Сећање на Фрању Михалића: Маратонац коме је трчање било живот

За Фрању Михалића Миху, рођеног пре тачно 105 година, 9. марта 1920, симбола југословенске атлетике, трчање је значило живот. „Несрећан сам и жалостан кад не могу да трчим“, говорио је тај дуговеки маратонац, освајач сребрне олимпијске медаље у најтежој атлетској дисциплини у Мелбурну 1956. – што је његов највећи спортски успех – и победник на неким од најгласовитијих маратона и кросова у свету.

У тркама на дуге стазе, почев од оних на пет и десет хиљада метара, 22 пута је обарао југословенске рекорде. Више пута је био првак Балкана, затим троструки олимпијац и четвороструки учесник европских првенстава.

 Током плодне каријере од скоро три деценије, окончане у 46. години, учествовао је на 1075 званичних такмичења. На њима је претрчао 166.250 километара, што је деоница дужа од четири обиласка земљине кугле. Том његовом учинку треба додати и хиљаде и хиљаде километара које је превалио као ветеран, па рекреативац-брзоходач, пре него што се у својој 95. години преселио на небеске стазе и у легенду.

Био је уверен да су му вишедеценијска заљубљеност у „краљицу спортова“ и изгарање на атлетским стазама подарили добро здравље и дуговечност. Зато је млађим генерацијама стално говорио да трче, да се баве спортом, да буду упорни и храбри.

Иза њега су остали многобројни пехари, медаље и признања за допринос атлетици и афирмацији Југославије у којој је неколико пута проглашаван за спортисту године и важио je за њеног првог спортског амбасадора. Али и утисак да је био редак спортски фанатик, врхунски тренер и „човек с душом“, који је уживао велико поштовање. Остала је и књига новинара Данка Васовића о њему с насловом „Фрањо Михалић: Трчање је мој живот“.

Бициклиста, фудбалер па атлетичар

Фрањо Михалић је спортом почео да се бави као тинејџер у Загребу, где се његова породица (у којој је био десето од  дванаесторо деце) доселила из Велике Лудине у којој је рођен. Прво бициклизмом, а онда и фудбалом који му је донео познанство са Стјепаном Бобеком Штефом са којим ће касније, кад су обојица прешли у Београд, остварити вишедеценијско велико пријатељство. 

У наручје „краљици спортова“ однео га је неочекивани успех на кросу у Загребу, на ком је иза себе оставио све конкуренте, осим једног искусног и доста старијег атлетичара. Бављење спортом и добри резултати спасили су га, како је причао, мобилисања у усташке и домобранске формације током Другог светског рата и постојања Независне Државе Хрватске (НДХ).

Његова каријера врхунског атлетичара почела је 1947. године, када је отишао на одслужење војног рока у Суботици. На једном кросу запазио га је Артур Такач, организатор спортског живота у ЈНА – пре тога и сам атлетичар, а касније истакнути функционер у АК Партизан, Атлетском савезу Југославије и Међународном олимпијском комитету (МОК) – који га је прикључио спортској  јединици у Београду, где су му приоритет постали тренинзи под надзором атлетских стручњака.  

Кад је скинуо сивомаслинасту униформу, обукао је дрес Партизана у ком је остао до краја живота, као такмичар, тренер или спортски функционер. Извесно време радио је и као наставник физичке културе у Војној гимназији у Београду.

Подвиг у Паризу

Михалић је већ био југословенски рекордер на 5.000 и 10.000 метара и победник у тркама на 20 и 25 километара кад је уследио његов први велики међународни успех: тријумф на Кросу нација у Паризу 1953. године, који се сматра првим светским првенством у маратону. О томе како је француска штампа пропратила његову победу сазнао је на необичан начин.

 „У возу којим сам се из Париза враћао у Београд, добио сам место у купеу у ком је био и тадашњи високи југословенски комунистички функционер Моша Пијаде, ког раније нисам познавао. Листајући француске новине, друг Моша ми је, уз осмех, рекао да је дневник 'Иманите' мом тријумфу посветио целу страну, а његовој посети свега неколико редова“, причао је Михалић, додајући да је париски крос окупио најславније такмичаре из целог света и изазвао велику пажњу Француза и многобројних туриста.

Тај успех додатно је појачао Фрањин спортски фанатизам, заснован на жељи да побеђује и најбоље на свету. Свакодневни тренинзи уз вођење здравог живота, без алкохола и дувана, и са сталном сатницом спавања од 10 увече до пет ујутру, постали су му животна преокупација. Није тајна да су му супруга Ружица и јединац Владимир често долазили на Стадион ЈНА (сада Стадион Партизана) како би „мало дуже били с њим“.

„Трошио се немилосрдно, иако је увек био сув као бакалар, никад тежи од шездесетак килограма“, причао је славни Бобек, који је са својим загребачким другом постао једна од легенди Спортског друштва Партизан. „Мислим да га је одржавало то што је увек имао добар апетит. За један оброк могао је да поједе 30 ћевапа, а потом је прелазио на колаче“, нагласио је Штеф.

Дивљење Затопеку

Потрошња калорија код маратонаца је огромна. Сваки такмичар који претрчи 42.195 метара изгуби по неколико килограма. Број је већи ако се тркачи суоче са високим температурама и јачим ветром, својим најтежим ривалима које не могу да надвладају никаквом тактиком.  

Михалић је свој најтежи тренутак на стази доживео за Титов рођендан 1957, и то на полумаратону одржаном у Кумровцу по сунчаном дану, али са ветром који је дизао загушујућу прашину. По проласку кроз циљ се онесвестио и дуго био у несвесном стању. Лекари су се осам дана борили да му спасу живот.

Остало је забележено и да је Миха те исте године, у мечу атлетских репрезентација балканских и балтичких земаља, одржаном у Атини, учинио оно што није никада пре: на једном такмичењу је победио у маратону и у трци на 10.000 метара, иако није било предвиђено да наступи у обе те врло захтевне  дисциплине.

„Није било предвиђено да наступим у обе трке, али ме је ауторитативни Артур Такач убедио да ја то могу“, објаснио је Миха, увек захвалан Такачу на доприносу његовом спортском успону. „Артур је имао велико поверење у мене и стално ми је говорио да могу више од оног што сам постизао. Тада у Атини ми је то и доказао јер ми самом не би пало на памет да улетим у такву авантуру.“  

Управо због тога што је, као дугопругаш и маратонац, добро знао колико је то захтевна работа, Михалић је највећим спортистом света свих времена сматрао Чеха Емила Затопека, јединог атлетичара који је на једном такмичењу победио у тркама на пет и десет километара и у маратону. Неуморни Затопек, ког су звали „Чешка локомотива“, тај подвиг, непревазиђен и до данас, остварио је на Олимпијским играма 1952. године у Хелсинкију, и то у року од седам дана.

Однос њих двојице обележавало је љуто ривалство, али и искрено пријатељство. Михалић је једном испричао да су се Затопеку допадале наше народне песме и да је научио неке од њих. „Највише му се свиђала севдалинка 'Црвен фесић нано'“, сећао се Миха.

У казивањима о томе какав физички и психичке напор доноси најтежа атлетска дисциплина, Михалић је испричао да је пас неког његовог пријатеља, немачки овчар, који га је упорно пратио на маратонском тренингу у Словенији, дан после тога угинуо. 

Највећи успех – олимпијско „сребро“

Круну Михалићеве каријере представљало је освајање сребрне медаље на Олимпијским играма у Мелбурну 1956. године. До одличја је стигао у пакленој конкуренцији и у пакленим условима, јер је трка одржана на температури од 42 Целзијусова степена. Од 46 такмичара из 23 земље, који су се појавили на старту, 13 је, због врућине, одустало током трке.

А мало је требало да и наш Миха одустане од борбе, јер је на првој окрепној станици, која се налазила на петнаестом километру, доживео пех. У стампеду такмичара, који су кренули ка столовима са водом, неко га је нехотично саплео и он се нашао на земљи, при чему је повредио обе ноге и руку. Десетак секунди је, лежећи непомичан, размишљао шта да уради: да одустане или да настави. Леђа најбржих ривала већ су била око 200 метара испред њега кад се придигао и одлучио да их стигне.

После шест километара, када је претрчао и славног Чеха Затопека, дошао је до друге позиције, иза Француза алжирског порекла Алена Мимуна, који је и тријумфовао у тој трци. Фрањино време 2:26,32 било је за мало више од минута слабије од Мимуновог. Трећи је био Финац Веико Карвонен. Наш шампион је касније имао и боље резултате од тог оствареног у врелом Малбурну.  

Михалића су на циљу сачекали репрезентативци Југославије у фудбалу, са Драгославом Шекуларцем на челу, који су, као и он, освојили сребрну медаљу на Играма у Мелбурну. Фрања им је тада рекао да би, можда, стигао и до „злата“ да се у финишу трке одлучио за тактику другачију од оне коју је одабрао. Објаснио је да је на неколико километара пре циља одлучио да успори како би „сачекао“ Затопека или неког другог такмичара, како би заједно „напали“ Мимуна, али се показало да то није био добар избор, поготово што је имао снаге за фуриознију завршницу.

Награда коју је од своје земље добио за велики успех у Малбурну била је прескромна, али у складу са праксом и правилима тог времена. „Од вође наше олимпијске експедиције Милијана Неоричића добио сам 17 долара“, открио је Миха у једном интервјуу за РТС.

Нису га обогатиле ни победе на највећим маратонима – у Бостону је, на пример, добио само златну медаљу, у Москви уметничку слику – као ни тријумфи на првенствима Балкана и Југославије. Није јадиковао због тога. „Родио сам се прерано да бих се обогатио од спорта“, рекао је у већ поодмаклим годинама, када је чуо да победници најпознaтијег америчког маратона добијају и по више стотина хиљада долара.

Хлађење шампањцем 

Имајући у виду конкуренте са којима се борио, ништа мањи од освајања сребрне медаље на Олимпијским играма у Аустралији нису били његови успеси на највећим маратонским тркама у свету. Две године након Мелбурна тријумфовао је на 115. чувеном Бостонском маратону, најстаријем на свету, који је пратило 300.000 гледалаца. 

На Поноћној трци у бразилском Сао Паолу учествовао је четири пута: два пута је победио, а по једном био други и трећи. Након првог тријумфа, југословенски исељеници су га однели до хотела, хладећи га успут шампањцем којим су га буквално окупали.

После Атине, Париза, Бостона и Сао Паола, победничким венцима кићен је на маратонима у Токију и Бриселу (три пута), па три пута на чувеном кросу „Пет млинова“ у Италији, који је посебно волео јер му је више одговарало да трчи у топлим, него хладним поднебљима.

Куриозитет Михалићеве каријере је да никада није победио на маратонима у својој земљи. Разлог томе су биле одлуке његовог Партизана да на такмичењима трчи на краћим пругама, а и његово темпирање форме за највеће светске маратоне на које је дуго позиван и на којима је на величанствен начин представљао југословенску атлетику и спорт уопште.Највеће изненађење на маратонској стази доживео је на Олимпијади у Риму 1960, где се појавио као четрдесетогодишњак и освојио дванаесто место. А изненађење, и то опште, изазвао је анонимни Абебе Бикила из Етиопије који је, трчећи босоног, не само победио, него и поставио нови светски рекорд.

Чудесни Етиопљанин, који је у Вечни град стигао као резерва, свој подвиг је поновио и четири године касније, на Играма у Токију. Опет на херојски начин, јер је у јапанску престоницу стигао месец дана након што му је оперисано слепо црево, а из ње је отишао са новим светским рекордом у најтежој атлетској дисциплини.

Ветерански дани 

Крај Михалићеве такмичарске каријере, објављен 1966, није значио и крај његовог тркачког ангажмана и посвећености атлетици. Био је врло активан као ветеран – по тренинзима и наступима, а уз то и као тренер и спортски функционер у свом Партизану. Неки од његових ученика, попут Неде Фарчића, Драгана Животића и Слободана Бранковића, били су вишеструки државни рекордери, врло запажени и на европској сцени.

У ветеранској конкуренцији, такмичио се у земљи и иностранству све до 2000. године када га је тешка повреда колена, на кросу Цер – Шабац, присилила на операцију, после чега је своју спортску страст могао да исказује само у брзом ходању. Са више од 80 година одлазио је и на међународне митинге брзоходача. Последњи интернационални трофеј била му је златна медаља у брзом ходању на пет километара освојена 2005. на Балканским играма у Атини, где је био убедљиво најстарији такмичар.

И кад је почео да троши десету деценију свог живота долазио је на Партизанов стадион, да би био с младим атлетичарима, и налазио се са пријатељима. Чинио је то увек на свој особен начин: за део пута од свог стана користио би градски превоз, а последња три-четири километра би ишао пешице. Кола никад није имао јер би му то, говорио је у шали пуној збиље, откинуло део уживања које му је доносило трчање или пешачење.   

У разговорима је увек звучао као човек задовољан животом, није волео да критикује или да се жали. Важио је за господина који никад не подиже глас. Једном је, ипак, изјавио да му је криво што му није омогућено, иако се обратио надлежним, да у некој државној или спортској делегацији оде на Олимпијске игре – прво у Атини (2004), а онда у Пекингу (2008). 

Фрањо Михалић Миха је умро 14. фебруара 2015. године, а сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.