На вест о смрти господина Д.В.: Дуле је тукао Французе, Шпанце, Грке štampaj

Пре десетак година, исто је било рано пролеће, ишао сам у Гент да са тамошњим студентима славистике разговарам о свом роману „Лутка од марципана“. Домаћица ми је била њихова професорка, жена изворно из Бугарске, по имену Миклена.

Питала ме, чим смо се упознали, јесам ли први пут у Генту. Кажем јој да јесам. Пита ме има ли нешто што желим да видим изузев Гентског олтара. Кажем да има. Пита ме шта је то, а ја кажем: Фландерс Експо дворана. Пита ме је ли неки концерт на програму у данима док сам тамо, а ја кажем да не знам, да се оно  због чега желим да видим дворану десило двадесет година раније.

Туризам и ренесанса

Речником туристичких промотивних  материјала, Фландерс Експо дворана је највећа дворана у Фландрији и друга највећа у Белгији. Много је познатија као концертна него као спортска локација. Тамо су свирали и певали Тина Тарнер, Пол Макартни, Металика, Принс, као и U2, а у финалу Дејвис купа 2015. Белгија је играла против Велике Британије кад су потоњи први пут после 1936. освојили фамозну „салатару“, највише захваљујући Ендију Марију који је победио у оба своја сингл меча, као и у дублу. (То је она сезона кад је Србија с Ђоковићем најпре добила Хрватску 5:0, а онда изгубила 4:1 од Аргентине без Ђоковића.)

Речником културњачких бедекера, Гентски олтар или „Мистично јагње“ браће Ван Ајк, је ремек-дело ликовне уметности смештено у катедралу Светог Бава у Генту. У историјама уметности се наводи као парадигма врхунаца ликовне уметности на прелазу из Средњег века у ренесансу, односно прво светски важно дело урађено техником уља на дрвету.

Душко Вујошевић је био велики познавалац сликарства и лако ми је замислити га у Гентској катедрали у априлу месецу 1988.

Вујошевић је, и о томе такође сада размишљам, по свој прилици знао да је управо Гентски олтар један од кључних лајтмотива у Камијевом „Паду“.

Бронза златног сјаја

Иначе, дворана Фландерс Експо је званично отворена у мају 1987. и први заиста велики догађај који се тамо одиграо био је европски кошаркашки Фајнал Фор у априлу 1988, тачније од 5. до 7. априла.

На завршни турнир тадашњег Купа европских шампиона пласирали су се Милано, Макаби, Партизан и Арис. На Фајнал Фор Партизан иде са прве позиције, са скором 10:4 и тамо га чека четврти Макаби.

У првом полувремену, Партизан тријумфује с једним поеном разлике. Иначе, у лигашком делу, Партизан је код куће добио Макаби, док је у гостима изгубио, али тада је све већ било готово, пошто је то била последња утакмица лигашког дела, само десетак дана уочи Фајнал Фора. (Истини за вољу, није да је та утакмица била посве небитна, пошто би, да је Партизан победио, на Фајнал Фор уместо Макабија дошла Барселона.)

На крају је Партизан ипак несрећно изгубио први меч Фајнал Фора са пет разлике. Био је пети април. После два дана, седмог, у утакмици за треће место, грчки Арис пада, и Партизан је трећи у Европи.

Сјајну, помало „рашомонску“ слику овог турнира, приказује филм „Ако су руже, процветаће“, иза кога стоји ауторска екипа на челу са Урошем Јовичићем.

Тај Партизан је водио Душко Вујошевић који у том тренутку нема још ни тридесет година. Он је тренер, примера ради, Савовићу и Жељку Обрадовићу, који су од њега само годину дана млађи, као и Грбовићу који је од њега млађи непуне две.

Ипак, гро екипе – Дивац, Паспаљ, Пецарски, Накић, Ђорђевић – шест до осам-девет година млађи су од Савовића, Обрадовића, Грбовића и самог Вујошевића. 

Раме соколара

Једна од најважнијих фигура на Гентском олтару је Свети Јован Крститељ. Реликвија његове десне руке, оне која је крстила Христоса, по једној од најутицајнијих традиција чува се у Истанбулу, у палати Топкапи. Уосталом, кад смо код везе Крститељеве са Гентским олтаром, не зове се случајно наратор Камијевог „Пада“ Жан-Баптист. Катедрала у којој се чува Гентски олтар посвећена је Светом Баву, једном од светаца који су живели пре велике шизме, те их стога као свеце доживљавају и католици и православни.

У великом броју легенди које прати успомену на овог свеца чува се и прича о њему као заштитнику соколара.  Док се слути распад Југославије, Горан Бреговић пише песму у којој спаја „Тамо далеко“ и „Лијепу нашу“ у којој соко и соколица „траже раме соколара“.

На начин на који Христа не би било без Крститеља, Партизановог Истанбула из 1992. не би било без Гента из 1988.  године. Све је то време кад југословенска лига није мањи изазов од Купа шампиона. Има она прича да је Обрадовић позивао играче на повратку из Истанбула да се не опуштају превише јер их тек чека меч са тузланском Слободом.

Рат у Босни је већ био почео, рат који ће Југославију дефинитивно да сахрани, рат у којем је убијен Един Салахаревић, један од најталентованијих младих играча Југославије и тадашње Слободе, тима који ће дати репрезентативце Хрватске, Турске и БиХ, тима у којем су тада играли каснији играчи Партизана и Звезде, Слађан Стојковић и Милета Лисица, тима који ће, ето, ипак играти Плеј оф Југословенске лиге, где ће у две утакмице, 23. и 25. априла, изгубити од Партизана. 

Деведесете и после

Сезону 1991/1992 Вујошевић је провео водећи Звезду (ето, и тај детаљ постоји у каријери човека који је био симбол Партизана), а време ратова који су пратили распад Југославије проводи радећи у Италији. Тамо је предводио Брешу, Пистоју и Скаволини.

У Београд се вратио 1999, где је најпре радио у београдском Радничком пре него опет седне на клупу најдражег клуба. Та деценија континуитета на челу Партизана, од 2001. до 2010. златно су доба Душка Вујошевића и КК Партизана. У том периоду је освојио све могуће титуле у националном првенству, а у тој деценији та држава се тројако звала (СР Југославија, Србија и Црна Гора, Република Србија).

Последње сезоне у том „блоку“ Вујошевић поново води Партизан до Фајнал Фора, након што је тукао, између осталих, Французе, Шпанце, Грке, али и Турке, Литванце и Израелце.

На самом Фајнал Фору, Партизан губи обе утакмице, али у врло необичном и несвакидашњем развоју догађаја, обе после продужетака. За разлику од Фајнал Фора од двадесет две године раније, овај паришки се дешавао у мају. Ипак, симболички можда и најпотентнији моменат ове ере, она фамозна Кецманова тројка „пала“ је у априлу, месецу у којем је, ево, Вујошевић и умро.

Након Фајнал Фора, Вујошевић има кратак излет у московски ЦСКА, а после се враћа у Партизан (2012-2015). У фејдауту каријере води Лимож, репрезентацију БиХ те румунски Клуж-Напоку.

Смрт и смрт

У само деветнаест дана, од двадесетог марта до осмог априла, умрли су Божо Копривица и Душко Вујошевић. Био би то превелик губитак и за веће и вољеније клубова, само кад би такви постојали.

Џон Адамс и Томас Џеферсон умрли су истог дана, 4. јула 1826, на педесету годишњицу потписивања Декларације независности. Постоји легенда да је Џеферсон данима умирао, али да није желео ни могао да умре пре 4. јула. Ни Вујошевић није могао да умре пре седмог априла. Ипак, кад је о суседним смртима реч, обојици би ближи био пример Бергмана и Антонионија.

Има Константин Кавафи песму „Скривене ствари“ која (у преводу Слободана Благојевића) почиње овако:

Из свега што учиних, из свега што рекох,
Нек нико не труди се сазнати ко сам.

Тај стих је још једна веза ова два гробара и Црногорца. Лако би, па и лепо, било сада есејизирати како њих двојица, са оне стране, разговарају о Партизану и о Кавафију, али обојици би им била одбојна таква патетика. Божо би, слутим, промрмљао: Може, Мухареме, пиши, али ако даш наслов „Разговор у паклу између Боже Копривице и Душка Вујошевића“.

А Дуле би се тихо засмејао, онако како су смеју само људи строги и праведни, чудесно добри у свом послу на начин који Андрић описује у „Разговору о Гоји“:

Тада му око трепавки заигра танка маглица, све што остаје од некадашњег осмејка, и он настави тихо, најтишим гласом којим глув човек може да говори.

– У мојој младости о тим стварима говорило се шапатом, само са поузданим и блиским лицима, понајвише у четири ока. Данас, у овој години нашег века, већ одавно, може да говори ко хоће и како год хоће. То, наравно, не значи да и данашњи људи немају своје теме за разговор у четири ока и шапатом.