Интимна историја спортског коментарисања, од Милке Бабовић до Слободана Шаренца: Људи, па је ли то могуће? štampaj

Ако би, у недостатку спретнијег поређења, спортске догађаје представили као укусна јела, тада би коментатори који преносе те догађаје, били нека врста зачина. И баш као што поједини зачини постају важнији и од самих јела, тако су коментатори, у неким тренуцима, постали важнији од самог догађаја.

Тако је, на примјер, он чувено „Људи, је ли то могуће?”, бесмртног Младена Делића, остало да живи и у потоњим генерацијама иако се нико више ни не сјећа те бизарне утакмице између Југославије и Бугарске, одигране давне осамдесет треће, у којој неријешен резултат није одговарао ни једној ни другој екипи па се посљедњих десетак минута играо више руски рулет него фудбал. Нити се ко сјећа због чега се играла та утакмица, нити у којем граду, нити ко је био селектор, играчи, а чак је и стрелац тог побједоносног гола због кога је „настала лудница” и због кога су се „тресле трибине” пао у заборав. Само је Делићево „Је ли то могуће?” остало да живи.

Спортски коментатори су у посљедње три деценије покојне Југославије били куђени и хваљени, исмијавани и глорификовани, ниподаштавани и поштовани, а њихов друштвени статус варирао је од позиције кафанских људи и пропалих алкохоличара до правих медијских звијезда. Подсјећање на њих у мени буди сјету на исти начин на који укус јефтиног вина буди сјећање на прво пијанство. Осјећај је лијеп, иако је вино лоше. 

Фудбалска утакмица Тито-Стаљин

Радио пренос је по природи ствари много узбудљивији од телевизијског, јер је оно што човјек замишља увијек је атрактивније од онога што човјек види. Ако му још дешавања на терену преноси динамичан и страствени глас радио коментатора, и најдосаднија утакмица се у глави слушаоца претвара се у финале Лиге шампиона. 

Први радио коментатор кога сам чуо био је Радивоје Марковић. Имао је глас некога коме је на непцу залијепљен комад јабуке, па се чинило да ће се у сред преноса сваког тренутка угушити. Имао је дугу и течну реченицу са јаким акцентима на именима играча. Његову значајну улогу, не само у историји фудбала већ и у историји цјеле земље, потцртао је и дио „Златном палмом“ овјенчаног филма Отац на службеном путу Емира Кустурице, у коме народ, окупљен око јавних звучника слуша пренос једне од најважнијих утакмица посљератног доба, оне између Југославије и СССР-а 1952. године.

Тај меч био је више од игре, пао је у доба Титовог неслагања са Информбироом, па је побједник у том дуелу, по природи ствари, био и укупни побједник тог историјског сукоба. Први меч завршен је нерјешено, 5:5, али је Југославија у другом мечу однијела побједу са 3:1. Раде Марковић је, по легенди, преносио све утакмице југословенске репрезентације, па и ове из Тампереа.

Оно чувено „гол, гол гол“, које је красило многе шпице спортских радио емисија, био је Радетов усклик са једне од многобројних утакмица наше репрезентације. 

Наш човек у Вимблдону

Миро Радојчић, врхунски новинар рођен у Сарајеву, а преминуо у Београду, учинио је више за пробој англосаксонске културе међу југословенским народима од свих енглеских и америчких амбасадора заједно.

Као извјештач „Политике“ из Њујорка, па затим из Лондона, тако је вјерно преносио своје утиске о политичким, друштвеним, културним и спортским догађајима у ове двије земље, да смо сви стекли утисак да прије подне сједи на кафи са Хенријем Кисинџером, а поподне пије чај са енглеском краљицом.

Један је од најважнијих људи који су Југословенима пренели љубав за енглески фудбал, али и за Вимблдон, и то у његово најромантичније доба, када је наградни фонд био нешто већи од хиљаду фунти.

Радојчић је пасионирано пратио енглеску културу преносећи своју љубав милионима гледалаца, читалаца и слушалаца. Од њега сам и сазнао да је дужина стазе у чувеној трци осмераца Оксфорда и Кембриџа тачно шест километара и осамсто метара, а да се финале енглеског ФА купа игра увијек прве суботе у мају. Ако је коме краљица требало да уручи титула сера, то је био Миро Радојчић. 

Црно-бели телевизори у боји

Неки су коментатори постали и синоними за спортове које су коментарисали. Тако је прва асоцијација милиона Југословена на умјетничко клизање била Милка Бабовић. Онолико колико је тај спорт био отмен, једнаку отменост носила је и Милка. Као да не преноси спортско такмичење, већ Новогодишњи концерт у Бечу!

Њена елоквенција и упућеност у детаље били су темељ огромног повјерења које је гледатељство гајило према њој. Приближила је умјетничко клизање чак и онима који у томе и нису видјели неки нарочити смисао. Имена клизача и клизачица, захваљујући Милки ушли су у свако село у Југославији. 

Посебну емпатију гајила је према нама који нисмо имали телевизоре у боји. Савјесно и прецизно, не прескачући детаље, умјела је да нам опише боје које красе хаљину Ирине Родњине, и преламање свјетла преко шљокица којима је био обасут трико Александра Зајцева.

Преносећи ревијални дио великих натјецања, глас Милке Бабовић био је много звонкији и ведрији од онога којег смо имали прилике да чујемо док су клизачи пролазили кроз такмичарску фазу. Моја тетка Весна, тада би, не без ироније говорила: „Ево нек се и Милка мало опустила!“ 

Време спорта и разоноде

Мирко Камењашевић, радио коментатор чији је глас био неизбјежан сваке недеље када се игра редовно коло Прве савезне фудбалске лиге, чинио је важан дио „аудио“ колорита сваког југословенског дома. И поред тога што је коментарисао не штедећи крвни притисак слушалаца Радио Сарајева, Мирко ми је остао упамћен као човјек без длаке на језику, неко ко је директно у микрофон умио да саспе истину у лице милионима слушалаца негодујући због девијација којима је фудбал ономад био изложен.

Један, очигледно намјештен меч између Вележа и Сарајева, који је требало да се спроведе до краја у мирној и пријатељској атмосфери, угрозила је статива коју је ничим изазван погодио Сенад Мердановић, везни играч фудбалског клуба са Кошева, који је само пар секунди раније ушао у игру умјесто Хусрефа Мусемића. Мирко Камењашевић, укључивши се у директан пренос након тог „инцидента“ напоменуо је слушаоце, „да се у међувремену ништа битно није догодило осим што је  у игру ушао недовољно упућени Мердановић“.

Остаће упамћен и по констатацији да је ударац Јосипа Букала, на гостовању југословенске репрезентације у Луксембургу, био толико снажан, да би лопта, да је није зауставила пречка, сигурно завршила у Белгији. 

Талични Хаџијахић

Насупрот Мирку Камењашевићу, Сеад Хаџијахић, телевизијски коментатор, није уносио превелику страст у свој посао. Његови преноси утакмица били су нешто мало динамичнији од временске прогнозе. Међутим, ушао је у ову сентименталну историју због своје таличности.

Када год је утакмицу преносио Сеад Хаџијахић, тако се барем мени чинило, ми смо побјеђивали. Он је босанскохерцеговачким клубовима „донио“ чак три титуле европског првака, прво Борцу из Бањалуке у рукомету седамдесет шесте, Босни у кошарци седамдесет девете и женској кошаркашкој екипи Јединства из Тузле, осамдесет девете.

Нема сумње да Босни и Херцеговини и њеном спорту данас фали Сеад Хаџијахић. Али, анегдота која се у мојим сјећањима веже за Сеада Хаџијахића везана је за фудбал.

У једној првенственој утакмици у Мостару, подно Бијелог бријега, лопта је пуном брзином погодила Вележовог лијевог бека Милија Хаџиабдића на незгодно мјесто. Мили је остао да се ваља на терену држећи се објема рукама за међуножје. Гримаса која је деформисала његово лице, јасно је показивала да се не ради симулирању. Ревносни редитељ преноса, беспотребно је дуго држао несретног фудбалера у крупном плану, тако да је цијела Југославија гледала мјесто на којем је рањеник држао обе руке заврнувши фудбалски шорц до димензија купаћих гаћа. Схвативши да је слика која одлази у етер крајње дегутантна, а осјетивши потребу да не буде дио те опште бруке, Сеад Хаџијахић је само рекао: „Тешко је рећи о каквој се повреди ради.“ 

Небо се отворило

Некад је коментатор доносио срећу клубовима, али некад су коментатори имали среће са клубовима. Ко зна да ли би нам Милојко Пантић остао у тако лијепом сјећању да није пратио ход Црвене Звезде до врха Европе, да ли би икада имао прилике да каже да се изнад нас „небо отворило“, да га уредништво спортског програма није поставило да прати црвено-белу машинерију за давање голова.

Ко зна да ли би се ко сјећао Владанка Стојаковића да није Дуле Савић заврнуо ону лопту иза леђа Арсеналовог голмана послије које је у Лондону једино остао мук.

Владанко је имао среће и са „Чилеанцима“, јер је њега погодило да прати свјетско првенство до 17 година на коме смо упознали нове велике звијезде југословенског, касније, српског и хрватског фудбала.

Ипак, највише среће од свих њих имао је Недељко Ковињало, коментатор фудбалских утакмица Партизана са почетка двадесет првог вијека. Он је имао ту част и привилегију да у првом продужетку драматичне утакмице између Партизана и Спортинга из Лисабона, на аветињски празном стадиону ЈНА (Партизан је, наравно, био кажњен) представи посљедњу измјену португалског тима. Он је мало застао у коментарисању голобрадог младића чији број не памтим, па је, као да говори нешто у шта ни сам не вјерује, рекао: „А сада у игру улази момак за кога сви кажу да ће постати један од најбољих играча на свијету. Можда ће вам бити смешно ако кажем да се зове Роналдо.“

Како је те 2002 године најбољи играч на свијету заиста био Роналдо, али не голобради Португалац него дебељушкасти Бразилац, јасно нам је да је први услов да неко буде најбољи то да се зове Роналдо. 

У време Драгана Никитовића

Спортски коментатор који је по својој популарности угрожавао глумце, спортисте и пјеваче био је Драган Никитовић. Када би га човјек видио са својих два метра и спољоштеним носом као у боксера, одмах му је било јасно да је специјалиста за два спорта. За кошарку и за „племениту вјештину“.

Својим је гласом био свједок свих наших кошаркашких побједа од Љубљане до Аргентине, испратио је већину олимпијада, свјетских првенстава, европских такмичења, иза њега су остале генерације Ћосића, Данеуа, Плећаша, затим Кићановића, Славнића, Делибашића, па на крају Рађе, Кукоча, Петровића, Дивца...

Посљедњи меч којег је преносио, а да га се ја сјећам, био је онај у Истанбулу када је Партизан у посљедњим секундама утакмице против Хувентуда освојио титулу Европског првака. Нема човјека са ових простора који не зна сваки детаљ тих посљедњих десетак секунди те легендарне утакмице, када Копривица избацује лопту испод свог коша, даје је Ђорђевићу, а овај у пуном трку долази до линије три поена, а затим се у скоку зауставља, скамени и школским скок шутем, савијених ногу, убацује лопту у противнички кош.

Сале Ђорђевић, креатор те побједе и митска личност српске и југословенске кошарке, као да је тај посљедњи кош постигао у част Драгана Никитовића. Као да је тим кошем не само себе већ и Никитовића послао у легенду. Овај је, након Салетове тројке, прво занијемио као да није био сигуран да је све ово истина, а затим се утопио у општу еуфорију која је захватила не само црно беле већ и читав српски спорт. 

А где је Жижић?

У вријеме Драгана Никитовића и бокс нам је био врхунски. Под његовим коментаром су освајане златне медаље на свим могући такмичењима, расли су Парлов, Бенеш, браћа Качар...

Али, како се у једном човјеку може измјешати бокс са кошарком показала је једна инцидентна ситуација у сусрету репрезентација Југославије и Италије у Лиможу на Европском првенству 1983, коју је коментарисао Драган Никитовић. Између ове двије екипе увијек је постојало жестоко ривалство које је често врило до кључања.

На овоме инкриминисаном мечу, након једног неспортског фаула над Драженом Петровићем дошло је до опште туче међу играчима оба тима. Руку на срце, инцидент је кулминирао након што је Кићановић разантним ударцем ногом погодио једног италијанског играча на оно мјесто које највише боли. (тешко је рећи о каквој се повреди ради) То је изазвало експлозију бјеса међу Талијанима који су кренули да линчују Кићу. Предводио их је Дино Менегин од чијих се димензија, када би ушао у њега, рекет смањивао. Како је сукоб та два играча био крајње неправедан, тако је Кићо побјегао скочивши за записнички сто.

У том тренутку се у коментатору ове утакмице, Драгану Никитовићу пробудио боксер, те је он, умјесто да осуди неспортско понашање свих кошаркаша на терену, што је био обичај у то вријеме, повикао дозивајући помоћ: „Где је сада Жижић? Где је сада Жижић?“ Жижић је био највећи и најјачи кошаркаш репрезентације Југославије. Умјесто Жижића интервенисала је полиција. 

Поета међу коментаторима

Кажу да је за вријеме владавине калифе Харуна Ал Рашида, у златно доба Абасида, док је престоница исламског свијета била у Багдаду – а то је оно доба које је описано у генијалном стрипу у коме велики везир Изногуд жели да постане калиф умјесто калифа – постојао закон да се сви административни списи имају писати у стиху. Калиф, који је лично преводио Аристотела и Платона на арапски, желио је тиме да учини да све оно што је написано има карактеристику поезије.

Од свих коментатора свијета само би Иво Томић, спортски репортер Радио Загреба, имао право да коментарише утакмице у вријеме највећег калифе у историји свијета.  

Иво је, вјеровали или не, склапао стихове док би коментарисао мечеве, правећи од свог посла чисту умјетност.

Недјељна вечерња скупљања моје раје почињала би реконструкцијом Ивиних рима од поподневних утакмица. Бора Цветковић му је био „Лане са Коране“, „Жељина лија“ био је Зоран Самарџија, Ћиро Блажевић је имао „осмијех демона а лице Алена Делона“, Звонимир Бобан био је „загребачки бан”, „Харис Шкоро, го је дати моро”, а на гостовању Хајдука у Сарајеву питао се Иво: „Далмацијо, јеси л чула, Жељо води један нула“.

Тај је имао стила.

Иво Томић, поета међу коментаторима! 

Аграмерски тандем Сушец-Мутић

Два спортска коментатора, Божо Сушец и Борис Мутић били су онај тас на ваги који је превагнуо да моја раја највише воли коментаторе са Телевизије Загреб. Обојица елоквентни, надарени, са осјећајем за тренутак какав посједују диригенти, прибилижили су „пучанству“ спортове које су преносили као што свештеници приближавају религију пастви, посвећено и зналачки.

 Иако су обојица имали огроман дијапазон спортова које су преносили, од тениса до скијашких скокова, Сушец је остао запамћен по рукомету и атлетици, а Мутић по „ногомету“.

Док је Сушец био темпераментнији, Мутић је владао дугачким али тачним реченицама карактеристичног ритма, које су увијек давале простора гледаоцу да, неоптерећен коментаром, ужива у спортској представи.

Наше симпатије ова двојица коментатора освојили су и због карактеристичног језика каквог смо имали прилике да читамо у омиљеном стрипу наше младости Алану Форду. Колико год да су обраћали пажњу на језик, они су тај хрватски, којег је на „територију“ српског на мала врата унио преводилац овог величанственог стрипа Ненад Бриски, знали „упрљати“ са покојом рјечју „источне варијанте“, па се „точно“ умјело често замјенити са „тачно“, „залеђе“ са „офсајд“, а понекад се и „ногомет“ претварао у „фудбал“.

Мој отац, лингвиста, један од оних који су одговорно тврдили да се у случају српског и хрватског ради о истом језику, ликовао је сваки пут када би чуо да је неко од ових коментатора исклизао из шина хрватскога језика. Између „точно“ и „тачно“ разлика је у једном слову, али је то слово постало платформа за разне подјеле, националне, религиозне, цивилизацијске, чак и расне!

Несретне деведесете показале су, међутим, да то једно слово умије да натјера људе да ископају ратне сјекире. Рат и патња постале су свакодневница, а спорт је чекао да се тенкови повуку у касарне. 

Наставак рата другим средствима

Али, ако је рат наставак политике другим средствима, тако је, показало се, спорт наставак рата другим средствима. Било је неизбјежно да се Срби и Хрвати умјесто у рововима нађу на фудбалским теренима, кошаркашким дворанама, базенима, ринговима. Два су окршаја остала у сјећању још док су ране биле свјеже. Један индиректан, онај из Атине, са европског првенства у кошарци деведесет пете, а други директан, на максимирском стадиону за одлазак на Европско првенство деведесет девете.

У првом су хрватски репрезентативци напустили побједничко постоље у тренутку када се Југославија, као првак Европе, попела на највишу степеницу, а у другом је увијек раштимана репрезентација Југославије на волшебан начин избацила „брончане“ из даљег такмичења. И док је у првом случају титулу освојила надахнута момчад предвођена врхунским тренерима и играчима, у другом је вјечно раштимани фудбалски оркестар имао једну од најмање пет првих виолина које су могле саме да одлуче утакмицу. Те вечери прва виолина био је Синиша Михајловић.

Борис Мутић је на тријумф Југославије у Атини бацио фатву сличну оној коју је Ајатолах Хомеини бацио на Салмана Руждија. Прогласио га је непоштеним и трагичним за кошарашки спорт. Та је реакција била и разумљива, јер је рат још увијек трајао, није се смјело честитати мрском непријатељу, а неко је морао и да оправда силазак са постоља хрватске репрезентације. Тај силазак као да се претворио у проклетство. Ево, прошло је скоро три деценије, а на то постоље хрватски кошаркаши се више никада нису вратили. А имали су за то квалитет.

Са друге стране Божо Сушец је прилично достојанствено примио пораз од објективно слабије репрезентације Југославије, храбрећи хрватску националну селекцију да стижу нови изазови и да ће имати прилике да покажу шта знају у скорој будућности. А будућност је показала ко је од њих двојице био у праву. Југословенска кошаркашка репрезентација је „неправедно“ стајала на побједничком постољу у Атланти 1996, у Барселони 1997, у Атини 1998, у Француској 1999, Турској 2001. и Индијанаполису 2002, а двадесетак година касније Хрватска је постала једна од највећих свјетских фудбалских сила.

...данас

И поред гомиле спортских канала, девалвације спортских догађаја и хиперпородукције утакмица, и данас има много добрих коментатора, омиљених међу љубитељима спорта.

Са Шаренцем, послије неколико сребрних медаља, чекамо прво српско кошаркашко злато, са Вишком пратимо Ђоковића и његов ход по звездама, са Ацом смо завољели Енглезе и њихову непредвидиву Премијер лигу, са Бахом нам срце искаче из груди, са Јагличићем пратимо одбојку, а са Жулетом смо научили правила америчког фудбала… Али нас је живот натјерао да је реченица коју свакодневно изговарамо она коју је у стању екстазе изговорио Младен Делић на завршетку југословенско-бугарског руског рулета: „Људи, па је ли то могуће?”