуминенсе је само фундаментално другачије организован. 

Један текст не може да дочара стил играња Флуминенсеа, као што не може да дочара ниједан други. Не постоје фудбалски манифести. Фудбал се прича само на терену. Због тога овај може да буде само позив, апел да се обрати пажња, да се погледа Флуминенсе.

Потребно је мало времена да се очи навикну, као приликом изласка из тунела. Идеја о рационалном и углавном равномерном коришћењу простора у поседу, јасним дистанцама између играча, њиховим јасним позицијама и улогама, овде просто не постоји. Веома често осам, девет, па и свих десет играча Флуминенсеа стоји у тек малом делу терена, где размењују кратка и брза додавања, а лопта мења позицију тако брзо да ју је немогуће притиснути. Нешто као у оном извештају Фифе који смо помињали…

Погледајте, на пример, акцију названу „еscadinhas“ или „степенице“, прво у изведби легендарног Фламенга с почетка осамдесетих, а онда и модерног Флуминенсеа:

Генерални став је да је Грчка освојила Европско првенство 2004. године у великој мери јер је одбрана човек-човека селектора Отоа Рехагела изненадила њене ривале, навикнуте да играју против зонске одбране.

Напад Флуминенсеа много више и јасније одступа од норме него што је Грчка икада радила. Колико ли тешко мора бити играти против њих? Али оно што је извесно јесте да их је екстремно забавно гледати… Колико ли ће само бити забавно гледати Бразил који игра овако?

Зато, још једном, погледајте Флуминенсе! Тo може да буде као да први пут слушате песму свог новог омиљеног бенда…