Чекајући америчке изборе за Конгрес: Подељена Америка

За мање од два месеца, грађани САД могу изаћи на изборе за Конгрес - 435 места у Представничком дому, те једну трећину Сената. У овој, такозваној непарној изборној години, гласаће се само за законодавну власт, не и председника државе као носиоца извршне гране. Ови избори ће послужити као опипавање пулса народа - од подршке садашњој власти Демократа у Конгресу и председника Бајдена у Белој кући, до подршке бившем председнику Трампу и Републиканској партији, у којој он и даље неприкосновено важи за најпопуларнијег вођу упркос (или баш због) свих својих скандала. Након новембра, Сједињене Државе ће ући у двогодишњу кампању пред председничке изборе новембра 2024. и још више оголити дубоку друштвену подељеност у Америци.

Та подела нити је напрасно настала, нити се може лако отклонити. Она је дубока, сазревала је деценијама, а од почетка кампање за изборе 2016. почела је да се кристалише. Друштвене поделе и најозбиљнији изазов америчким институцијама и демократији десио се 6. јануара 2020. године, када су, присталице бившег председника Трампа, незадовољне изборним резултатима на председничким изборима, упале у Конгрес. О томе је већ било речи, али се један аспект тог догађаја често пропушта. Такав упад у највише законодавно тело (за САД незамислив догађај, макар на њиховој земљи) одиграо се након само два месеца од дана гласања. У овом циклусу који је пред нама, од новембра ове до новембра 2024. године, обе стране имаће утолико више времена да (натенане) мобилизују своје гласаче на темељима подела, страха и нетрпељивости према другој страни.

Тема за хушкачку реторику има на претек: од одлука Уставног суда о праву на абортус до упада у резиденцију бившег председника Трампа на Флориди током истраге ФБИ, од изборних закона и пребројавања гласова до федералне имиграционе политике. Када на то додамо очекивану кохабитацију између Беле куће с Демократом у Овалној соби с једне, и скоро сигурну Републиканску већину у Представничком дому, и вероватну већину исте партије у Сенату, долазимо до унутарполитичког оквира као створеног за уставну кризу, масовне протесте и паралисан политички апарат.

Овде ни не спомињем друштвене параметре - да је, на пример, прошлог месеца, Кина престигла Америку по очекиваном животном веку свог становништва (по први пут икада), да је разлика богатих и сиромашних све већа, или да је проценат испитаника с обе стране политичког спектра никада незадовољнији стањем у држави те уплашенији за стање демократије. Такав унутрашњи контекст чини Сједињене Државе најподељенијом државом међу чланицама Г7 групе најмоћнијих економија света, а конкуренција је висока: од техничке владе у Италији до нове, контроверзне премијерке Уједињеног Краљевства и слабе власти председника Макрона у Француској.    

Са друге стране, спољнополитички пејзаж Америке изгледа далеко боље. Након руско-украјинског рата, Америка је учврстила своју моћ међу западним савезницима, пре свега са УК и ЕУ, проширењем НАТО на Финску и Шведску, јачањем војних и политичких савезништава на Далеком истоку, пре свега са релативно новим администрацијама у Јапану и Јужној Кореји, чврсто посвећеним сарадњи са САД, те с Аустралијом, Индијом и Јапаном у оквиру тзв. Четворке (Quad), и Блиском истоку (захваљујући и претходној, Трамповој, администрацији, која је издејствовала успостављање дипломатских односа између Израела и неколико арапских земаља). Како то аналитичари у САД обично кажу, Америка је успела изнова да "докаже'' своју неопходност и сврху.

Уз то, Америка је највећи произвођач енергије и хране на свету, долар је неприкосновена глобална валута финансијских резерви, а однос Америке и Кине једина је (важна) спољнополитичка тема која у Сенату има скоро једногласни став - тај, да односи треба да најблаже речено остану заоштрени и опрезни. Уз то, САД и даље односе примат у пољу високе технологије, истраживања и научно-техничког рада (на факултетима, другим високошколским институцијама, истраживачким центрима, итд.) и студентске размене (тј. прилива, привлачења иностраног талента).

Циљ осликавања ове дихотомије није прављење нормативног аргумента - да ли је подела у друштву (једне од две) највеће силе света или спољнополитичка моћ добра или лоша (и за кога). Поента је у смештању других геополитичких питања - националних (нпр. српског), регионалних (нпр. јужноазијског), тематских (нпр. нафтно-енергетског) - у овај глобални, макро поредак. Тим приступом, побегло би се од кратког временског хоризонта, обично не већим од неколико година, а кaрактеристичног за нејаке демократије, и неодговорне власти као њиховог честог и верног пратиоца.

Након новембарских избора добићемо резултате прве политичке крвне слике народа од почетка Бајденовог мандата. Време за преписивање одговарајуће терапије ће бити кратко, а спремност пацијента на ригорозан режим је све сем загарантован.