На крају првог клупског Mундијала: Фудбал од Сандра Пертинија до Доналда Трампа štampaj

У златним годинама самоуправног социјализма у Југославији просветни радници нису штрајковали, али су са својим ђацима често излазили на улице. Школарци су редовно посећивали фабрике и музеје, обилазили споменике револуције, колективно одлазили на скупове подршке ослободилачким и антиколонијалним покретима, ишли у биоскоп и позориште, дочекивали и испраћали штафету младости...

А ја сам, баш као да учествујем у снимању каквог Кустуричиног филма, једног јесењег послеподнева 1979. са целом другом сменом основне школе „Хасан Кикић“ (коју је наш највећи филмски редитељ похађао двадесетак година раније) узалудно чекао да Титовом улицом прође председник Италије Сандро Пертини!

Седми по реду председник италијанске Републике, који је на ту дужност ступио у јулу 1978, у своју прву званичну посету Југославији стигао је 11. октобра 1979. године. Након што се сусрео са маршалом Титом, Пертини је отпутовао за Сарајево где је ноћио у резиденцији Конак, а онда сутрадан, са аеродрома Бутмир, одлетео за Италију.

Претпостављам да су нас на свечани дочек италијанског председника извели у понедељак послеподне. Имали смо неколико часова а онда су нам рекли да идемо да поздравимо драгог пријатеља, те да се више нећемо враћати у школу. Спустили смо се низ брдо Горица, низ Крајишку улицу и заузели своје место на тротоару код зграде некадашњег „Шумапројекта“.

На раскрсници код Хигијенског завода, преко пута ког се и данас налази Алипашина џамија, али ту више нема ни кина „Сутјеска“ ни „Радникa“, ни кафане „Триглав“ ни књижаре „Веселин Маслеша“, био је заустављен саобраћај, а са обе стране улице стајали су ђаци и из других сарајевских основних школа.

Врло је могуће да су нам били поделили папирнате заставице Југославије и Италије, па смо њима махали и скандирали „Ју-го-сла-вија“, као да смо на каквој утакмици. Али онда смо се уморили од викања, ноге су почињале да нас боле, а од колоне црних лимузина – где ће у оној са шест врата из које ће нам махати седокоси Пертини – није било ни трага ни гласа.

Као у каквом филму Милоша Формана, после добра два сата џеџања на углу једне од најпрометнијих градских раскрсница испод које протиче Кошевски поток, учитељица нам је рекла да председник Пертини ипак неће туда проћи, па можемо да идемо кући, само да пазимо кад прелазимо улицу.

Ја сам морао да пређем само уску Крањчевићеву, па сам убрзо, са заставицом у руци, попут Банета Бумбара или Димитрија Војнова, једући сендвич или „Крашову“ чоколаду „Рунолист“ испричао родитељима зашто сам раније дошао из школе.

Почетком маја наредне године видео сам Пертинија на малом екрану, како стоји пред Титовим одром и не престаје да плаче.

А у лето 1982, тај исти старчић је скакао од среће у свечаној ложи стадиона „Сантјаго Бернабеу“ у Мадриду док су италијански фудбалери давали први, други па трећи гол Швабама у финалу Светског првенства у фудбалу.

Од Тарделијевог урлика преко веселе Колинде...

Између Пертинијеве туге у Београду и радости у Мадриду, у Уругвају је, крајем 1980. и почетком 1981, одигран Мундијалито, пригодно такмичење шест фудбалских репрезентација којим је обележено педесет година од одржавања првог Светског првенства. Требало је да наступи свих шест дотадашњих фудбалских шампиона света, али су уместо Енглеза на крају играли Холанђани. У финалу су, као победници две групе, играли Уругвај и Бразил, и историја се поновила: баш као на Маракани 1950, Уругвај је победио Кариоке са 2:1.

Али тај пораз није могао да се мери са трагедијом која је доктора Сократеса, Зика, Фалкаа и остале Бразилце задесила у другој фази такмичења на Мундијалу у Шпанији '82. У једној од најбољих фудбалских утакмица свих времена Италија је победила Бразил 3:2. Азури су потом лако савладали Пољску и стигли до финала, где су их чекали Немци и – Пертини!

Немци су у полуфиналу на пенале прошли Французе, након што је голман Шумахер тешко повредио Босиса и за тај старт није добио ни жути картон. Зато сам, истина без неког претераног ентузијазма, навијао за још увек ми мрске Италијане. Али након што су Италијани дали први гол, редитељ ТВ преноса је у фудбалску драму уплео актера који није био ни на терену, ни на клупи на којој седе чланови стручног штаба и резервни играчи, већ у свечаној ложи.

Омалени Пертини је, након што су Италијани мунули први гол Швабама, скочио од среће и победнички стиснуо песнице, док су га са осмехом на лицу гледали немачки канцелар Хелмут Шмит и шпански краљ Хуан Карлос Први.

Али онда је, шутом са ивице шеснаестерца, други гол за Азуре постигао Марко Тардели и пренос фудбалске утакмице се претворио у филм Сема Пекинпоа. Јер, док је Тардели у слоумоушну трчао уздигнутих руку и урлао од среће, Пертини више није знао шта да ради од толике радости, а у свечаној ложи стадиона „Сантјаго Бернабеу“ завладала је карневалска атмосфера.

То је, међутим, био тек почетак Пертинијевог фудбалског преврата! Италијански председник, некадашњи партизан који се у Другом светском рату борио против Немаца, своју радост је подигао на још виши ниво када су Италијани дали и трећи гол. А када је све било готово и када је дошло време да нови прваци света у свечаној ложи приме златне медаље и победнички пехар, Пертини је своје земљаке почео да грли и љуби као најрођеније.Сутрадан су се сви заједно вратили у Италију Пертинијевим председничким авионом, а фотогорафија на којој током лета председник игра карте са селектором Енцом Беарцотом обишла је свет.

Пертини је тог летњег мадридског послеподнева 1982. заувек променио и фудбал и светску политику. Многи су мислилили да је реч о нечем лепом, топлом, људском, да би се убрзо испоставило како ће оно што следи бити ружно и тужно, вредно једино јаловог подсмеха.

Истина, Марадона је на наредном Мундијалу у Мексику постизањем гола „божјом руком“ наставио Пертинијевим стазама револуције, али смо само двадесетак година касније, након финалне утакмице Мундијала између Француске и Хрватске, у директном преносу гледали како пијана Колинда Грабар-Китаровић грли Владимира Путина и Емануела Макрона.

... до највеселијег Трампа

Једино што је у тим отужним призорима са стадиона „Лужники“ у Москви имало истинску фудбалску, а самим тим и политичку вредност, био је онај пљусак. Како је не једном записао тумач песничке суштине фудбала Божо Копривица, најбоље утакмице одигране су по киши. Истина, киша је у Москви тог лета 2018. почела да пада, а онда да пљушти тек након краја финалне утакмице. Али су, сем веселе председнице Хрватске, тог касног послеподнева до голе коже покисли и фудбалери обе репрезентације.

А то није могло да се деси током одигравања управо завршеног првог Фифиног светског клупског фудбалског првенства, које је током протеклих месец дана одржано у САД. И то не зато што кише ни на једној утакмици није било, већ због тога што су организатори прекидали утакмицу чим би се на небу изнад стадиона појавили иоле тамнији облаци!

Фудбал није тенис, па да се не игра у лошим временским условима. Истина, кроз дугу и бурну историју овог спорта било је случајева да гром удари у фудбалски терен током утакмице или тренинга, али стиче се утисак да су организатори првог клупског Мундијала били преопрезни. Или нису хтели да ризикују високе трошкове осигурања?!

Тако је једна утакмица прекинута минут пре краја. Играчима је наређено да оду у свлачионице, публика упозорена на опасност од доласка велике олује, да би након два сата, током којих кише није ни било, играчи и судије морали да се врате на терен.

Оваква чудна метеоролошка доктрина тек је једна од многих бизарности које су пратиле ово такмичење које је према најавама и очекивањима требало да буде светски спортски догађај, да би се не крају испоставило као велики промашај. Јер први пут у историји телевизије нити једна велика компанија није откупила светска права за емитовање преноса. Тако су љубитељи фудбала могли да гледају утакмице готово искључиво преко апликације DAZN. Такође, такмичење је организовано у САД, где се популарност фудбала никако не може мерити са пажњом коју код тамошњих навијача привлаче кошарка, бејзбол и амерички фудбал.

Тако су стадиони, нарочито у првим данима, зврјали празни, а утакмице су игране по великим врућинама, јер је ФИФА настојала да се већина мечева игра у терминима у којима их могу пратити европски навијачи. Било је весело и бучно једино када би утакмице играли клубови из Бразила, Мексика и Аргентине, те мадридски Реал. Али до завршнице су стигли само Фулминенсе и Реал, кога је у полуфиналу са чак 4:0 победио Пари Сен Жермен.

У тој утакмици лепота фудбала ипак је успела да, макар на тренутак, засени дискусију о смислу оваквог такмичења. У тренуцима када су играчи актуелног освајача Лиге шампиона изводиле мајсторије у шеснаестерцу највећег фудбалског клуба на свету, није било места за приче о огромном новцу који ће ФИФА исплатити учесницима и преоптерећености фудбалера од којих се захтева да играју врхунски без имало времена за одмор.

А онда је дошло финале у ком је Челси неочекивано до ногу потукао Парижане. Коме је још увек стало до фудбала, памтиће како је играч Челсија Палмер дао два прелепа гола и како је тренер Пари Сен Жермена Луис Енрике у тучи након утакмице песницом у лице ударио једног играча противничке екипе.

Али ко је фудбал „читао“ и кроз понашање Сандра Пертинија и Колинде Грабар-Китаровић, неће моћи да пренебрегне оно што је те недељне јулске вечери у Њу Џерсију највећој споредној ствари на свету урадио Доналд Трамп.

Амерички председник је на стадиону дочекан погрдним узвицима, а кад је требало да на завршној церемонији победницима уручи пехар – није хтео да оде са победничког постоља. Са препознатљивим качкетом на глави, Трамп се оглушио о инструкције председника ФИФЕ Ђанија Инфантина, те је, не испуштајући победнички пехар из руку, остао да се радује победи са фудбалерима и члановима стручног штаба лондонског Челсија.

Кише, наравно, није било, али се светска фудбалска јавност након овог такмичења које је очигледно организовано зарад финансијског и политичког профита, осећа врло покисло.

Изузмемо ли навијаче Челсија. Јер њихови љубимци су, без обзира на све, постали прваци каквог-таквог света.

И ми им на томе честитамо!