Милош Грбић, одбојкашки Спартанац из Клека: Најважнији тренер славних синова

Када сам, пре 20 година, написао књигу о Вањи и Николи под насловом „Браћа Грбић – заједно до звезда“, на промоцији сам упитан који је од њих, по мом суду, бољи одбојкаш. Директан одговор заменио сам „филозофијом“ да се уникати не пореде. 

А на знатижељу публике да упоредим оца Милоша са његовим синовима, реаговао сам искрено: „Од свих одбојкаша које сам гледао, највише сам се дивио – Милошу Грбићу“. Да будем озбиљно схваћен помогао ми је на промоцији присутни Вања Грбић, рекавши: „Никола и ја смо само 15 одсто вредности нашег оца“. 

Изречена импресија „држи“ ме и данас, као збир личних утисака са Милошевих клупских и репрезентативних утакмица током његове блиставе играчке каријере, дуге четврт века. 

Син Херцеговине 

Милош Грбић је рођен 1943. године у Придворцима код Требиња, у крају који је завичај многих знаменитих кошаркаша или њихових очева – Милана Гуровића, Миленка Савовића, Предрага Даниловића, Дејана Бодироге, Владимира Радмановића, браће Александра и Дражена Петровића... 

Са херцеговачког камена је, тек што је проходао, колонистичким влаком без возног реда с породицом стигао у банатско село Клек, у коме је остао до краја живота. Када је порастао, говорило се да би, с обзиром на изузетне физичке предиспозиције и таленат за све спортове, репрезентативац могао да постане у било ком спорту, па и у кошарци. 

Ипак, иако је био и сјајан атлетичар, гимнастичар, пливач, фудбалер и рукометаш, одлучио је да његов спорт буде одбојка. Можда је на ту одлуку утицала чињеница да се једини одбојкашки терен у малом Клеку налазио баш поред његове куће. Успон клечанске одбојке текао је на крилима његовог вансеријског дара, од општинске до Прве савезне лиге. 

„Власник“ најјачег смеча на свету 

Када је клечански Партизан, давне 1964. године, ушао у друштво најбољих југословенских екипа, 21-годишњи Милош, незадрживи смечер, био је његов најбољи играч. Убрзо потом постао је и стандардни репрезентативац Југославије, али и мета највећих домаћих клубова. Ниједну понуду за промену средине није прихватио јер је, скроман по природи, сва животна задовољства нашао у Клеку, тачније у кругу велике породице (родитеља, три брата, касније и супруге и своја два сина). 

Иако је тадашња југословенска одбојка била на знатно нижем нивоу од данашње, он је постао и светски чувен. Десило се то крајем шездесетих година прошлог века, током европског шампионата у Румунији, када је измерено да има најјачи смеч на планети. 

То је уједно и време када су га репрезентативне колеге „закитиле“ епитетом „Челик играч“, задивљене његовом снагом, упорношћу, спретношћу, издржљивошћу и неустрашивошћу. За њега није било изгубљене лопте, безизлазне ситуације, унапред изгубљеног меча, без обзира на снагу потивника. Његов спортски мото – који су прихватили и Вања и Никола – био је: предаја је гора од пораза. 

Чудо невиђено

Захваљујући првенствено Милошу, момци из Клека су 1972. године, под именом свог спонзора ГИК Банат из Зрењанина, постали прваци оне велике, Титове Југославије. Екипа из села са непуне две хиљаде становника оставила је иза себе градске великане, Партизан, Звезду, Младост из Загреба, сарајевску Босну, Вардар из Скопља...

Када су новинари питали тренера ГИК Баната Лазара Гроздановића, потоњег селектора, чиме објашњава такав успех његових пулена, дао је кратак одговор: „Само сам ја у екипи имао Милоша Грбића“. 

За југословенске, али и стране медије успех Клечана је био „чудо невиђено“, „податак за Гиниса“, јер се нигде и никад није догодило да тако мало место, у било ком спорту, добије националног шампиона. Уз прву звезду Милоша, тај шампионски тим су, углавном, чинили његови некадашњи ђаци из клечанске основне школе у којој је предавао физичко васпитање. 

Тада је Клек прозван „најспортскијим селом у свету“, јер су осим његових младића у одбојци биле успешне и девојке, које су, предвођене маестралном Зорком Папић, 1964. освојиле Куп маршала Тита. Свима њима узор је био – Милош Грбић. 

А житељи Клека, да би се одужили свом првом спортисти за радост коју им је донела титула државног првака, покренули су иницијативу да се њихово место презове у – Грбићево. Идеја није прошла због, како се причало, противљења општинске администрације у Зрењанину, од раније љуте на Клечане што су све улице у селу назвали по партизанским херојима из херцеговачког завичаја, изоставивши чак и маршала Тита. Бес Клечана ишао је дотле да су неки од њих и гласно говорили да је „Мишо учинио више за Клек него Јосип Броз за Врбас, Велес и друге градове назване по његовом надимку“. 

Капитен репрезентација 

Круну репрезентативне каријере јунака ове спортске приче представљао је успех Југославије на Европском првенству 1975. године, одржаном у Београду. „Плави“ су се, освојивши бронзану медаљу, по први пут у историји попели на победничко постоље на неком великом одбојкашком такмичењу. Капитен и најбољи играч те екипе по укупном учинку био је Милош Грбић. 

Имао је тада 32 године, али је одиграо без грешке, како у одбрани тако и у нападу. Никада нећу заборавити његове фасцинантне „упијаче“ са тог турнира по чему је, иначе, сматран ненадмашним. 

„Милош је био универзалац каквог није било, не само у југословенској одбојци“, рекао ми је ових дана његов млађи колега из репрезентације која је освојила бронзу, Брчак Мирсад Елезовић. „Био је сјајан примач, одличан и као средњи блокер, а његова игра у пољу је просто била савршена – хватао је и оно што је за нас остале било изгубљено. Са задовољством истичем да је Мишо био мој идол, као и да смо сви ми млађи играчи њега доживљавали као неку врсту ментора од ког је доста тога могло да се научи. Пратим, наравно, и даље одбојку, али не налазим никог ко је у свим елементима те атрактивне игре био на тако високом нивоу као Милош Грбић“. 

Најважнији тренер славних синова

Посебно значајан сегмент Милошевог присуства у одбојци представљао је његов утицај на синове Вању и Николу. Прве играчке лекције и савети које им је давао одлучујуће су утицали да постану велики асови какви су били. Он је био тај који им је показао спортски пут до звезда. Од њега су, такође, како једном написа Душан Прелевић Преле, „научили како се изгара на спортском, али и пољу части“. 

„Био нам је отац, тренер, пример и лидер, а ми смо стално хтели да му се докажемо“, изјавио је једном Вања, Милошев наследник по месту у екипи, али и по начину извођења „одбојкашких радова“ – самоуверен, саздан од жеравице. „Ћале нам је, пре свега, показао да спорт не трпи слабиће и малодушне. Да тражи преданост, никако површност, и да успети могу само они који то снажно желе, они који се не предају“, рекао је својевремено Никола, коме је управо Милош, упркос почетном негодовању млађег сина, одабрао улогу техничара у којој је био најбољи на свету. 

Никола, који је и виши од Вање, хтео је да, попут оца и брата, буде смечер, да „закуцава“ лопте у паркет, али је ауторитативни Милош, срећом за обојицу, али и за нашу одбојку, остао непопустљив и сигуран у исправност своје процене. Као и у више сличних ситуација када је, као играч или тренер, саветовао друге. 

Светски раритет 

Не чуди стога што је Милош Грбић, још док је био активан клупски играч, изабран за тренера репрезентације Југославије (!). На том месту је, у тандему са Виктором Кревселом, словеначким стручњаком, остао неколико месеци, не прекидајући играње за свој ГИК Банат. По томе је, имајући у виду не само одбојку, него и друге спортове, без пандана у свету. 

Његов начин припремања играча, говорило се, био је спартански, што је метод рада који је „патентирао“ на себи, и то од младих година када није имао правог и стручног тренера. А то је значило да се на сваком тренингу мора дати максимум и да се у сваку утакмицу мора ући у битку која се мора добити. Зато никада није био еуфоричан – сматрао је да се увек може и боље од најбољег што је претходно урађено.  

Очеву шкртост у похвалама, за коју каже да је њега и брата стално терала на додатни рад и усавршавање, Вања је једном овако описао: „Никола у Италији (најјачој лиги на свету) освоји титулу, а ћале само процеди: 'Добро је, није лоше'. После смо нас двојица након победа у најважнијим мечевима један другом, кроз смех, понављали тај очев крајње уздржани комплимент – добро је, није лоше“. 

Лазар Гроздановић који је, као селектор репрезентације Југославије, водио и Милоша и његове синове, једном је, у шали пуној збиље, рекао: „Нећу да поредим Грбиће да не бих наљутио Вању и Николу“.