Зрењанин као чудо за Гиниса: Девет капитена државних репрезентација из града са 90.000 становника

У српској спортској митологије одавно живи легенда из Чачка према којој је услов за врхунског кошгетера да опере руке у Западној Морави, на којој лежи тај град. „Родила“ ју је статистика по којој је Чачак дао више од три туцета кошаркашких репрезентативаца и неке од најбољих стрелаца Србије, Југославије и Европе, попут Радмила Мишовића, Драгана Кићановића и Жељка Обрадовића.

Пандан овој чачанској причи је мит из Зрењанина, где се приповеда да онај ко се окупа у Бегеју, који протиче кроз ту банатску варош, има добре шансе да постане капитен неке државне репрезентације. Темељ тој тврдњи је податак да је из тимова тог града, са мање од 90 хиљада житеља, потекло девет капитена наших најбољих сениорских селекција, и то у шест спортова. Просек, вероватно гинисовски и у светским размерама – један капитен државног тима на десет хиљада становника.

Ваља истаћи да је град на Бегеју имао шампионске екипе у кошарци, одбојци, рукомету, стоном тенису, куглању, мачевању и веслању, због чега је добио надимак „Град спортова“.

Листа капитена од Лоција, Галића и Симића...

Предводник Зрењанинаца који су постали капитени наших најбољих државних селекција био је кошаркаш Вилмош Лоци (1925-1991). Капитенску траку је носио од 1953. до 1957, када је сматран најбољим кошаркашем у Југославији. Био је и први југословенски спортиста са 100 наступа у дресу са државним грбом.

Бора Станковић, дугогодишњи генерални секретар Светске кошаркашке федерације (ФИБА), за Лоција је рекао да је „својом виртуозном игром допринео напретку светске кошарке“. По мишљењу  Александра Николића и Ранка Жеравице „био је један од наших најбољих кошаркаша средином прошлог века, а места би имао и у потоњим трофејним генерацијама ове земље“. Сматрали су га „занесењаком кошарком“, виртуозом у игри и врло прецизним шутером. Са њим у саставу, зрењанински Пролетер је (1956) једини пут у својој историји био југословенски шампион.

Фудбалер Милан Галић Гале (1938-2014), један од најбољих нападача Европе и света у свом играчком добу, капитенску траку је носио у златним годинама југословенског репрезентативног фудбала. На Олимпијским играма у Риму (1960), када је освојена златна медаља, у Купу европских нација у Паризу исте године, где се стигло до сребрног одличја, и на Светском првенству у Чилеу (1962), када су „Плави“ били четврти. Галића су за капитена, како је тада писано, изабрали његови играчки и људски квалитети, по чему је био широко цењен.Фудбал је почео да игра у зрењанинском Пролетеру, као тинејџер из дома за ратну сирочад. Редак играчки дар га је, са обала Бегеја, одвео у београдски Партизан, где је убрзо постао репрезентативац. Занимљивост из његове богате каријере је и да је био капитен и омладинске репрезентације наше земље.

Милан Галић је за репрезентацију Југославије одиграо 51 утакмицу и дао 37 голова. Било би их сигурно и много више да није било прописа по ком играчи који су постали професионалци у иностранству (он је после Партизана играо у Белгији и Француској) нису позивани у државни тим.

Рвач Бранислав Симић (рођен 1935) је, после Галића, био први зрењанински спортиста који је освојио златну медаљу на Олимпијским играма. Тај велики успех остварио је на ОИ у Токију 1964. Четири године касније, на ОИ у Мексико Ситију, где је на отварању носио заставу Југославије, домогао се бронзаног одличја. Овај педагог по струци био је и вицешампион света и 11 пута првак Југославије.

Рвање је у његово време донело доста медаља Југославији, а у репрезентацији коју је годинама предводио као капитен било је више освајача медаља на највећим светских такмичењима. Готово цео свој спортски век провео је у зрењанинском Пролетеру, где је био прави мамац за младе таленте.

Дуго је био рвачки судија – правду је делио на шест ОИ у низу, од Лос Анђелеса 1984. до Атине 2004. године. За најбољег арбитра света у том спорту проглашен је 1987. Већ неколико година Бранислав Симић живи у Дому за стара лица у Новом Саду.

... преко Вујина, два Грбића и Рнића...  

Зрењанин је изнедрио и капитена боксерске репрезентације Југославије, и то оне у којој су били Мате Парлов, Светомир Белић, Љубинко Веселиновић... које су, као великане племените вештине, знали и Европа и свет. Био је то Звонко Вујин (1943-2019), први наш боксер који је освојио две олимпијске медаље – обе бронзане. Прву у Мексику (1968), а другу у Минхену (1972). Био је вицешампион Европе, више пута првак Југославије и Балкана и победник на Медитеранским играма.

Звонко је целу своју блиставу каријеру провео у зрењанинском Банату, у коме је прошао пут од градског „антихриста“, како су га звали због младалачких несташлука, до великог шампиона. На његовом примеру, причали су његови Зрењанинци, доказало се да је бокс племенита вештина, „јер је млађаног тинејџера учинио добрим човеком“. И славни Мате Парлов није штедео похвале кад је говорио о Звонку, називајући га великим нокаутером и врло драгим пријатељем.

Кад је реч о зрењанинском, српском и југословенском спорту, у њихове анале уписана су имена три одбојкаша Грбића – Милоша и његова два сина Владимира и Николе.

Милош Грбић (1943-2008) је у дугој каријери био играч, капитен и селектор државног тима, што је спортски раритет. Његов највећи играчки домет је освајање сребрне медаље за Југославију на Европском првенству 1975. године у Београду.

Његови славни синови освајали су мноштво медаља на највећим међународним такмичењима и постали „станари“ светске одбојкашке Куће славних, а млађи Никола је, попут оца, као капитен неколико година предводио нашу врло успешну репрезентацију, најбољу у историји тог спорта на нашем простору. Са Николом на челу, селекција наше земље је стигла до олимпијског и европског „злата“, титуле вицешампиона света и низа других одличја и трофеја.

Никола Грбић је четири године био и тренер репрезентације Србије, са којом је освојио европску „бронзу“ и прво и друго место у Светској лиги. Већ неколико година је први стручњак у државном тиму Пољске где бележи одличне резултате.  

Рукометаш Момир Рнић, легенда и капитен зрењанинског Пролетера, двоструког првака Југославије и финалисте Купа европских шампиона, носио је капитенску траку и репрезентације Југославије и то оне која је, уз низ других одличја, освојила олимпијско „злато“ (1984. у Лос Анђелесу) и титулу првака света (у Швајцарској 1986). Тај сјајни тим је стигао и до „бронзе“ на Олимпијади у Сеулу (1988), а био је и двоструки првак Балкана и Медитерана и вицешампион света.Окосницу екипе чинили су играчи шабачке Металопластике, двоструког клупског шампиона Европе, називани „рукометним ванземаљцима“. Капитен репрезентације, стасити Момир, који је играо на позицији пивота, сматран је најбољим одбрамбеним играчем на планети. У дресу са грбом Југославије имао је 217 наступа и постигао 411 голова. Наступао је и за „тим света“.

Ваља истаћи и да је син овог великог рукометног аса, који се такође зове Момир, наступао за репрезентацију Србије.

... до Дејана Бодироге и Маје Огњеновић 

Част да, као капитен, предводи нашу репрезентацију имао је и кошаркаш Дејан Бодирога, који је стазом невероватних спортских успеха кренуо из Зрењанина. Давно је написано да у том популарном спорту не постоји нешто што није освојио овај даровити Херцеговац, осим одличја у америчкој НБА у коју, упркос понудама, никада није желео да оде.

Са нашим државним тимом два пута је био првак света, три пута првак Европе, приграбио је олимпијско „сребро“, три пута освајао Евролигу и више пута проглашаван најбољим играчем на највећим међународним репрезентативним и клупским такмичењима. Гледаоци на свим меридијанима су се дивили његовој кошаркашкој интелигенцији и спретности, а наши навијачи су му певали: „Ми имамо свога Бога, име му је Бодирога“.

Капитенску траку репрезентације „задужио“ је одлуком селектора Светислава Пешића који је у њему, иако је на располагању имао више старијих и искуснијих играча, препознао правог лидера, универзалца који може да „покрива“ више места у саставу и да увек непоколебљиво вуче тим ка успеху.

По одласку из Југославије играо је за седам иностраних екипа, међу којима су и европски великани Реал, Панатинаикос и Барселона. Велики углед Дејана Бодироге потврђен је његовим избором за председника кошаркашке Евролиге, што је функција коју обавља од 2022. године.

На крају ове листе поноса Зрењанина је још једно име, као трешња на врху колача: Маја Огњеновић. Капитен одбојкашке репрезентације више од деценије, рекордерка по броју игара за државни тим – 230. Била је предводник екипе која је у овом веку била шампион света, олимпијски вицешампион и првак Европе. На неколико међународних такмичења проглашавана је за најбољег техничара и била у „идеалним“ поставама.

После зрењанинског Поштара играла је за Црвену звезду, а потом и за десетак европских екипа, где ју је водио слоган, скован у стручним круговима: „Ради успеха, позови Мају.“

Маја је капитен Србије била и на лањским Олимпијским играма, где је прославила четрдесети рођендан. Иако се после ОИ говорило да јој је наступ у Паризу био „лабудова песма“, изгледа да неће бити тако. За то постоје два разлога. Први је да се нови/стари селектор Србије Зоран Терзић није одрекао њених услуга, а други чињеница да она и даље блиста у Италији. Недавно је Маја изјавила да јој „спортско и домаће васпитање“ не дозвољавају да одбије позив да и даље игра за Србију.