Оставка Марија Драгија: У Италији се историја не понавља, али се римује štampaj

Марк Твен је био у праву када је кориговао опаску Карла Маркса о понављању историје инсистирајући да се она не понавља као фарса већ се римује. Неко би могао да каже да је разлика таман велика, или мала, колико јаз између филозофског и поетског начина изражавања.

У сваком случају, италијански парламент би могао да буде распуштен већ следеће недеље, сигурно не 25. јула, датума који у италијанској повести није било какав - дан пад Мусолинијевог режима 1943. године - и да отвори пут за јесење изборе. 

У Првој и Другој републици увек се гласало у првој половини године, најраније је то било 24. фебруара 2013. а најкасније 26. јуна 1983. године. Мотив је врло прагматичан: избећи привремено финансирање будући да се и у регуларним временима буџет усваја у минут до дванаест.

Носталгија за Дучеом

Последњи пут су Италијани позвани да бирају власт на националном нивоу кад им није време, пре читавог једног века, 1919. године. На тим изборима, три године пре него што ће доћи на власт „маршом на Рим", Мусолини је доживео прави изборни дебакл, освојио је так пар хиљада гласова. Пораз је био толико понижавајући да је лист Avanti исмејао свог бившег главног и одговорног уредника објављујући у извештају о резултатима избора: „Јутрос је у Навиљима пронађен леш у фази распадања: изгледа да је то Бенито Мусолини". 

Столеће касније, фаворит да победи на изборима је странка „Браћа Италије", крцата носталгичарима за Дучеом и политичарима одраслим уз Ђорђа Алмирантеа, претече данашње популистичке деснице, не само у Италији већ у целој Европи. Наравно, не постоји ни минимална шанса да фашизам буде рестауриран у Италији, али што би рекао Твен, историја се римује.

Пре Марија Драгија, Ђовани Ђолити је био један од ретких италијанских премијера који је поднео оставку а да му није изгласано неповерење у парламенту, верујући да ће сви потрчати да га вуку за рукав и да га моле да се врати на власт јер једини може да поштеди Италију хаоса. То се није догодило, отворени простор је искористио Мусолини који је увео такав ред да су многи зажалили за хаосом.

Марио Драги није калкулисао као Ђолити када је прошле недеље поднео оставку председнику Серђу Матарели, јер за њега власт није циљ већ средство да уради нешто не за себе већ за своју земљу. Тај став је препознао велики број Италијана и зато се не памти када је један премијер, поготово на пар месеци од природног истека мандата скупштинског сазива био, метафорички речено, мољен на коленима од готово свих да остане у Палати Киђи. 

 Одлазак „Супер Марија"

Политичка нестабилност у Италији је природно стање ствари, тако да не треба превише драматично доживљавати евентуалне превремене изборе. У републиканској историји Италије само су три премијера успела да пребаце хиљаду дана на челу једне владе, Бетино Кракси, Силвио Берлускони и Матео Ренци. Неуобичајено је да је Италија са Драгијем на челу владе била готово годину и по дана оаза стабилности и поузданости у ЕУ, а француско-немачки лидерски тандем је проширен на трио. Не због снаге и важности Италије већ због компетентности, одмерености и поузданости Драгија. 

Ретко се догађа у политици да прави човек буде изабран у право време на право место а још ређе у раштимованим земљама каква је по антономазији Италија. Одатле, компулсивна реакција свих европских лидера, стручне јавности, великих индустријалаца, предузетника, малих привредника, свих који нешто производе и раде, синдикалаца, градоначелника - да Драги остане до краја мандата. 

Драгијева авантура, у најбољем сценарију, се завршава почетком марта када би требало да се одрже редовни парламентарни избори. Не постоји ни минимална шанса да италијански „Супер Марио" остане у политичком животу или да се врати у њега, чак ни као председник републике. Прошлог јануара се видело да би Драгијево присуство на Квириналу бацало превелику сенку на палату Киђи, барем за укус доброг дела страначких првака. 

Баш зато што Драги може да остане у игри још само пар месеци, његово присуство до краја мандата је драгоцено како за Италију тако и за ЕУ, и сви би желели максимално да га искористе. У Риму Драги треба да доврши постављање Италије на шине економског опоравка кроз финализацију борбе против монополиста, лобија и интересних група који наносе штету земљи готово једнако велику као и мафијашке организације.  

Унутрашње реформе

Довољно је цитирати само пар података који савршено осликавају кључни проблем Италије: држава зарађује мање од сто милиона евра од концесија за плаже а концесионари инкасирају годишње преко 15 милијарди евра. Истовремено закупци плажа су бесправно конструисали читаве мале пословне империје са ресторанима, баровима, дискотекама, теретанама, салонима лепоте, играоницама, другим садржајима и по правилу утајују порез на приходе. Да не помињемо таксисте у великим градовима који се понашају као држава у држави, или шумаре на Сицилији којих има више него у свим алпским регионима од Пијемонта и Ломбардије до Трентина-Алто Адиђеа и Фриули Венеције Ђулије. 

Драгијева влада је већ испунила 45 циљева постављених од ЕУ за деблокаду 21 милијарде евра из ЕУ Фонда за опоравак (Recovery fund) који треба да стигну у Рим у септембру. Међутим, на столу је и нових 55 задатака које Италија мора да одради у другој половини године да би добила додатних 19 милијарди из фонда. 

Кабинет италијанског премијера је већ припремио и упутио у процедуру читаву серију реформи, закона, декрета, укључујући и најважније реформе правосуђа и закона о конкуренцији која обухвата либерализацију у бројним секторима, попут концесија за плаже и издавања лиценци таксистима. Од усвајања и имплементације поменутих законских решења зависи да ли ће Италија у следећим годинама моћи да има приступ другом делу колача из Фонда за опоравак који износи готово 200 милијарди евра. 

Ту су и фискална и пензиона реформа, као и сређивања катастра који нису директно везани за Национални програм за опоравак и отпорност (PNRR) који се финансира из европског фонда, али су комплементарни и неопходни за упловљавање Италије у мирне воде и отварање пута за смањивање јавног дуга који је достигао забрињавајуће високи ниво од преко 2.750 милијарди евра, односно око 140 одсто бруто друштвеног производа. 

Драги је све претходно време био двоструки гарант. У ЕУ гарантује за Италију да ће наменски потрошити новац који је издвојен за њу, а јужно од Алпа је јемац грађанима да се неће пропустити још једна прилика за реформисање и сређивање земље.  

Италија и ЕУ 

„Спасити Драгија, whatever it takes", понавља се ових дана од Брисела и Берлина преко Париза и Милана до Рима. Језичка формула коју је претходни председник Европске централне банке употребио када је спасавао евро од серије спекулантских напада, сада се употребљава да би се убедио да доврши започети посао. 

За француског председника Емануела Макрона, после Пирове победе на парламентарним изборима у Петој републици која га је приморала да формира мањинску владу, превремени одлазак Драгија би био други низак ударац за његове амбиције у Европској унији. 

Веома важна реформа Пакта стабилности ЕУ чији су главни промотори Макрон и Драги не би била доведена у питање са експресним одласком са сцене италијанског премијера, али би њен садржај могао да буде значајно промењен и много мање амбициозан у случају да француски председник остане без утицајног савезника. 

Такође, Драгијев ауторитет и стручност и харизма су потребни и немачком канцелару Олафу Шолцу. Присуство Драгија на европском политичком небу било је нека врста кишобрана који је омогућио Шолцу да има више времена да похвата конце игре и позиционира своју владу и Берлин у новој прерасподели снага у Европи и свету. 

Прва озбиљна последица одласка Драгија би могла да се осети већ крајем ове недеље када би Европска централна банка требало да уз повећање камата (прво у последњих 11 година) усвоји тзв. „штит анти-спред" (спред је разлика у каматама коју државе еврозоне плаћају на своје државне обвезнице у односу на оне које плаћа Немачка), с којима земље попут Италије, Шпаније и Грчке треба да буду заштићене од спекулативних напада. 

Евентуална потврда оставке Драгија у среду је најмање проблематична за питање Украјине и однос према Русији. Најјача партија десног центра „Браћа Италије" Ђорђе Мелони у последњих годину дана направила је велики заокрет ка атлантском курсу. Мелонијева се акредитовала као поуздан партнер САД и НАТО, што се огледа и кроз њене тесне везе са пољском владајућом странком „Право и правда" и одбијање прављења савеза на европском нивоу и у Европском парламенту са странкама означеним као „русофилске", попут Националног окупљања Марин Ле Пен. 

„Покрет пет звезда", односно оно што је од њега остало са Ђузепеом Контеом, и мањински део „Лиге" Матеа Салвинија остали су једини политички субјекти са „русофилским" позицијама у Италији, превише слаби да би могли да утичу а камоли да промене позицију званичног Рима. 

Суочавање са кризом 

За разлику од својих претходника у палати Киђи који су се грчевито борили свим средствима да остану у премијерској фотељи, Драгија интересује само да спроведе реформе и законе неопходне за оздрављење Италије. Он је од првог дана свог мандата ставио до знања да неће толерисати партијске закулисне игре и политичко шибицарење, те да ће се повући истог момента када изостане подршка странака које чине владу националног јединства. 

Драги је научио лекцију из искуства Марија Монтија и не жели да буде „искоришћен" или „корисни идиот" за реализацију нечијих политичких, партијских или персоналних агенди. Другим речима, ако у среду не буде имао подршку свих партија које су формирале парламентарну већину, његова оставка ће постати неопозива.

Чак и у случају да буде изгласано поверење његовом кабинету, пошто и без гласова парламентараца који су остали одани Ђузепеу Контеу и Бепеу Грилу владајућа коалиција има довољан број руку, Драги би могао да се попне на Квиринал да преда оставку и уђе у историју као први премијер који је сишао са власти и поред изгласаног поверења на Монтечиторију. 

Италијански премијер је изложен великом притиску у последњих пар дана јер осим повлачења новца из европских фондова, Италија мора да се суочи са енергетском кризом, највећом инфлацијом у последњих 50 година, као и пандемијом и новим таласом зараза који стиже са првим јесењим хладноћама, а ту је и питање слања оружја у Украјину. 

У суштини се игра на савест Драгија и његово осећање одговорности. Један од могућих излаза из кризе је да Драги, суочен са спољним и унутрашњим притиском, интерпретира изгласавање поверења његовом кабинету од стране свих политичких субјеката, изузев „Браће Италије" и мале групе посланика и сенатора који су остали у десеткованом „Покрету пет звезда", као довољан улог за останак на челу владе до њеног регуларног истека мандата почетком марта. 

Најмање могуће решење је да Драги после усвојене оставке прихвати од председника Матереле мандат да направи нову владу, то јест „Драги на бис". Највероватнији исход остаје излазак на превремене изборе, највероватније првог викенда у октобру, што значи да би, поштујући институционална правила и времена, могли да имамо оперативну владу тек у последњој недељи новембра, У преводу, Италија би била четири месеца са техничком владом, предуго за времена у којима живимо.