Иберијско полуострво у европском квадрату: Шпанија није Уганда, али није ни Италија štampaj

Прошло је тачно десет година од чувеног СМС-а тадашњег шпанског премијера Маријана Рахоја упућеног министру економије Луису де Гуиндосу који је са челницима Еврозоне преговарао о сету мера за спас Шпаније од банкрота: „Не попуштај. Ми смо четврта економија у Европи. Шпанија није Уганда". 

Тада је Велика Британија била још увек у ЕУ (политичари у западном делу Старог континента када кажу „Европа" често мисле само на ЕУ и користе је као синоним) и Рахој је видео Шпанију испред Италије. Није тајна да је за Мадрид опсесија да престигне Рим, од престижа у Европи и свету до најважнијих макроекономских параметара, попут бруто друштвеног производа, привредног раста, стопе незапослености или просечне плате. 

Златни шпански период је трајао од Олимпијских игара у Барселони 1992. до прелаза из прве у другу деценију 21. века. У том временском распону Шпанија је готово стигла и престигла Италију у бројним доменима, од економских преко културних до спортских. Привредни раст је галопирао, плате су расле, незапосленост је први пут у историји пала на једноцифрени број, завршни биланси су били у плусу а јавни дуг је био тек мало већи од трећине годишњег бруто друштвеног производа. Фернандо Алонсо је био шампион у Формули 1, Гасол и екипа су били светски прваци у баскету, Црвене фурије и Барселона су са „тики-така" игром доминирали фудбалом, репрезентативним и клупским. Хавијер Бардем и Пенелопе Круз су освајали Холивуд, а Зафон и Фалконес су објављивали планетарне бестселере. Шпански премијери Фелипе Гонзалес (1982-1996), Хозе Марија Азнар (1996-2004) и Хозе Луис Родригез Запатеро (2004-2011) били су важни играчи у европским фамилијама социјалиста, односно народњака. 

„Више Европе" је био слоган свих шпанских влада од уласка у Европску унију 1986. године. Мало због жеље да се маркира разлика са изолационистичком политиком генералисимуса Франсиска Франка, мало да би се обезбедио статус средње силе унутар ЕУ који се могао добро монетизовати у Латинској Америци и Африци, зонама традиционалног шпанског интереса, а мало из захвалности због огромних свота новца који се сливао на Иберијско полуострво кроз европске кохезивне фондове. 

Европски квадрат

Шпанија се од уласка у ЕУ и НАТО преиспитује којој категорији држава припада - недовољно велика и јака да би била у друштву најјачих а превише моћна да би била у групи са осталима. Гледајући територијалну димензију, демографију, историју, економски потенцијал, али и једну од најбоље опремљених и најобученијих армија на свету, као и огроман културни потенцијал који носи са собом шпански језик, који говори преко пола милијарде људи и који је други по глобалној важности, одмах иза енглеског, Шпанија је у лимбу између велике тројке ЕУ и остатка Уније.

Ниједна чланица ЕУ није платила тако високу цену економске кризе 2008. године, као и пандемијске, економске и ратне која је још увек у току и која је сасекла прве консолидоване назнаке опоравка. Шпанија нема снажну економију као Немачка и Француска, а ни добростојеће грађане као Италија, јер док Друга република грца у огромном јавном дугу - близу три хиљаде милијарди и 150 одсто бруто друштвеног производа - Италијани у највећем проценту у ЕУ живе у кућама или становима чији су власници а на текућим и другим рачунима и депозитима, у просеку, имају више новца и од Немаца и Француза а камоли Шпанаца. 

Шпанска политика у ЕУ се од првог дана чланства бурбонске краљевине у Унији одликовала европском реториком и билатералним прагматизмом. Фелипе Гонзалес је више играо на карту европских интеграција и отварања врата федерализму, али је свесрдно радио на билатералном јачању веза, посебно са Берлином и Паризом. Његов наследник Азнар је био више на линији атлантске Европе, везујући се за Велику Британију и САД, форсирајући причу о Унији националних држава због чега је био звезда водиља европске тврде деснице. 

Запатеро, Рахој и Санчез вратили су Шпанију на федералистички курс са врло јасним циљем: формирати европски квад, односно европско језгро у коме ће, поред Берлина, Париза и Рима, и Мадрид бити један од главних „акционара". 

Зближавање Мадрида, Рима и Париза је почело и пре руске агресије на Украјину, као одговор на јачање балтичке Европе у режији Вашингтона и премештање тежишта са Медитерана на Балтик. „Латинском" повезивању је погодовала серија коинциденција: крај Меркелове ере у Берлину, излазак Велике Британије из ЕУ, амбициозна агенда француског председника Макрона, долазак Драгија на чело италијанске владе. 

Шпански премијер Педро Санчез је реаговао на Квириналски споразум (билатерални споразум Француске и Италије по узору на француско-немачки из 1963. године) схватајући да би Мадрид могао поново да остане у другом реду, иза својих комшија преко Пиринеја и западног Медитерана, тим пре што су између Берлина и Рима почеле консултације о склапању немачко-италијанског билатералног споразума. Зато је Мадрид већ започео преговоре са Римом о потписивању споразума који би додатно појачао билатералне везе две земље, а у плану је да се слична иницијатива покрене и са Паризом. 

Међутим, енергетска криза проузрокована ратом у Украјини ставља на озбиљан испит медитеранску алијансу у ЕУ. Намера Шпаније да постане нека врта чворишта за снабдевање гасом ЕУ сударила се са одлуком Париза да настави да игра на карту нуклеарне енергије и последичном незаинтересованошћу да се изгради нови гасовод који би спојио две земље и везао Шпанију са остатком Европе. Са две стране Пиринеја пролази само један гасовод врло скромних капацитета што је био и један од мотива изградње седам великих постројења за течни гас. 

Плућа и срце Европе

Паралелно, Италија је искористила затегнуте односе Шпаније са Алжиром да потпише уговор о испоруци гаса са северноафричком земљом која ће бити три пута већег обима од уговорене са Мадридом. Да све буде неповољније по Шпанију, и односи са Мароком су постали још напетији у последње време са две шпанске енклаве, Сеутом и Мелилом, као перманентим жариштем сукоба. Уздржавање Марока у Уједињеним нацијама приликом гласања о резолуцији с којом се осуђује напад Русије на Украјину, треба тумачити и кроз односе Рабата са Мадридом.  

Да би се предупредиле варнице у троуглу Париз-Рим-Мадрид, потребно је проширити га на квадрат у коме би Берлин имао улогу катализатора. Формирање европског квада је комплементарно са амбицијом Француске и Немачке да реформишу ЕУ, поготово систем одлучивања који би са консензусног прешао на квалификовану већину. У преводу то значи да би велика четворка практично постала центар одлучивања што би отворило врата за убрзање продубљивања интеграција у области одбране, спољне политике, енергетике, индустријске стратегије и, што да не, заједничке фискалне политике. 

За Шпанију је фундаментално важно да уђе у четвороугао са Немачком, Италијом и Француском. Испадање из најужег језгра би имало вишеструке и далекосежне последице за Мадрид, од губитка геополитичке тежине до економских последица које би ишле са улогом „слепог црева" Европске уније, што би, у следећем моменту, распламсало сепаратистичке тежње у Каталонији, Баскији, и, ко зна, можда и у Галицији и Андалузији на средњи и дуги рок. 

Сликовита изјава премијера Санчеза је да би волео да, ако су Француска и Немачка плућа ЕУ, Италија и Шпанија постану њено срце. Метафора није случајна: ако је веза Париза и Берлина основа за економски развој, онда би спона Рима и Мадрида, уз асистенцију Париза, требало да буде упориште хуманог, односно социјалног аспекта Уније као противтеже хладним и ригидним правилима на којима инсистира северни блок.

Није случајно да ЕУ и федерализација Уније проналазе много већу подршку у Шпанији него у Немачкој, Француској или Италији. Шпанци, имајући у виду њихово историјско искуство, боље од других виде ризик од маргинализације и губитка значаја који су имали, односно савршено схватају да је ЕУ једина нада и адекватан инструмент за задржавање утицаја, статуса и угледа у односима са трећим земљама. 

Гледајући директно у Африку и посматрајући остатак континента из Иберијског угла, Шпанци перцепирају јасно предности припадности ЕУ, од европских фондова за регионални развој и пољопривреду, преко штита еврозоне од спекулативних напада на финансијском тржишту до индиректне гаранције територијалног интегритета земље. Ниједној покрајини, почев од Каталоније, не исплати се отцепљење ако оно води право у изолацију и закључана врата ЕУ.  

Шпанска левица

Пад Владе Марија Драгија у Италији, ослабљена позиција Емануела Макрона после губитка већине у француском парламенту, несналажење тројне коалиције у Берлину предвођене канцеларом Олафом Шолцом, плус тежак пораз партија леве коалиције на изборима у Андалузији, где су социјалисти владали четири деценије, све до 2018. године, лоше су предсказање за премијера Санчеза и његову владајућу већину пред изборе који су на програму у јесен 2023. године.

Санчезова влада је усвојила читав низ мера с циљем сузбијања инфлације и помоћи грађанима да се изборе са кризом и растом цена, али и са јасним предизборним порукама. Поред бесплатног јавног превоза на градском и покрајинском нивоу, субвенција за студенте, изградње социјалних станова за најугроженије и младе, опорезивање профита банака и енергетских компанија има обрисе подилажења гласачима левице који у банкама и профитерским компанијама виде рак рану друштва. 

Не седи скрштених руку ни Јоланда Дијаз, харизматична потпредседница владе и министарка рада чија је амбиција да окупи све партије које се налазе лево од социјалиста, почев од Подемоса па завршно са регионалним левичарским странкама и организацијама цивилног друштва. Дијазова је свој покрет симболично назвала „Сумар", што ће рећи „сабрати", управо оно што је њен циљ. Вицепремијерка је решена да стави у други план лидере странака које подржавају „Сумар" и да са новим лицима, идејама и еланом оживи дух и заједништво којим је зрачио Подемос пре шест-седам година када је пунио тргове и обећавао промене.  

Феихо на десници

Јоланда Дијаз је из северозападне шпанске области Галиције, као и нови лидер конзервативне Народне партије Алберто Нуњез Феихо.

Дугогодишњи председник Галиције и земљак Маријана Рахоја, Феихо се показао као много озбиљнији играч него што се мислило, потврђујући да је његова конкуренткиња, продорна и интригантна председница покрајине Мадрид, Изабел Дијаз Ајусо, добро изабрала када је схватила да она не може да преузме странку од њеног претходног лидера Пабла Канада, који је од 2018. два пута губио на шпанским изборима од социјалиста.

У Феиховој покрајини суверенистичка десница окупљена око „Вокса" Сантјага Абаскала није никада успела да изабере ниједног посланика, али „Гаљези" су посебан сој људи и не могу да буду веродостојан репер. У сваком случају, после врућег кромпира који му је оставио Касадо - савезништва са „Воксом" у покрајини Кастиља-Леоне - Феихо је на првој провери као лидер партије у Андалузији освојио апсолутну већину па народњацима неће требати заступници „идалгоа" Сантјага Абаскала да формирају власт у Севиљи. 

У сваком случају Феихо је шпански десничар sui generis и прилично проевропски настројен. Његова мајка се годинама жалила да њен син не може да нађе супругу јер се оженио Галицијом, а Галиција не може да јој да унуке. Феихо није нашао супругу, али јесте животну партнерку и мајка Сира Феихо је постала бака пре пет година. Зато му треба веровати на реч када одговара на питање шта ће бити његова алтернатива Санчезу: „Кад дође тренутак, презентоваћемо Шпанцима нашу алтернативу".