Фудбал по Пјеру Паолу Пазолинију: Навијање је дечија болест која траје до краја живота štampaj

У рану јесен 1909. године у Болоњу је стигао аустријски фудбалски ентузијаста Емилио Арнштајн са намером да ту оснује фудбалски клуб. Претходно је у Трсту био оформио екипу Black Star Trieste. Легенда каже како је одмах по доласку у главни град Емилије-Ромање Арнштајн ускочио у први трамвај и упитао кочничара да ли у вароши ико игра фудбал. Трамвајџија му је одговорио да на периферији града има „шашавих који јуре за лоптом“. Сачувани документи кажу да је један од тих шашавих био и ђак Шпанског колеџа Антонио Бернабеу, старији брат Сантијага Бернабеуа, будућег легендарног фудбалера и председника Реала, по коме се данас зове хипермодерни стадион мадридског клуба, који ће наредне сезоне поново тренирати Жозе Мурињо.

Арнштајн је пронашао старијег Бернабеуа и остале ђаке који су пикали лопту и већ у октобру основао Bologna Football Club. Оснивачка скупштина одржана је у једној пивници, а у марту наредне године екипа је одиграла и прву званичну утакмицу, победивши првотимце клуба Sempre Avanti са десет према нула. Утакмица је одиграна на месту где се данас налази главна градска болница.

На тој истој ливади је у пролеће 1941. Пјер Паоло Пазолини био капитен тима састављеног од студената књижевности Болоњског универзитета.

„Налазим се у животној форми“, будући велики уметник каже у писму једном свом другу. „У такмичењу шест екипа ми смо турнир завршили као четврти; пратили су нас многи пехови. Али“, закључује Пазолини, „биће боље на наредном турниру, где ћемо постићи бољи узпех“.

Тако је и било, јер је тим Књижевности освојио први наредни турнир.

Фудбал по Пазoлинију

И док је Пазолинијев тим те давне и ратне четрдесет и прве напредовао, фудбалска репрезентација Италије осам и по деценија касније никако да изађе из кризе и резултата и игре. Зеничким поразом од репрезентације Босне и Херцеговине четвороструки шампиони света су по трећи пут заредом „успели“ да се не квалификују на Мундијал, што је у тамошњој јавности доживљено као национална трагедија, равна катастрофи изазваној каквим разорним земљотресом.

Италијани фудбал доживљавају као саставни део свог идентитета, а љубитељи фудбала из целога света жале што ће уживање у утакмицама које се овога лета буду играле на стадионима у САД, Канади и Мексику бити умањено одсуством репрезентације за коју су током стотину година играли велики мајстори игре Анђело Скјавио, Амадео Биавати, Ђиђи Рива, Сандро Мацола, Паоло Роси, Паоло Малдини, Тото Скјилачи, Франческо Тоти, Алесандро дел Пјеро, Фабио Канаваро и многи, многи други голмани, бекови, центархалфови, крила и центарфори.

Данас као да нема нити једног италијанског фудбалера чије бисмо име изговарали онако како се изговара име каквог песника: с неизмерним поштовањем и грозничавим дивљењем. Онако како се, на пример, изговара управо Пазолинијево име.

Један од највећих филмских редитеља, значајан писац и ангажовани интелектуалац који је 1975. године убијен под још увек до краја неразјашњеним околностима волео је да игра фудбал и умео о фудбалу да говори и пише. О његовом схватању фудбала писано је много у штампи, а објављено је и неколико књига.

Последња у низу јесте „Фудбал по Пазолинију“ италијанског спортског новинара и публицисте Валерија Курција. Објављена 2018. године, дакле у години у којој Италијани нису играли на Мундијалу у Русији, Курцијева књига доноси свеобухватан поглед на Пазолинијев однос према фудбалу, представљајући га као страственог играча и навијача, али и као мислиоца који је и те како умео да проникне у суштину ове игре која је, по њему, последње оваплоћење светог у времену садашњем.

„Док су остале свете представе, укључујући и мисе, у опадању, фудбал је једини који одолева“, рекао је Пазолини у разговору за новине 1970. године. Потом га доводи у везу са позориштем:

„Фудбал је заменио позориште. То није могао да уради филм, фудбал да. Јер позориште је однос између људи од крви и меса који седе у публици и људи и крви од меса који делају на сцени. А филм нуди однос великог екрана и људи од крви и меса који седе у сенци. Док је фудбал опет спектакл у коме се стварни свет од крви и меса на трибинама самерава са стварним протагонистима на терену који се крећу и понашају према јасним правилима ритуала. Ето због чега сматрам да је фудбал последњи ритуал нашега времена.“

Није важно где си рођен, већ где си први пут шутнуо лопту

Пазолини је фудбал заволео у родној Болоњи, на пољани где је своје утакмице играо и фудбалски клуб основан једанаест година пре његовог рођења шутирао лопту све док не падне мрак. Присећајући се тих дана, рекао је како су та фудбалска послеподнева представљала најсрећније тренутке у његовом животу. У Болоњи је почео да игра фудбал, али и да поcтаје фудбалски навијач. На то, како је објаснио у новинском тексту из 1969. године, није утицала чињеница што је ту рођен, већ то што се након живота на северу земље вратио у завичај када је екипа Болоње играла најбољи фудбал и била шампион Италије.

„Вашу навијачку судбину не одређује место рођења“, каже Пазолини у једном интервјуу, „већ тренуци и место где сте први пут дошли у додир са фудбалом. Навијање је дечија болест која траје до краја живота.“

Доживотни навијач Болоње Пазолини је постао у периоду када је овај клуб између 1932. и 1941. био четири пута првак Италије. „Црвено-плави“ су током најславније деценије у својој историји два пута били и победници Европског купа, а 1937. су освојили и Куп светске изложбе у Паризу, где су у финалу победили лондонски Челси.

Играче Болоње је по повратку са овог такмичења на железничкој станици свечано дочекао цео град. Међу хиљадама навијача био је и Пазолини, који је тог дана побегао из школе.

У том периоду репрезентација Италије је два пута заредом освајала и наслов првака света. И 1934. и 1938. међу првотимцима националног тима били су и најбољи играчи Болоње, од којих је Пазолини највише ценио Амадеа Биаватија. Дивио се начину на који је овај фудбалер одигравао дупли пас. О том техничком потезу често је говорио, и целога живота и сам покушавао да га изведе.

У пролеће 1975. године, тек неколико месеци пре него што ће бити убијен, Пазолини је за време снимања свог последњег филма „Сало, или 120 дана Содоме“ био актер утакмице у којој су играли и некадашњи асови Болоње. Пет последњих минута утакмице на терену је био и Биавати.

Након што је меч завршен, Пазолини је у свлачионици пришао великом асу и затражио му аутограм. Био је то једини аутограм који је икада затражио и добио у своме животу. 

„Не можете не симпатисати побеђене“

Након што је у новембру 1945. дипломирао написавши тезу о књижевном делу Ђованија Пасколија, Пазолини одлази у мајчин завичај на северу земље, где је претходне четири године проводио летње распусте током којих је играо за подмладак локалног тима. У тим ратним временима био је дошао на идеју да оснује уметничко спортско друштво, које би извођењем позоришних представа обезбеђивало средства за функционисање фудбалског клуба.

Пазолини по повратку у Фриули почиње да игра за други локални клуб и учлањује се у Комунистичку партију Италије. Покреће рад групе „Academiuta di lenga furlana“, где окупља песнике који пишу на фриулијанском дијалекту, а једном приликом све саиграче из екипе о свом трошку води да гледају позоришну представу. У јесен 1947. добија место професора књижевности у једној средњој школи, али две године касније бива оптужен и осуђен за непримерене односе са малолетницима. Иако је напослетку пресуда поништена, Пазолини добија отказ, избацују га из Партије, а одриче га се и отац.

Сели са мајком у Рим, где она у прво време ради као кућна помоћница, а он покушава да објављује по новинама и часописима, све док 1951. не добије посао професора књижевности у једној средњој приватној школи. Његови тадашњи ђаци су се касније сећали како је Пазолини често организовао наставу на отвореном, када се уместо лекција из читанке књижевност изучавала на фудбалском терену. У време Летњих олимпијских игара које су 1952. одржане у Хелсинкију Пазолини организује школску олимпијаду.

Професорска плата му омогућава да изнајми кућу која се налазила на супротној страни града. Да би дошао на посао, морао је да промени четири трамваја.

„Живот у Риму је суров“, каже у писму пријатељу, „и ако ниси чврст и спреман да се бориш, нећеш успети да опстанеш. Сањарим како дане, недеље и целе месеце проводим не радећи ништа друго сем играња фудбала и одласка на игранке.“

Одлазак из Болоње није утицао на његово навијачко опредељење.

„Нисам ни романиста, ни лацијал“ (што ће рећи да не навија ни за Рому ни за Лацио), рекао је у једном тексту 1957. године и закључио: „Ја сам за Болоњу“.

Ипак, чешће је одлазио на стадион да би гледао Рому а не Лацио, између осталог и због тога што су за „Вучицу“ навијали неки од његових најбољих римских пријатеља. Један од њих је у једном документарцу о Пазолинију тврдио да су ишли да гледају Рому јер су у тим временима „жуто-црвени“ стално губили на домаћем терену од мањих клубова као што су Лењано и Модена:

„Бескрајно смо се забављали гледајући навијаче Роме како пате због катастрофа које су се дешавале сваке недеље.“

Сам Пазолини је своју наклоност према клубу за који и данас навија огромна већина Римљана објаснио као специјални извештач левичарског дневника „Унита“ са градског дербија одиграног 1957. Наводећи како је увек на страни слабијих, Пазолини закључује да „не можете не симпатисати побеђене, а победници ће то разумети“. 

Лепе заставе

Са ове утакмице, која је завршена победом Роме 3:0, за исти лист је извештавао и велики италијански глумац Алберто Сорди.

Пазолини је део свога текста посветио типу навијача који се њему нимало није свиђао, а кога је назвао „наполетано“. Реч је о навијачу који је до безумља наклоњен своме тиму и који није у стању да реално сагледава оно што се заиста дешава на терену.

„Он је“, објашњава Пазолини, „на неки начин благословен. Он не даје ни пет пара на разложност, а још мање мари за оно шта се из недеље у недељу заиста дешава на терену“.

Причу о дербију у коме је Рома савладала Лацио Пазолини завршава описом сусрета са једним од вођа навијача победничког тима, који му саветује да у свом чланку напише како се на изласку са стадиона осећа смрад лешине, те да ће се тај смрад осећати током целе наредне недеље.

Текст је илустрован фотографијом на којој навијачи Роме носе мртвачки ковчег на коме пише: „Овде почива Лацио.“

Три године касније у Риму су одржане Летње олимпијске игре, о којима је Пазолини написао четири чланка за недељник „Нови путеви“. За исти недељник наставља да пише о спорту наредних пет година. Ти текстови су две године након његове смрти објављени у књизи „Лепе заставе“.

„Ништа не може да се пореди са пуним стадионом; чак ни велики биоскопи у којима има много већих и мањих дворана нису ништа у поређењу са том масом гледалаца који се дерњају и, напослетку, пате.“

Средином шездесетих снима документарац „Љубавне обавезе“, у ком за саговорнике има и првотимце Болоње, који су у то време опет играли најбољи фудбал на Чизми. И доживљава велико разочарање, јер све његове припреме за ове разговоре падају у воду пред неочекиваном резервисаношћу фудбалера да кажу нешто више о својој интими.

Да би се припремио за те разговоре, Пазолини је неколико дана присуствовао тренинзима фудбалера Болоње и потом одлазио са њима на вечере.

Једини који је и пред камерама био спреман да о себи каже нешто више био је онај најбољи међу њима – Ђакомо Булгарели. У то време двадесеттрогодишњак, Булгарели се касније присећао како је Пазолини тих дана са њима хтео да прича искључиво о фудбалу:

„Пробао сам да се опустим и ослободим, интересовале су ме многе друге ствари, али он је управљао током разговора, хтео је да сазна све о амбијенту у којем живимо.“

А Пазолини је заправо током разговора са Булгарелијем имао велику трему. Када су га упознавали са Булгарелијем, понашао се као да је срео самога Исуса.

Али ако популарни фудбалери нису били вични ономе што су пред камерама већ увелико чинили познати певачи, глумци и остали забављачи, људи са естраде су и те како волели да играју фудбал. Тако се родила идеја о организовању добротворних утакмица на којима су играли између себе, или би њихова репрезентација играла против фудбалских ветерана.

Пазолини је у тим приредбама учествовао од самога почетка. Играо је добротворне утакмице широм Италије у тиму за који су наступали и Ђани Моранди, Уго Тоњаци, Литл Тони и многе друге истинске звезде. Тако су и настале бројне Пазолинијеве фотографије у пуној фудбалској опреми док покушава да одигра онај Бевијатијев дупли пас.

Лети се враћао на Север, где је, као у школским данима, настојао да сваки слободан тренутак посвети фудбалу.

У касно лето 1969. у Фриулију је организовао и „Међународну филмску недељу“, фестивал који је требало да буде нека врста венецијанског антибијенала. Током трајања овог фестивала играо се фудбал, а један од оних који су делили терен са Пазолинијем био је и Фабио Капело, у то време већ фудбалски ветеран, потом један од најбољих и најтрофејнијих тренера на свету.

„Обожавао је да игра фудбал“, причао је о Пазолинију Мистер Фабио, „а највише је волео да игра у своме старом крају. И био је веома посвећен фудбалској проблематици: распитивао се о тактици и питао за утиске које човек стиче на самом терену. Интересовао га је емотивни аспект игре“. 

Последња утакмица

Најузбудљивију утакмицу Пазолини је одиграо неколико месеци пре него што је убијен. Околности под којима је овај меч одигран и сам резултат остали су забeлежени у историји филма, јер су се 16. марта 1975. у Парми састале екипе филмова „Двадесети век“ Бернарда Бертолучија и Пазолинијевог „Сало, или 120 дана Содоме“.

Два уметника су били добри пријатељи, а почетком шездесетих су чак становали у истој згради у Риму. Ипак, у време одигравања ове утакмице њихови односи су били „на леду“ јер је Пазолони имао извесне замерке на Бертолучијев филм „Последњи танго у Паризу“. Сем тога, Бертолучи је за снимање „Двадесетог века“ имао буџет о коме је Пазолини могао само да сања, па је редитељ „Стотину и двадесет дана Содоме“ утакмицу видео као прилику да до ногу потуче богатог противника.

Није потребно напоменути да је Пазолинијева екипа играла у дресовима Болоње.

Делови тог историјског меча, у ком је, како су неки касније писали, двадесети век играо против стотину и двадесет дана, забележени филмском камером, део су и једног документарца о Пазолинију из 2001. године. Ипак, нико никада није утврдио којим резултатом је утакмица завршена. Док неки актери памте како је на крају било пет према два за екипу „Двадесетог века“, сам Бертолучи је у једном разговору тврдио како је на петнаестак минута пре краја његова екипа водила са деветнаест према тринаест. Није неважно напоменути да Бертолучи тог послеподнева није играо за свој тим, те да га фудбал уопште није интересовао.

Али сви који су тог дана били на терену у Парми слажу се у томе да је Пазолини љутито отишао у свлачионицу неколико минута пре краја утакмице.

Као разлог за оволику љутњу већина наводи то што су за екипу „Двадесетог века“ играли и неки фудбалери нижеразредног клуба на чијем терену се утакмица играла. Наводно су људи из Бертолучијевог тима видели колико су Пазолинијеви момци бољи од њих, па су праве фудбалере прошверцовали у тим као тобожње статисте.

Ипак, недавно је неко од оних који су тог дана играли у дресу „Двадесетог века“ испричао како су Пазолинија чували доста грубо, па је из игре изашао због повреде.

Како год, након што је судија одсвирао крај ове непријатељске утакмице која је ушла у историју седме уметности, победничком тиму је уручен пехар, а играчи обе екипе су се заједнички сликали са великом тортом направљеном у облику филмске клапе. Међу њима је био и Пазолини.

Потом је организована и заједничка вечера. Атмосфера је и даље била напета, а филмске екипе су седеле свака у свом углу ресторана. У једном тренутку, Бертолучи је позвао конобара и рекао му:

„Узми овај пехар, напуни га шампањцем и однеси га господи за оним столом.“

Тек понеко из Пазолинијеве екипе је отпио из неосвојеног пехара.

Испоставиће се како је то била последња Пазолинијева утакмица.

Филм „Сало, или стотину и двадесет дана Содоме“ премијерно је приказан у Паризу три недеље након његове насилне смрти. А само три дана након што је Пазолини убијен на плажи у Остији, на новинским киосцима се појавио нови број спортског часописа „Гуерин спортиво“, на чијој насловној страни се налазила Пазолинијева фотографија у пуној фудбалској опреми којом је најављиван интервју са редитељем, направљен тек неколико дана пред његову смрт.

Пазолини махом говори о актуелним догађањима на италијанској фудбалској сцени и помиње Капела као великог играча. На самоме крају разговора, новинар констатује како је фудбал попут аналгетика, јер док гледа утакмицу, човек заборавља на све остало.

„Зна се да је спорт 'опијум за народ'“, Пазолини каже на почетку свог последњег одговора у животу. „Али зашто то стално понављати ако не постоји алтернатива? Са друге стране, опијум делује терапеутски. Не верујем да постоји иједан психоаналитичар који се са тиме не би сложио. Два сата навијања (агресивности и братимљења) на стадиону делују ослобађајуће: и мада поштујем моралну политику, или политику моралности, налазим да су испуњене равнодушношћу и стога их ваља избегавати.“

Нико није био равнодушан на Пазолинијевој сахрани када је на ковчег у коме је лежао неко положио дрес италијанске репрезентације у којој је играо добротворне утакмице.