Јапан новог доба и старих траума: Дванаестогодишњак генерала Макартура је спреман да одрасте

За разлику од Србије, како би рекао Добрица Ћосић, Немачка и Јапан су „губитници у рату, а победници у миру“. Како је била могућна таква трансформације две потпуно разорене, опустошене и окупиране земље, да би већ после само две деценије обе земље постале економске и технолошке силе, била је тема истраживања којим сам се бавио више година у континуитету, како би се можда неки наук извукао и за нас.

Ни једна нација није тако фанатично опонашала САД као Јапан. За Јапан, Америка симболизује узор чију снагу ова земља жели да достигне и истовремено супарника којег жели да надмаши. Данас, скоро 80 година након америчке окупације, када су Американци готово дословно у перо издиктирали Јапанцима нови Устав, чини се да је американизација опстала само на површини. Стари шогуни и даље најрадије склапају послове и политичке договоре у гејша баровима уз суши и саке.

Иако се јапански привредни систем на први поглед не разликује од западног, ова земља у ствари спроводи бизарну мешавину дириговане економије и капитализма.

Мисија генерала Макартура 

Генерал Даглас Макартур након напуштања положаја Врховног команданта савезничких снага испраћен је 1951. из Јапана као херој. Хиљаде Јапанца стајали су у шпалиру испраћајући га на аеродром. По повратку Макартур је изговорио чувене реченице којима је упоредио Јапанце с дванаестогодишњим дететом: „Ако су Англосаксонци у свом развоју били у добу четрдесетпетогодишњака у својој науци, култури , уметности и светињама, Немци негде око матуре, Јапанци су у сваком случају, обрнуто њиховој временској старословности, били у позицији ђака. Мерено стандардима модерне цивилизације, они су били момчићи од 12 година у поређењу с нашим развојем у добу од 45 година“, резимирао је Макартур.

Иако се чини да је ово још један део уобичајене расистичке предрасуде западњака и хришћана, Макартурова намера била је да истакне нешто друго. Он је, наиме, желео да каже да се Јапанцима мора веровати више него Немцима, пошто су Немци злочине починили као одрасли, знајући да разликују добро од лошег, исправно од погрешног, али су то игнорисали.

Макартурова мисија у Јапану узима се као важан аргумент у све израженијим савременим дебатама о томе да ли стил западне демократије може да буде пресађен у друштва с дугом ауторитарном традицијом? Да ли је западњачко промовисање људских права и либералних институција само форма већ знаног империјализма? Ако је тако, да ли је то истовремено и лоша ствар? Спор о наметању западних вредности, могућностима и потребама „демократизације“ друштава америчким војним и невојним акцијама, може се рећи, епилог добија на украјинским житницама.

Улога панпана у имплементацији демократије

До почетка руско-украјинског рата било је много оних који су сматрали да либерална демократија може успешно да се развија само уколико постоје одређени, специфични, предуслови. Они укључују „цивилно друштво“ – односно стабилно друштво слободних, независних цивилних асоцијација подржано широком и просперитетном средњом класом са софистицираним знањем индивидуалних права и дужности. Без таквих услова сваки напор изградње демократских институција окончаће у хаосу и деспотизму.

Када је 30. августа 1945. Макартур стигао да буде „нови владар“ Јапана, јапанско друштво било је далеко од свих услова горе наведених. Прве „асоцијације“ биле су састављене од криминалаца који су деловали на црној берзи у разореним јапанским градовима.

„Цивилно друштво“ било је шала. Економија је била уништена ратом, а оно што је остало отишло је у руке официра бивше империјалне армије и међусобно добро повезаних бирократа који су се обогатили снабдевајући црну берзу. Људи у граду су мењали своју имовину за шаку пиринча и кромпира.

Хиљаде напуштене деце живело је у бомбардованим железничким станицама просећи за храну, а пилоти камиказе који нису успели у својим мисијама постајали су силеџије у многим квартовима. Гомиле изгубљених војника покушавало је нађе неки смисао свом животу, често без руку или ногу. Био је то почетак невеселих, али и динамичних послератних година. Почело је време писаца „хулигана“ који су уживали у цинизму и опијали се убилачким пићем званим касутори шочу; доба стриптиза у позоришту, свинга, буги-вугија и магазина под именом „Sex Bizarre“ и „Grotesque“.

Најсимболичније фигуре раних година окупације постале су „панпан“ девојке, проститутке коју су опслуживале савезничке војнике. Сасвим је парадоксално да је проституција била један од начина изградње демократских институција и цивилног друштва, али она јесте била у почетку једини начин за превазилажење дубоких културних разлика између две културе, две политичке силе које су стајале на различитим странама у рату, које су једна другој нанеле огромне губитке и жртве и од којих је једна на крају била окупирана, а друга окупатор.

Са својом бљештавом шминком, високим штиклама и фризуром увијеном у светло обојене локне, „панпан“ девојке, биле су пионири материјализма и потрошње у послератној ери. Фигуративно, али и стварно речено, те младе девојке биле су ближе Американцима него било ко други.

Та близина била је такође симбол јапанског пораза, америчког „поверења“, гротескно неједнаких односа између освајача који су бацали жвакаће гуме са својих „секси“ џипова и малих гангстера и подређених губитника који су морали да степују и свирају за „јенкије“ док су се њихове жене продавале у „Херши бару“.

Неки амерички званичници ишли су тако далеко да су тврдили како и играње на трговима, поред пољубаца на филму и укидања забране играња бејзбола, дају кључ за демократску трансформацију. Али, на другој страни зависност од Америке, Јапану је наметнула прихватање војних и дипломатских диктата Вашингтона. То је била слика послератног Јапана виђена очима мушкарца. Понижење некада бива понекад брутално еротско.

Зближавање између Американаца и њихових бивших непријатеља није било ослоњено само на проституцију, нити је ишло без проблема. Боље рећи, оно је чак било забрањено између 1947. и 1949. Неки од аутора верују да америчка политика није била само планирано расистичка него и окренута ка расној хијерархији где је бела раса била на првом месту, а поражени испод ње, као што то пише Теодор Коен у књизи Remaking Japan: The American Occupation as New Deal (1987). То је чињено и зато да би се Јапанци охрабрили за борбу против комунизма у Азији.

Нема довољно доказа да је „незближавање“ било званични амерички циљ. Неуспех те политике у Немачкој иде у прилог да је то било сасвим обратно. Макартур, упркос гласинама да је био „близак“ с неким филипинским и јапанским филмским звездама, рекао је да не би издао слично наређење ни за Кину. Нека истраживања команде савезничких снага показала су да је више од 40 одсто официра команде имало јапанске девојке 1946, и да је било хиљаде мешаних бракова.

Стварање елите

Убрзо се међутим поставило питање каквим реформама је потребно приступити у Јапану. Један став који се очекивао од, на пример, официра „јастребова“ био је да само ауторитарна владавина може да стабилизује ситуацију која је створена хаотичним околностима у четрдесетим годинама, будући да јапанско друштво није имало никаквог искуства у демократској владавини. Мале реформе које би се држале древне јапанске традиције могле би да буду недовољне, али би радикалне мере водиле у сигурну катастрофу.

То је било гледиште јапанских конзервативних званичника, не бивших ратних злочинаца, него бивших студената Харварда, „либералних“ професора права и дипломата „англофила“ – укратко, етаблиране немилитаристичке елите. Они су радикалне демократске реформе повезивали с комунистима и другим левичарима према којима су Американци били довољно попустљиви пустивши их из затвора.

Такво гледиште имао је бивши јапански амбасадор у Лондону и касније двоструки председник јапанске владе Јошида Шигеру, који је свој стил подешавао према Черчилу, од цигаре до свега другог. Он је тврдио да је јапански народ неспособан за самоуправу, а људи који су мислили другачије, оптуживани су за левичарску пропаганду.

Било је и међу америчким стручњацима за Јапан оних који су тврдили да демократија никада неће функционисати у Јапану, попут америчког амбасадора у Токију и подсекратара Стејт департмента Џозефа Гроуа.

Разлог томе налазио се у личном и доста неадекватном искуству њих као „експерата“. Наиме, много западних „експерата“, нарочито дипломата, провело је добар део своје каријере интегришући се у више класе јапанског друштва. Када се ту говорило о способностима Јапанаца да управљају сами собом, они нису исказивали само властити елитизам, него и монархистички презир према масама помешан са страхом.

На почетку свог владања Јапаном, Даглас Макартур одлучио је да игнорише већину од тих упозорења. Он се окренуо либералима, левичарима, „њу диловцима“ без неког специјалног културног знања у намери да спроведе свој радикални план о пацифистичкој демократији. Само неколико месеци после његовог доласка сви политички затвореници, углавном комунисти, били су ослобођени, женама је обећана законска једнакост и право гласа, индустријски монополи били су разбијени, синдикати охрабрени, док су школски уџбеници били прерађени тако да су из њихових садржаја избачени делови који имају феудалистичке или милитаристичке идеје. Те мере биле су праћене аграрном реформом и променама устава у којима је кодификован суверенитет народа и забрана рата.

Немачка и Јапан

„Иако конзервативни републиканац, Макартур је деловао као радикални демократа управо због својих расистичких уверења“, пише Џон Довер, најистакнутији амерички стручњак за Јапан и професор МИТ-а. За разлику од Немачке, Јапанци су за своје завојеваче представљали једнo езготично, страно друштво: небелачко, незападно, нехришћанско.

Жут, азијски, пагански Јапан провоцирао је на етноцентрично мисионарство потпуно неупотребљиво према Немачкој. Нацизам је био рак у одраслом „западном“ друштву, док је јапански милитаризам и ултранационализам био створен унутар феудалног и источњачког друштва које је било канцерозно само по себи.

Али то није једина разлика између Немачке и Јапана, нити је та разлика била само етничка и културолошка. Политичке историје биле су такође различите. Јапан је водио расистички рат, вођен расистичком идеологијом утемељеној на империјалним институцијама. Јапан, међутим, није имао владајућу нацистичку партију, нити је имао Хитлера. Ту није било еквивалента ономе што се десило у Немачкој 1933.

Веома је тешко рећи када је почео јапански рат. Инсталирањем марионетског режима у Манџурији 1931? Инвазијом на кинеске територије 1937? С Перл Харбуром 1941? Ако је војничка агресија била проблем, могло би се рећи да је она почела ратом против Кине 1895. Или ратом против Русије 1905. који је био топло поздрављен на западу. Милитаристичка империјална ратна машина била је институционализована у Јапану још у 19. веку. Модерни јапански империјализам био је увек оправдаван старом традицијом.

Макартуров радикализам био је сличан левичарском либерализму и због тога што је његов хришћански поглед на свет био такође универзалног карактера: Макартур није видео разлог зашто Јапанци не би могли да буду „цивилизовани“ на тој основи. Још једно веровање каже да је то проистекло из потребе да се у целини замени дотадашњи систем, као наставак одлуке да јапанска предаја буде безусловна. Ако је то тако, онда се поставља питање, како то чини Јан Бурума у књизи Inventing Japan: 1853-1964 (2004), није ли онда атомска бомба бачена на Хирошиму, била први и неопходни корак ка јапанској демократији? 

(Гео)политика емоција: Самосажаљење

Јапанско друштво је било гладно нових интелектуалних идеја, стране литературе, позоришта и филмова. Иако су многи Јапанци били одевени у дроњке и били изгладнели, они су остали високо образован народ. Интелектуално, Јапан није ни у ком случају дванаестогодишњак. Пре милитаризације друштва 1930. већина озбиљних страних књига била је преведена на јапански, чак више него у Француској или Енглеској.

Политичка права била су такође нова, са новим изборним правима. Марксизам је био стандардна тема на појединим универзитетским одељењима, посебно оним која су се бавила економијом.

Иако је у поратном Јапану било самосажаљења и неприхватања суочавања с непријатним чињеницама, било је и обиља критичких рефлексија о ономе што се догодило у рату и предратном периоду. Демократске реформе биле су веома популарне. Покушаји конзервативаца да зауставе уставне реформе били су раскомадани у штампи. Широку подршку имао је чак и суд за ратне злочине у Токију.

Зашто су онда левичари и либерали који су у ратном послератном периоду поздрављали савезничке снаге као ослободиоце, након неколико година били одбачени?

Уобичајено објашњење је тзв. „У– заокрет“. Пошто је кинеска револуција успела, настао је преокрет и Хладни рат је ступио на сцену. „Јастребови“ су дошли на места „њу дилових“ идеалиста, раднички штрајкови су сломљени, левичари су отерани с положаја, људима означеним као ратни злочинци било је дозвољено да наставе своје каријере, а доскорашња „пацифистичка нација“ била је стављена у службу војне базе за борбу против Кореје.

Уз активну помоћ САД, почео је да се обликује нови конзервативни поредак, дизајниран да ојача стабилност и да маргинализује левицу. Јапаном ће надаље да влада конзервативна елита с надмоћним бирократама који воде земљу и гангстерима који сузбијају делатност синдиката. Најближа ствар јапанском систему владавине била је Италија под демохришћанима и мафијом, закључује Џон Довер. 

Америчка азијска стратегија и јапанско чудо

Хладни рат је донео опоравак Јапану. Ту је и почетак јапанског чуда, посебно аутомобилског. Када је 24. јуна 1950. Шотаро Камија слетео на аеродром у Лос Анђелесу, сазнао је да је почео рат у Кореји. Кимуја је био председник корпорације „Тојота“, мале фабрике у великим проблемима. Фабрика је производила 300 возила месечно, а Кимуја је дошао у Америку не би ли приволео компанију „Форд“ да купује и продаје неке од јапанских возила.

„Форд“ уопште није показивао никакав ентузијазам, нити је веровао да јапански аутомобили могу да имају икаквог успеха на америчком тржишту. Када се обесхрабрен вратио у Токио, Кимуја је убрзо увидео да њему више није потребна никаква помоћ „Форда“. Био је шокиран бескрајним наруџбинама које су стизале – америчко министарство одбране наручивало је „Тојотина“ возила у хиљадама. Далекоисточна команда америчких снага очајнички је тражила возила свих типова због корејског рата.

„Тојота“ је продавала 1.500 возила месечно и у томе су је ограничавали једино њени капацитети. Тек касније „Тојота“ је почела да производи путничке аутомобиле, по чему је постала позната.

И поред непријатељства током светског сукоба, јапанска улога америчког савезника веома брзо је обновљена након почетка Хладног рата. Победа комунизма у Кини и могућно ширење совјетског утицаја навели су Американце да од пацифичких архипелага направе брану продору совјетске морнарице и идеологије на океану.

Америка се у сукобу са Совјетима ослањала на две тачке: снагу државе и поморску силу. Избегавајући изолационизам између два рата, Америка је одлучила да развије „систем савеза“ који би почивао на три принципа: нетрпељивост према СССР-у, колективна безбедност и слободна трговина.

Иза те америчке стратегије била је још једна дубља намера: користити америчку економску снагу да би се подржале нације близу СССР-у за ризик рата са Совјетима, а заузврат би оне могле да очекују економске користи од САД. У том систему био је и Јапан.

Америчка азијска стратегија имала је два дела. Први је било стварање контрабаланса Кини стварањем ланца земаља – Јужна Кореја, Јужни Вијетнам, Тајланд, Малезија – што је био кључ те стратегије. Други део била је контрола воденог окружења Азије и пацифичких острва. Тај прстен острва укључивао је Индонезију, Филипине, Тајван, Окинаву и, коначно, Јапан. Била је то граница иза које комунизам није смео даље. Али, архипелаг није био само брана, него и платформа за америчке војне операције у Азији.

Без сумње да је Хладни рат учинио много за преокрет у америчкој политици према Јапану. Али, и пре њега неки потези Американаца збунили су Јапанце, охрабрене првим поратним реформским и демократским тенденцијама. Јапанске политичке институције мање су, међутим, промењене од немачких.

Немачка је била под директном управом савезника, док су Американци оставили јапанску владу на положају. Иако она није била независна као раније, министри су променили имена, али не и методе. Један од разлога за то био је и што је само неколико Американаца имало знања о свакодневним пословима у Јапану, а још мање знало је језик.

Улога цара Хирохита у суочавању с прошлошћу

Чињеница је да Јапан није имао владу еквивалентну нацистичком режиму. Било је релативно једноставно скинути нацистичке лидере с положаја у Немачкој, неке чак и лишити живота, али шта је било с јапанском владајућом елитом? Ко је водио јапанске војнике у рат? Како нешто тако учинити у Јапану, ако не постоји спремност да се такав радикализам примени према владајућој личности која је формално одговорна за учешће државе у рату, јапанском цару Хирохиту? 

Многи верују да је одлука савезничких снага да по сваку цену сачувају Хирохита фалсификовала јапанску историју, манипулисала политиком, завела суд за ратне злочине и делујући тако, створила много проблема који притискају Јапан до данас.

Макартуров однос према Хирохиту рефлектовао је политичку шизофренију која није могла да не збуни Јапанце. Макартур је спроводио радикалне политичке реформе, али је у свом окружењу држао веома конзервативне официре, на месту шефа обавештајне службе Чарлса Вилогбија и на месту шефа психолошких операција бригадног генерала Бонера Фелерса, који су словили као експерти за Јапан.

Макартур је 17. септембра 1945. коначно сместио своју Команду у згради осигуравајућег друштва „Даи-ичи“, директно на другој страни од царске палате. Следећег дана, дошла је тајна порука из Пентагона са првим делом Труманових детаљних директива како да се реформише Јапан. Макартуру је министар спољних послова Јошида Шигеру 20. септембра саопштио да неформална посета цару не би била одговарајућа. Истог дана, Макартуру је стигла царева порука: цар се нада да је генерал здрав и жели да га обавести да Јапан намерава да испуни услове Потсдамске конференције.

Бонер Фелерс је одиграо велику улогу у окупацији Јапана. Међу његовим дужностима била је и веза између штаба и Царског дома. Убрзо након што је окупација почела, Фелерс је написао неколико утицајних меморандума о томе зашто би било корисно за окупацију и реконструкцију Јапана, и дугорочне интересе САД, да задржи цара на месту ако није јасно одговоран за ратне злочине.

Фелерсова идеја била је да се „забије клин“ између императора и „милитариста“ представљањем императора као поклоника мира и жртве „милитаристичке клике“. То је био јапански изговор за рат у Азији којим су могли да се окриве „лоши“ генерали који су завели не само мирољубивог „императора“, него и цео јапански народ. Император је претворен у симбол јапанске невиности који су могли да деле сви Јапанци.

Фелерс је сматрао да Јапанци не разумеју ни западну демократију ни амерички идеализам, и уколико император буде осуђен за ратне злочине цео систем ће се срушити, без изгледа да икада буде обновљен, што је рекао још 1945. у Манили. 

Питање одговорности и ратних злочина

Фелерс је успоставио личну везу са двојицом јапанских квекера. Њима је директно саопштио своју најважнију бригу како да докаже да нема основе за оптужбу императора за напад на Перл Харбур. Каваи Миши, кога је Фелерс упознао током свог првог боравка у Јапану 1920. и који му је био сарадник и консултант, довео га је у везу са високим дворским официром Секијом Тезабуром, који је био водећи официр за везу између цара и владиних министара. Тезабуру је рекао да жели да докаже да је император „заљубљеник мира“. 

Фелерс се веома брзо зближио са императором и његовим конзервативним следбеницима. Уз, разуме се, лов на патке и забаве с гејшама. Тако је почела игра заштите Хирохита, његова хуманизација која је намерно искривила суштинске стране Хирохитовог живота и идентитета, како наводи Херберт П. Биx у књизи Hirohito and the Making of Moden Japan (2000).

Американци су, упркос жељама свих других савезника, одлучили не само да сачувају императора, него да га чак не позову ни као сведока. Премијер Новог Зеланда је гласно тражио да не сме да буде „млаког мира“ и да „император мора да буде осуђен као ратни злочинац“. Чак је било осигурано да ни на суђењу нико ни једном речју не окриви императора или да своју одбрану не заснива позивајући се на императора. Када је генерал Тојо то ипак учинио, рекавши да ниједан Јапанац не би учинио нешто против воље императора, морао је промени свој исказ. Император је објавио да је увек био хуман, а савезници су га звали „првим џентлменом Јапана“.

У документарном филму Јапанска трагедија, снимљеном 1946, критички се истраживала улога цара Хирохита у рату. Пошто су филм погледали јапански премијер Јошида Шигеру и амерички генерал Чарлс Вилоуби, он је одмах после тога био забрањен.

Задржавање императора и његово изузимање из критичке дебате могло је да се схвати не само као непоштен и нелибералан потез, него и као увреда за Јапанце. Макартур је био тај који је третирао Јапанце као дванаестогодишњаке. Како се могло очекивати да обичан свет поверује у једнакост пред законом ако је неко био обешен за злочине, а његов врховни командант није ни узет у разматрање? Чак су и људи из царске породице, попут принца Харашикунија или принца Каное, говорили о царској одговорности, а нека истраживања вођења у време суђења 1948. показивала су да би чак половина становништва подржала суђење императору. Али, Американци су сматрали да је то ван дискусије.  

Уметност и култура у окупираном Јапану

Почетком педесетих година преокренуло се и расположење у јапанском друштву. Самокритика је уступила место самосажаљењу. Најпре прича, а онда и филм из 1950. Звона Нагасакија о доктору Такаши Нагаију који је умро од последица бомбардовања Нагасакија, постала је невероватно популарна. Највећи хит 1952. била је песма Пролази ноћ у Мунтинлупи коју су написала два јапанска војника који су ишчекивали егзекуцију на Филипинима због ратних злочина. То је поново успостављало јединство између виших класа и народа.

Самосажаљење долази једноставно. Због тога је много више јапанских филмова о америчкој окупацији Јапана, него о јапанској окупацији Азије. Типичaн филм у том смислу je нарочито Макартурова деца Масахира Шиноде из 1984, о којeм је писала Линда Ерлик у зборнику Confusion Era: Art and Culture of Japan During Allied Occupation, 1945-1952 (1997).

Главни јунаци Шинодиног филма су дванаестогодишњаци (зато се филм и зове Макартурова деца) који воле бејзбол. Бејзбол је био веома популаран спорт пре рата, али је забрањен током војне диктатуре. Одобрен је поново по доласку америчких трупа 1945.

Трагедија се дешава у лику часне особе која бива погубљена због ратних злочина. Пошто се покажу све типичне слике америчке окупације, џипови који јуре поред дечака, „панпан“ девојке, свинг музика, долази климакс: велика утакмица између дванаестогодишњака и аll star тима америчких војника. Дечаци су скоро близу да изгубе меч, али спас долази у лику пса који граби лопту у уста и помаже дечацима да потврде победу. Пас, како се сугерише, носи дух убијеног ратног злочинца.

Као и многи дечаци његових година, редитељ овог филма Шинода помешао је осећања захвалности, носталгије и ресантимана, повезујући Американце истовремено са ослобођењем, које симболизују слобода говора, бејзбол, Глен Милер и секс, и – с националним поразом.

Америка остаје као отац: задивљујућа фигура, од које све зависи али против које се устаје, можда чак и уништава, али само ако се постане богатији. Колико то дуго може да траје, пошто Јапан преузима генерација која нема никакво сећање на америчку супериорност, велико је питање. Све више је оних који верују да Јапанци увиђају да је дошло време за одрастање.