Немачка између меркелизма и еко-социјализма: Културкампф под заставом Карла Шмита

Читава ЕУ је зауставила дах шта ће се догодити кад Ангела Меркел за месец ипо дана престане да буде немачка канцеларка. Медији рачунају све врсте службеног „последњег пута": крајем протекле седмице је последњи пут представљала Немачку на ЕУ самиту; ове путује последњи пут у Атину; па последњи пут у Рим на самит Г20; почетком новембра последњи пут на климатски самит УН у Глазгову. У понедељак (25. октобра) је последњи пут регуларна немачка канцеларка, дан касније само вршилац те дужности. Како су се Европљани нашли затворени у идеологији „последњег пута"? 

Медијима очито понестаје маште да пропрате један значајан политички одлазак. „Последњи пут" Ангеле Меркел је свима интересантнија тема од „првог пута" берлинске семафор коалиције Социјалдемократа (СПД, традиционална боја црвени), Либерала (ФДП, партијска боја жута) и Зелених. Иза драматике „сад и никад више" крије се очекивање да ће заправо бити још, да би се Ангела Меркел ипак вратила још моћнија, као председница Савета или Комисије ЕУ. У том случају, штета последњих путева - узалуд су потрошени. 

Сви који помисле да је функција шефа извршне власти у Немачкој моћнија од било које европске позиције у Бриселу, греше. Тако је било док је она седела у Берлину. Моћ резидира тамо где је Ангела Меркел. Ако нека политичка позиција нема потенцијала за моћ која се прелива преко рубова службеног и дефинисаног, ту нема ни Ангеле Меркел.

Њен однос према политици је произлазио из уверења да моћ смеју да поседују само они којима до ње, моћи, није стало. У резултату, многи су насели на то да њој није стало до моћи, те да ју је то чинило достојном да је има. И то што више и без краја - тамо где се тањила формална основица, преузимана је морална легитимација; тамо где је морал постајао упитан, ступала је на снагу формална политичка тежина Берлина. Тамо где јој ствари нису биле битне, као на пример код политике ЕУ проширења, само би их с пар узвишених фраза пуштала да се полако кваре и труну.  

Једно је сигурно, то да Ангела Меркел неће оскрнавити достојанство дупле функције коју је обављала шеснаест година као службена немачка и неслужбена ЕУ канцеларка. Неће као бивши аустријски канцелар Виктор Клима отићи да продаје фолксвагене у Аргентини, или се као Вернер Фајман запослити у градском Заводу за осигурање. Није вероватно ни да би постала лобиста руских интереса као бивши немачки канцелар Шредер, или било чијих ко-више-плати економских интереса као Алфред Гузенбауер.

Све су то били социјалдемократски канцелари, који су по одласку из политике откривали моћ новца. У политику су улазили као верници у цркву, из ње излазили као профани банкари, бизнисмени и лобисти. За разлику од њих, Меркелова силази са власти као споменик који се сели на другу локацију.

Да метафора са спомеником има смисла, показује ничим изазвана поетика председника Европског савета Шарла Мишела. Испраћајући Меркелову прошлог петка из Брисела, Мишел је изјавио како ће „ЕУ самити без Ангеле Меркел бити као Рим без Ватикана, или Париз без Ајфеловог торња".

Ангела Меркел, најбољи борац својих противника  

Кад се погледају медијски коментари о новој ситуацији у Немачкој, прво упадају у очи ниска очекивања  од смене на државном врху. Најављена коалиција Социјалдемократа, Зелених и Либерала имала би комотну већину у парламенту, 416 од укупно 736, или близу 60 одсто, што је генерално за актуелне европске прилике високих поларизација електората пуно. У сваком случају довољно за нетрауматичну легислатуру.

Али прво, коалиције још нема. У децембру би в. д. канцеларка још једном могла да последњи пут представља Немачку на ЕУ самиту, кад председавање Европским саветом буде прелазило Француској.  

Три странке, које још никад нису сарађивале у таквом саставу, тек улазе у преговоре. Чак и под претпоставком да су то Немци, дисциплиновано племе, да су свесни одговорности за земљу, партијски интереси се не жртвују олако на олтару домовине. И у Немачкој су странке прво странке па патриоте.  

На пример, владајућа конзервативна Унија ЦДУ-ЦСУ је пре четири године планирала коалицију са Либералима. Било је смисла и традиције у томе, јер је други кабинет Ангеле Меркел био коалиција са Либералима. Кристијан Линднер, њихов шеф тада и данас, дуго се ломио и на крају одбио преговоре, изговарајући реченицу која је иначе стандардни изговор зубара кад одбија да отвори зуб с нејасном рендгенском сликом: „Боље ништа не направити, него погрешно направити".

Кад су Либерали отпали као партнери, државни председник Штајнмајер је тада, у септембру 2017, емотивно уценио Социјалдемократе да уђу у коалицију са Унијом. Изјаве водећих Социјалдемократа су биле пуне очаја, знали су да ће их треће коалирање са Унијом удавити.

Знали су, јер су им сви медијски аналитичари сугерисали да су готови ако поново пристану на статус мањинског партнера Ангеле Меркел. Упркос прогнозама, Социјалдемократе су на националним изборима прошлог месеца постале најбројнија странка са 206 посланика, или 5 одсто више гласова у односу на изборе 2017, док је Унија изгубила скоро девет одсто и пала на испод 200 посланика.

То није доказ да анализе не ваљају, већ само потврда да политика није математика. Али у конкретном немачком случају је пресудило нешто друго - помоћ коју су Социјалдемократе добиле од Ангеле Меркел да поразе њену Унију.

Аустријски дневни лист Ди Пресе 20. октобра пише: „У Немачкој ћемо вероватно око Божића имати владу социјалдемократског вође Олафа Шолца у коалицији са Зеленима и Либералима. Тај пут у еко-социјализам је неизбежан исход шеснаестогодишње владавине Ангеле Меркел. Канцеларка је Унију толико одгурала лево, да су границе према Социјалдемократама и Зеленима практично нестале. (...) Зашто би гласачи бирали копију, кад могу оригинал?" 

Унија је искрварила гласове - два милиона на социјалдемократе, по јаки милион на Зелене и Либерале, близу пола милиона на десничарски АфД. Ако је Ангела Меркел Ајфелов торањ за ЕУ, како то да је код куће сигнал за бежанију?

Семафор коалиција - политичка инсталација

Познати немачки политолог Вернер Пацелт (Werner Patzelt) назива ЦДУ „Унијом без достојанства". У свом блогу, Пацелт пише: „Срамотно. То је права реч за то како политичари ЦДУ третирају шефа Лашета, партију и сами себе. Два пута су делегати ЦДУ-а спречили да партија заузме алтернативни курс према политици канцеларке. Прво су бирали Анегрет Крамп-Каренбауер, после ње Лашета. Од обоје су очекивали наставак канцеларкине политике, а кад су то добили, прогласили их за политички отпад."

Укратко, ЦДУ није знао шта хоће. Његова канцеларка је играла у туђем тиму, са Социјалдемократама и Зеленима. Нож у леђа конзервативцима је, према Пацелту, био моменат кад је Меркелова у децембру 2018 сишла са чела странке, остала на кормилу владе. ЦДУ, с њим и братски ЦСУ, пуштени су као зечеви међу вукове.

Већина истакнутих конзервативаца је релативно лако прогутала пораз. Разумљиво, јер би другачије морали да признају да је и њих, као и државу, Ангела Меркел довела и оставила у ћорсокаку у коме владају висока миграција из исламских земаља, енергетска криза, бескрајан спор са Русима и растуће аспирације националистичког блока унутар ЕУ. Семафор-коалиција је у том контексту добродошла као светлосна инсталација на изложби савремене уметности.

Једино се шеф парламентарне ЦДУ/ЦСУ фракције Ралф Бринкхаус згражава над будућом коалицијом те изјављује да ће она спроводити најтврђи левичарски програм од пада ДДР-а. Аустријски медији се с иронијом питају, лева коалиција која води лево, какво је то чудо? И то у оним секундама кад се на кратко угаси жуто светло на семафору? „Пре ће бити да Бринкхаус није приметио шта су све „лево" конзервативци приуштили Немцима ових 16 година у смислу мулти-култи и демонтаже тржишта".

Немачки политички медији и јавност углавном остају окупљени испод Ајфеловог торња. Овај пут само у духу.      

На руском фронту, ништа ново

Оно у чему се добар део немачких и аустријских коментатора слаже, и што се унисоно очекује од вероватне нове коалиције у Берлину, јесте даље заоштравање односа са Русијом. Али не каже директно, већ изокола. Омиљена шифра за продубљивање јаза према Москви је гасовод Северни ток 2 и све око њега, географски и симболички.

Франкфуртски Франкфуретр алгемајне цајтунг прошлог петка: „Надамо се да се код Северног тока неће радити оно што се већ дуго ради, а то је да се полази од претпоставке како су испоруке руског гаса за Немачку чисто економско питање. Снабдевање Европе енергијом има проминентно везе са спољном и безбедносном политиком. Украјина може да отпева песме о томе! (...) Озбиљне, политички манипулативне зависности од аутократа су врло рискантна ствар."

Бечки Ди Пресе, такође од петка у тексту „Европа зрела за еру пост-меркелизма": „Није ли нам немачка влада годинама докторски објашњавала суштину Северног тока 2? Како он наводно није политички пројекат Русије у њеној намери да Европу направи још зависнијом од испорука руског гаса него што то већ јесте? Кремљ је управо објавио да је спреман да Европљанима помогне кроз ледену зиму, али под условом да дистрибуција гаса остане у руском власништву. Како се то зове, ако не уцена Владимира Путина? Наду буде реакције шефице Зелених Аналене Бербок и генерални став Либерала да Москви неће допустити ту могућност уцене. (...) Наравно, проблем остаје, јер је будући вероватни канцелар Олаф Шолц пријатељскије настројен према Русији од њих."

Проблем је очито у томе да Шолц, који још није канцелар, има намеру, коју још није изрекао, да Русију не третира као непријатеља, што она јесте. А јесте иако то нико, па ни он не каже директно, осим што се будућност Европе ритуално пали као жртва на олтару неуспеле украјинске државе и осветничких амбиција Пољске и Балтика.

Да ли се српска политика и електорат онда чуде што ни Берлин ни Брисел немају времена да се баве проширењем ЕУ? Па читава ЕУ је без паузе ангажована као психотерапеут европског Истока, не би ли га излечила од тешких историјских траума с Москвом, од Средњег века до данас. 

Дигитална револуција је перманентна револуција

Главни швајцарски лист Ноје цирхер цајтунг бира посебан угао гледања на нове политичке прилике у Немачкој. У дугом коментару главног уредника Ерика Гујера под насловом „Са денунцијантством и креирањем непријатеља на власт: Стара левица победила на изборима, нова левица у културном рату" (22.10), ера Меркел се већ третира као дубока прошлост. Сходно томе, она више није тема, већ политички пејзаж који се формирао поред ње, испод ње, делом мимо ње.

Проблем би био левичарско-анархични карактер који се релативно непримећен шири кроз, по историјској дефиницији, друштвено прогресивне слојеве као што су социјалдемократе, социјалисти и различите нијансе зелених. Немачка би била посебан случај таквог укрућивања левице у идеологију агресивне пуританске искључивости.               

Ноје цирише цајтунг: „Ко год проба да изговори нешто што није по вољи црвено-зеленом мејнстриму, одмах је изложен оптужби да је десни екстремиста, у најмању руку десни популиста. Та врста културног рата је у Немачкој већ доспела у сам грађански центар, где се страствено у дигиталном простору бију крваве битке за суверенитет унутар идеолошког профила државе. (...) Страствено се извлаче изјаве објављене и у међувремену избрисане са друштвених мрежа и претварају у доказе за инквизицијске пресуде без суда."

Гујер наравно не говори ништа ново. Један од бивших немачких председника је написао читаву књигу о томе. РТС је такође више пута писао о феномену агресивне европске хуманистичке левице која моралном батином чисти све пред собом и у крајњој линији угрожава тековине Просветитељства. Једе властито дете.   

Гујеров текст само подвлачи непосредности тог проблема и фокусира га на специфичну немачку ситуацију: „Упаво је један типичан представник старе левице победио на изборима. Али нова левица свеједно доминира на интернету са радикалним паролама. Немачки дигитални простор је поприште немољивог културног рата. Сам Шолц нема превише везе са новом левицом у властитој партији (...), али четвртина његових посланика у Бундестагу су 'Јусос' (Омладинска организација СПД-а, прим)."

„Јусос" су радикални и искључиви, каже Гујер, спремни да јурну на свакога ко тековине Просветитељства цени више од идентитетске политике - више од тога каква права треба дати генерацијским кохортама, културним, етничким, социјалним или сексуално оријентисаним групама.

Ново је и да Гујер класификује оштру политичку поларизацију у немачким дигиталним форумима као актуелни изданак теорије Карла Шмита (1888-1985). Даје јој име.

Гујер: „Немачки левичари и њихова десничарска браћа по духу култивирају дихотомију пријатељ-непријатељ Карла Шмита. Он је ту разлику изводио на критици либералне идеје, јер она превише полаже на компромис, а компромис је за Шмита аполитички термин. Напротив, или-или ситуација је за њега била основа сваке политике. У новом немачком парламенту либерали свих опредељења актуелно имају већину. Али на интернету доминирају максималисти као касни епигони пруског идеолога Шмита. Они су данас културни борци под његовом заставом. Они су црвени, зелени, млади и напредују."

Напредују ка радикалној будућности Европе. Или можда ка будућности радикалне Европе? Или будућности Европе радикала? Тешко је рећи, јер увек значи друго, а изазива језу. Како било, Немачка на такво одредиште увек стиже прва.