Шест деценија од финала Купа шампиона између Партизана и Реала: Највећи успех и туга црно-белих

За учешће у првој сезони Купа европских шампиона (КЕШ) у фудбалу (1955/56),  Партизан је добио вајлд карту, јер није био првак Југославије (него тек пети), иако је био „тим репрезентативаца“. Преседан је учињен због тога што је Европа желела да на премијери свог најелитнијег такмичења, гледа тај „страшни састав“, који је побеђивао и најславније клубове планете пленећи лепом и врло ефикасном игром. Њени главни протагонисти били су Стјепан Бобек, Милош Милутиновић, Златко Чајковски и Бранко Зебец, асови ретког дара, добро познати европским фудбалофилима, али и шире – све до Бразила и Уругваја. Партизану је, том приликом, додељена и част да одигра први меч КЕШ-а, са Спортингом из Лисабона, ког је елиминисао.

Деценију касније, фудбалски свет се поново дивио Партизану који је тада, са новим звездама, као први тим из источне Европе постао вицешампион Старог континента. Куриозитет тог историјског успеха је да га је црно-бела породица играча и навијача доживела као највећу радост, али и највећу тугу у трајању овог београдског клуба дужег од 80 лета, а због посрнућа на корак од шампионског трона.

Пораз у финалу КЕШ-а од мадридског Реала (1:2), након вођства на крају првог сата игре, био је незаслужен за већину познавалаца фудбала, уверених да је Партизан имао боље играче од богатог шпанског „краљевског клуба“. Такав суд доминирао је и у европској штампи, која је посебно апострофирала да је тим из Београда имао тежи пут до завршног „бала“, и да је победнички пехар испустио због само десетак минута неопрезности у финалном мечу, одиграном 11. маја 1966. у Бриселу, на Стадиону „Хејсел“, пред око 47.000 гледалаца.Недавно преминули Божо Копривица, писац, драматург, фудбалски зналац и велики навијач црно-белих, тај „крах у Бриселу“ сматрао је само киксом бољег ривала, а никако трагедијом, због чега је и написао: „Партизанов пут до финала био је вреднији од победе у финалу“.

Европски марш Партизанових „беба“

Највећи успех Партизана остварила је чувена генерација његових „беба“, момака стасалих у клупском колеџу под вођством тренера Флоријана Матекала, допуњена са неколико даровитих „домаћих странаца“, јер тада није било данашње „моде“ – куповине колоритних играча из света. Њихов први велики успех остварен под стручним вођством Стјепана Бобека, највеће играчке легенде клуба, биле су три узастопне титуле првака Југославије (1960-1963), што се први пут догодило у тој земљи које више нема, а у којој се играо веома добар фудбал.

Ново звање националног шампиона, до ког су стигли у лето 1965, одвело их је на дуги марш кроз европски фудбал на ком су, у оквиру КЕШ-а, побеђивали шампионе Француске, Западне Немачке, Чехословачке и Енглеске, спречивши их да им на домаћем терену, на њиховом Стадиону ЈНА, макар једном погоде мрежу. Партизан је са Нантом, Вердером, Спартом и Манчестер јунајтедом у Београду имао гол-разлику за неверицу – 12:0. Било је, у ствари, 14:0, али су судије, из само њима знаних разлога, поништили два гола црно-белог тобџије Мустафе Мује Хасанагића.

Под налетом београдског тима, којим је „командовао“ Абдулах Гегић, мирни стратег који је форсирао модерну и динамичну игру, први је страдао француски Нант, чијих је више од половине првотимаца носило дрес репрезентације „Триколора“. На травњаку пуног Стадиона ЈНА, пред око 55.000 гледалаца, било је 2:0 за Партизан, а у гостима 2:2. Био је то резултат за пролаз даље црно-белих, али и освета Французима за, нешто ранију, елиминацију нашег државног тима у квалификацијама за Мундијал у Енглеској.

Наредна препрека била је много већа: шампион Западне Немачке Вердер из Бремена, тада сматран једном од најјачих европских екипа. У првом мечу, играном  9. новембра у Београду, дуго је било „тврдо“ и без голова. Канонада „црно-белих“ почела је у 70. минуту када је бек Фахрудин Јусуфи „поцепао“ мрежу гостујућег састава. До победе од 3:0 Партизан су довели Хасанагић и везиста Јосип Пирмајер. Убедљива победа није, међутим, била довољна за миран сан јер се знало да су Немци увек Немци, а то је значило упорни до краја, поготово на домаћем „буњишту“.

У Бремену, недељу дана касније, додатну тешкоћу Београђанима  чинили су залеђен терен, који је више одговарао домаћим играчима навикнутим на такве услове у јесењим данима, и одсуство храбрости шкотског судије за санкционисање погибељне игре Вердера. Немци су успели да дају један гол, а изостанак резултата за наставак такмичења одвукао их је у отворену тучу, због чега су искључена два домаћа играча, али и наш Радослав Заза Бечејац само зато „што није дао на себе“. Минимални пораз (0:1) одвео је даље нашег првака. Са две драгоцене победе у јесен 1965, црно-бели су себи осигурали „европско пролеће“.

Спарта срушена „петардом“

У четвртфиналу, Партизану је опет допао тежак противник: Спарта из Прага, „кошница“ чехословачких репрезентативаца, са чувеним шпицом Андрејом Квашњаком на челу. Неки од „црно-белих“ асова сећали су га се добро са Светског првенства у Чилеу (1962) када су „Чеси“ победили Југославију и дошли до финала у ком их је „сасекао“ Бразил.

Партизан је у Прагу (2. марта 1966) повео са 1:0 (Хасанагић), али је до краја утакмице примио чак четири гола, од којих су три била Квашњакова. Ваља рећи да је југословенски шампион у тај меч ушао  доста ослабљен: без болесног голмана Шошкића, повређених Бајића и Ковачевића и Бечејца, због црвеног картона у Бремену. Фалио је и најубојитији нападач Милан Галић који је, још након двобоја с Нантом, отишао на одслужење војног рока, тада обавезног дуга према отаџбини.

Изгледало је да ће реванш, седмицу касније у Београду, бити промоција Пражана за даље играње у КЕШ-у, али тој херојској генерацији Партизанових играча ништа није изгледало немогуће, па ни поништавање  „минуса“ од три гола. Листом су обећавали – чудо! И чврсто веровали да ће се оно десити. Тај оптимизам пренели су и на навијаче, па је Стадион ЈНА поново био пун љубитеља фудбала и позитивне енергије. „Били смо заиста сигурни да можемо 'прескочити' Спарту“, често се сећао и спретни Партизанов „пословођа“ Владица Ковачевић.  

Експлозија самоуверености Партизанових играча брзо је срушила Спартин одбрамбени бедем. Већ у четвртом минуту црно-бели су повели са 1:0 (стрелац Ковачевић), у 23. Васовић је подигао на 2:0, а шест минута касније већ је било 3:0 (поново Ковачевић). Кад је истекло следећих шест минута Хасанагић је домаћину увећао предност – 4:0. Публика је била у делиријуму, а Чехословаци у шоку, из ког нису успели да изађу до краја утакмице. Дотукао их је други гол Хасанагића, за 5:0 на семафору, у 71. минуту, што је био и коначан резултат те незаборавне утакмице, после назване карневалом голова.  

Историјски дуел Партизанових и Безбијевих „беба“

У полуфиналу је следио меч Партизан – Манчестер јунајтед. Дуго „пројектовани“ тим са Острва у фудбалским круговима је већ био виђен као нови првак Европе. Радило се о саставу који је чувени менаџер сер Мат Безби стрпљиво градио након погибије неколико првотимаца „Црвених ђавола“ у авионској несрећи у Минхену 1958.

Та трагедија се догодила при повратку екипе из Београда где је, у КЕШ-у, одиграла меч са Црвеном звездом и с нерешеним резултатом (3:3), захваљујући претходној победи код куће од 2:1 осигурала пролаз у полуфинале где ју је, кадровски ослабљену трагедијом и под теретом тешког сећања на Минхен, савладао Милан.Ауторитативни Безби формирао је изузетно јак тим, називан „Безбијеве бебе“, у коме су главне звезде били Боби Чарлтон, Денис Лоу и Џорџ Бест, сва тројица званично проглашавани за најбоље у Европи. У саставу су били и репрезентативци „Гордог Албиона“ голман Хари Грег, па неуморни и пргави Ноби Стајлс, затим одбрамбени тандем Били Фолкс и Педи Криренд, за које се говорило да их је теже прећи него Алпе...

Први сусрет Партизанових и Безбијевих „беба“ у Београду и данас је за многе највећи клупски фудбалски спектакл виђен на игралишту у Хумској улици. Памти се и по томе што је испред Стадиона ЈНА остало више хиљада навијача, који су узалудно покушавали да се, не жалећи пара, „убаце“ на његове препуне трибине.

Каснија Партизанова велика звезда Момчило Моца Вукотић, тада млађени полазник црно-беле фудбалске школе, на дан тог меча (13. априла 1966) први пут је побегао из школе да би гледао дуел „који се не пропушта“. „Било ми је незамисливо да не видим 'Безбијеве бебе' из близине и зато сам направио преседан у свом односу према школи“, рекао ми је популарни Моца пре петнаестак година, док сам писао књигу о њему.

Манчестер је важио за фаворита, просто зато што су само они имали Чарлтона, тада најбољег „везисту“ на свету, спретног стрелца Лоуа и Беста, чијих су се бравура и играчких каламбура плашили сви директни ривали и све одбране. Да се овде још једном сетимо Божа Копривице, који је ту „тројку“ фудбалских чаробњака овако описао, поредећи их са асовима Манчестера из новијег времена: „У енглеском тиму играло је девет Рунија, девет Роналда (Португалац) и девет Гикса – толико је вредео тадашњи напад Манчестера – Лоу, Чарлтон, Бест“.

Прве прилике за гол имали су Енглези, али их нису искористили. За двадесетак минута погодили су стативу и пречку, а Денис Лоу је успео да гол Партизана пребаци са само пола метра удаљености. „У првом полувремену нас је Бог погледао, а у другом смо, после договора у свлачионици, који је личио на заклетву војске пред рат, сломили великог ривала“, причао је касније Партизанов голман и капитен Милутин Шошкић. Тренер Гегић је у паузи затражио од играча да покушају да сачувају нерешен резултат, јер је „реми“ са силним Манчестером сматрао великим успехом, али се њима тај апел није допао. На терен су се вратили из поклич увек бескомпромисног Велибора Васовића: „Идемо да их победимо!“

Наставак је почео нападима Партизана, а крај је дочекан победом „црно-белих“ од 2:0. Легенда каже да је један енглески извештач са утакмице морао неколико пута да понови свом стенографу у Лондону за кога је 2:0, односно ко је победник. Тријумф Партизана био је изненађење не само за тог збуњеног стенографа, него и за читаву Европу. „Манчестер пао у Београду“, изговарано је с неверицом у „колевци фудбала“, али и у Риму, Паризу, Минхену, Мадриду... О Партизановим „бебама“ причало се широм Старог континента.

Стрелци за Партизан били су Бечејац који се, осим голом, истакао и чувањем неуморног Чарлтона и пословично ефикасни Хасанагић. Први гол Партизана – Бечејчев пријем лопте на груди у срцу шеснаестерца па неодбрањив ударац у паду – аплаузом је, лепо се видело са трибина, поздравио и Манчестеров „чупави геније“, дугокоси Џорџ Бест, признајући тим ретким гестом да је видео чаролију.  

После пораза „Црвених ђавола“, посебно депримиран био је њихов капитен Боби Чарлтон, који ни у трећем наступу у Београду (касније се испоставило и последњем) није осетио сласт победе. Пре дебакла од Партизана имао је (овде поменути) „реми“ са Звездом и тежак пораз у дресу енглеске репрезентације од Југославије (0:5). Ипак, велики фудбалски џентлмен је похвалио заслужену победу црно-белих, али и изразио очекивање да ће Манчестер, на свом Олд трафорду, најчешће гиљотини за све противнике, обезбедити пролаз у давно нациљано финале.

На Бобијеву жалост, на бучном Олд Трафорду није било како се он надао: Партизан је успео да одоли силним нападима Енглеза, који су га скоро цео меч држали сабијеног у властити шеснаестерац. Одолела је, у ствари, Партизанова гранитна одбрана, у којој су предњачили голман Шошкић и стамени халфови Васовић и Бранко Рашовић који је, за тада одиграну утакмицу живота, у енглеским листовима добио надимак „Див са Олд Трафорда“.

Говорило се да су навијачи „Црвених ђавола“, после меча, остали у дилеми да ли је тај трио Партизанових асова под стопалима имао челичне опруге са којих су узлетали и скидали све лопте домаћим нападачима налик, у односу на њих, на статичне дрвене патуљке. Једини гол, премало за радост на Олд трафорду, дао је Ноби Стајлс, специјалиста за прављење фаулова, а не за погађање мреже.

„Честитам вам финале и желим победу у њему. Јачи сте од Реала“, рекао је Боби Чарлтон свом исписнику Милутину Шошкићу, на заједничком банкету после утакмице у блиставом манчестерском хотелу „Мидленд“. Нису, међутим, сви играчи енглеског великана били велики у понашању попут свог капитена. Искључени бек Криренд (заједно са Партизановим ол-раундом Зораном Миладиновићем), љут због пораза, и током вечере је покушао да се физички обрачуна са Партизановим беком Љубом Михајловићем коме је, због неке чарке на терену, био поставио „заседу“ испред хотелског тоалета. Тачније је рећи да је Енглез то учинио због елиминације свог тима, болне за Манчестер и цело Острво где фудбалске нарцисоидности никада није мањкало.  

Бриселска рана  

Црно-бели су и у финалном окршају заиграли своју игру – отворену и нападачку, ону коју је тај моћни тим усавршавао годинама. Имали су респект за Реал, али и знали да је састав противника био слабији од оног из ере Пушкаша, Ди Стефана и Копе, са којима је „краљевски клуб“ освојио пет титула првака Европе.

Београђани су наступили у саставу: Шошкић, Јусуфи, Михајловић, Бечајац, Рашовић, Васовић, Бајић, Ковачевић, Хасанагић, Галић и Пирмајер. А Мадриђани са стандардном једанаесторицом: Араквистан, Санчис, Пачин, Пири, Де Филипе, Зоко, Серена, Амансио, Гросо, Веласкез и Хенто. Судио је, и то врло добро, немачки арбитар Рудолф Картлајн који је касније, са енглеским колегом Кеном Астоном, био иницијатор увођења жутог и црвеног картона у фудбалу.

Партизан је пред Брисел добио важно појачање, јер су војне власти дозволиле редову Милану Галићу да, због великог финала, важног и за углед Титове Југославије, сивомаслинасту униформу, на кратко, замени црно-белим дресом. Помоћ београдском тиму давали су и белгијски навијачи, светећи се тако Реалу што је на путу до финала њихов Андерлехт избацио уз обилату помоћ судија. Остали ривали Мадриђана били су холандски Фејенорд, шкотски Килмарнок и италијански Интер.

Почетна офанзива Партизана резултирала је шансама иза којих су, нажалост, остајали уздаси, а не голови. Једном је изгледну прилику пропустио Пирмајер, а двапут Галић, који не том мечу није био онај убојити Гале из времена од пре одласка „на макароне и пасуљ“. Током целог првог полувремена Мадриђани су једва једном озбиљније припретили Шошкићу. Наставак игре донео је праву драму и одлуку о победнику у регуларном року.

Иако је Васовић у 59. минуту довео Партизан у више него заслужено вођство, гости су узвратили са два гола која су им донела нову титулу и велику радост. Прво је Амансио у 71 минуту два пута „окренуо“ Васовића па савладао Шошкића, а онда је Серена, пет минута касније, изненадним ударцем из даљине донео 2:1 Реалу.

У сећању многих сведока тог финала остао је утисак да су за голове у мрежи Партизана криви били његови најбољи одбрамбени играчи, Васке и Шоле. Први због тога што у дуелу са Амансијом није применио свој познати „патент“ – „ако прође лопта не може играч“, а други зато што није био добро постављен код Серениног шута. Обојица су то касније и сами признали, при чему је Васовић, који никад није важио за нежног штопера, рекао да тада није желео да фаулом онемогући стрелца Амансија.

Пораз на „Хејселу“ за Партизан није значио само губитак већ виђене европске титуле, него и нестанак тима који је на њу јуришао, а који је још годинама могао да хара Европом. Велика распродаја „беба“ која је уследила оставила је тешке негативне последице, које клуб дуго није успео да превазиђе. Црно-белима је после Брисела требало пуних 10 година да поново дођу до шампионске титуле у Југославији, а продор у европски врх и даље је (вероватно и за вечност) неостварив сан.

Анализа пораза

У мноштву оцена Партизановог неуспеха, најтачније звучи она да у Бриселу није поражен тим црно-белих, него управа, која је и пре финала на „Хејселу“ сматрана недораслом да води састав ком се дивила читава Европа. Хендикеп руководства клуба из Хумске биле су многе лоше процена и дилетантско понашање у неким кључним моментима за клуб, због чега је у Партизановој свлачионици дуго тињало незадовољство које је повремено ескалирало до отворених побуна, односно одбијања играча да наступају на утакмицама.Врхунац тог негативног стања виђен је баш пред бриселско финале, кад је Партизан показао висок степен неорганизованости који је, нема  сумње, кумовао и негативном резултату у дуелу са дисциплинованијим и искуснијим Реалом. Сликовит пример тог хаоса је долазак београдског састава у белгијску престоницу, јер су играчи тамо стизали буквално у приватним аранжманима: једни колима, други авионима, трећи на неки трећи начин. А још сликовитији били су њихово шопинговање и провод са супругама, девојкама или родбином, само дан уочи финала. Уместо да се одмарају и концентришу пред велики изазов, фудбалери су трошили снагу и препуштали се разбибризи. 

Неорганизованости и деконцентрацији пред „меч генерације“ допринело је и вршљање менаџера у Партизановом хотелу и „пијачарање“ заступника произвођача спортске опреме, „Пуме“, „Адидаса“ и осталих, који су „црно-белим“ асовима нудили „шаку девиза“ за истрчавање на травњак „Хејсела“ у њиховом копачкама.

Тренер Гегић био је немоћан да успостави ред у екипи и поштовање правила фудбалског професионализма за која се тада мало хајало на брдовитом Балкану. После се причало да је једино што је тренер конкретно учинио била његова одлука да сину рођеном дан пре финала да име – Брисел.

Каснији Партизанов ас и репрезентативац Благоје Пауновић, који је био у Бриселу, причао је да је „управа још пре финала почела да распродаје играче“, и да су се неки првотимци „физички сукобили током вечере пред финале“. То је у својим извештајима из белгијске престонице потврдио и новинар Марко Марковић, најављујући и скоро расуло у Партизану које, нажалост, није изостало. Оно „куд који мили моји“, дошло је врло брзо.

Велики талас одлазака у иностранство, одмах после Брисела, „разбио“ је тај велики тим, а на њему је „отпловио“ и ранији направљени списак да се „бебе“ појачају са неколико југословенских асова, на чијем врху су била имена репрезентативца из ОФК Београда Јосипа Скоблара и Спасоја Самарџића.

Шошкић је отишао у Келн, Јусуфи у Ајнтрахт из Франкфурта, Васовић у Ајакс, Ковачевић у Нант, Галић у Стандард из Лијежа. Остатак највећег тима у историји црно-белих у Хумској је тада, али само кратко, задржало правило по ком фудбалери из Југославије нису могли одлазити у иностране клубове пре напуњених 28 година. Отишао је и тај остатак чим је испунио законски услов.

Минулих шест деценија однело је „на небо“ девет од једанаест Партизанових звезда из бриселског финала. Међу живима су још само Љуба Михајловић и Радослав Бечејац. Проток времена, међутим, сигурно никада неће избрисати сећање на црно-беле „бебе“ и њихове успехе.