Фокландски рат за имиџ империје: Кад краљица Елизабета објави борбу за слободу острва 13.000 km далеко од куће

Почетком 1982. године, политичка будућност британске премијерке Маргарет Тачер била је под знаком питања због великог броја унутрашњеполитичких проблема услед одлуке да брутално смањи потрошњу и истовременог пада индустријске производње и високе незапослености. Све је наводило на закључак да ће „Челична лејди" морати да се исели из улице Даунинг пре истека мандата. У то време и њен надимак био је делимично шаљив, како су то касније тврдили њени сарадници.

А онда, 74 дана пошто је аргентинска војна хунта на челу са генералом Леополдом Галтијеријем, која је на власт дошла децембра 1981, притиснута економским недаћама и уличним протестима, одлучила да сопствену будућност уложи на карту националног поноса и пошаље војску на Фокландска острва, о надимку Маргарет Тачер више нико није расправљао.

Како је почео рат на том острву

Другог априла 1982. године, 800 аргентинских војника искрцало се на Фокландска острва које је чувало тридесетак британских војника. У том тренутку добар део британских и америчких политичара чврсто је веровао да ће будућност острва у јужном Атлантику, петстотињак километара од аргентинске обале, око којих су се Лондон и Буенос Ајрес спорили цео век, бити решена преговорима. Следећег дана, Британци стационирани на острвима су се предали, а главна лука и највећи град Порт Станли преименован је у Пуерто Аргентино.

Непосредно пре инвазије, преговарачи две стране објавили су заједнички коминике у којем су изразили наду да ће политичко решење спора бити могуће остварити до краја године. Аргентински министар спољних послова Никанор Коста Мендез је став Британаца оценио као знак слабости, те челницима војне хунте објаснио да ће се Лондон сигурно бунити због инвазије, али да неће предузети никакве конкретне мере.

Фокландска острва, како их зову Британци, или Малвини, како су их крстили Шпанци, били су предмет спора још од 1833. године, када су Британци упали на острва, прогласили их делом своје империје и протерали дотадашње насељенике. Аргентинци, пак, сматрали су да полажу права над острвима јер су их наследили од Шпанаца, који су њима претходно владали. У тренутку када су се аргентински војници искрцали, на острву је живело око 2.000 људи.

Аргентинска инвазија шокирала је све - британске обавештајне службе, владу и Американце. Али широм земље организована су велика славља у част повратка Малвинa под окриље матице. Председник земље генерал Леополдо Галтијери био је убеђен да брза акција у којој је страдао свега један аргентински војник неће покренути рат, већ само преокренути однос снага у спору са Британијом.

„Неагресиван повратак територије", како су акцију описали Галтијеријеви саветници, подразумевао је да Маргарет Тачер неће послати флоту преко света како би вратила Фокланде под британску круну, та да ће коначни статус бити решен за преговарачким столом и у корист власти у Буенос Ајресу. Због тога аргентинске инвазионе снаге нису добиле адекватно наоружање којим би могле да се одупру могућем одговору Британаца.

Три дана пошто су аргентинске снаге савладале тридесетак британских војника на Фокландима, на пут од 12.000 километара кренула је флота од 38 ратних и 77 помоћних бродова, са 11.000 морнара, војника и маринаца. 

Челична лејди и генерал Галтијери о идентитетском питању

„Морамо вратити Фокланде Британији", рекла је Маргарет Тачер и постала прва жена која је после краљице Елизабете Прве повела нацију у рат. Уз то, учинила је оно што Винстону Черчилу никада није падало на памет: команду над војним снагама предала је у руке официрима и није се мешала у њихове одлуке.

„Када сте у рату, не смете да дозволите да вас савладају проблеми, већ их морате решити челичном вољом", написала је Маргарет Тачер у мемоарима објављеним 1993. године. „Јер шта је била алтернатива: да диктатор влада краљичиним поданицима и да превладају насиље и превара? Не, док сам ја премијер."

Одлучност Маргарет Тачер изненадила је и Аргентинце и администрацију тадашњег америчког председника Роналда Регана, чији је државни секретар Александер Хејг покренуо хитну дипломатску акцију покушавајући да убеди генерала Галтијерија да повуче снаге са Фокланда пре него што Британци стигну. За Аргентинце такав развој ситуације није био изводљив јер су у јеку политичких прогона у земљи некако ипак успели да мобилишу нацију представљајући Малдиве као идентитетско питање.

Док је Галтијери оптуживао свог министра спољних послова да је погрешно проценио Британце, пронеле су се гласине да ће шеф војне хунте бити свргнут још једним државним ударом. Буенос Ајрес је био спремнији да војнике на Фокландима препусти судбини него да их евакуише.

Почетком маја, Тачеркина казнена експедиција је стигла до Фокланда. Судбина сукоба била је суштински решена већ 2. маја када је британска нуклеарна подморница „Конкерор" потопила аргентинску крстарицу „Генерал Белграно". Подморница је у нападу користила торпеда из Другог светског рата зато што модерна торпеда „тајгерфиш" нису била довољно поуздана. У експлозији је убијено 323 аргентинских морнара.

После потапања „Генерала Белграна", аргентинска флота се вратила у луке где је остала до завршетка сукоба. Аргентинци су узвратили 4. маја, када су њихови авиони испалили пројектиле „егзосе" на британски разарач „Шефилд" и потопили га. Тиме је покренут дипломатски скандал у којем је дебљи крај извукао тадашњи француски председник Франсоа Митеран, јер су и ракете и авион са којег су оне биле лансиране произведене у Француској. 

„Операција сигурна смрт"

После потапања „Шефилда", британски војни планери одлучили су да нападну базу Рио Гранде на југу Аргентине, на острву Тијера дел Фуего испод Магелановог пролаза, из које су полетали авиони „супер етандери" француске производње, али је ова операција доживела фијаско.

Наиме, смишљено је да се два транспортна авиона Ц-130 „херкулес" са 55 командоса спусте на аеродром у Рио Грандеу, побију аргентинске пилоте, униште авионе и пројектиле „егзосеа" који су се ту налазили, а затим побегну преко оближње границе са Чилеом, на начин на који су то шест година раније у Танзанији урадили израелски специјалци током „Операције Ентебе".

У склопу припрема за операцију названу „Микадо", са британског носача авиона „Инвинсибл" је у ноћи између 17. и 18. маја полетео хеликоптер „си кинг" са три члана посаде и осам командоса. Са хеликоптера је, пре полетања, скинута сувишна опрема како би му се повећао долет.

Идеја је била да се хеликоптер прикраде аргентинској обали, искрца специјалце и да посада потопи хеликоптер у море, и након акције евакуише ка Чилеу. Током лета, међутим, хеликоптер је неочекивано пролетео поред аргентинске нафтне платформе, што су Аргентинци регстровали, како су касније учесници операције рекли, а то је посаду натерало да промени план лета. Аргентинци су, пак, тврдили да су летелицу открили док је још прилазила обали и оштетили је ватром из аутоматског наоружања.

Како било, британски маринци су стигли до обале двадесетак километара од места на које су требали да слете, и због тога што је магла била толико густа да је пилот био принуђен да спусти летелицу. Према касније објављеним документима, пилот и командант командоса водили су жучну расправу где се заправо налазе, при чему је овај други био убеђен да их је аргентинска патрола већ спазила.

Одлучили су да потопе хеликоптер, избушили су две рупе на трупу летелица, али то није било довољно, па су је на крају запалили и детонирали експлозив. Неколико дана потом су лутали острвом, да би их на крају покупила чилеанска војска и предала их британским властима.

Британски војници су после овог дебакла преименовали „Операцију Микадо" у „Операција Сигурна смрт" и одустали од плана. 

Нуклеарна криза

У вези аргентинског оружја француског порекал у данима који су претходили британској интервенцији вођен је прави шпијунски рат како би се Аргентинцима онемогућило да испале пет пројектила „егзосе" које су им Французи испоручили шест месеци раније.

„Жена са очима Калигуле и уснама Мерилин Монро", како је француски председник Митеран описао Маргарет Тачер, претила је да ће испалити пројектиле са нуклеарним бојевим главама на Буенос Ајрес уколико јој Француска не преда кодове којима би онеспособили аргентинске противбродске пројектиле „егзосе", којим је потопљен „Шефилд".

„Тврдила је да сам одговоран за тај њен лични Трафалгар", написао је неколико година касније Митеран. „Имала је четири нуклеарне подморнице у јужном Атлантику... Уверавам вас, та госпођа би својим челичним прстима покренула нуклеарни рат да нисам попустио... И то због неколико острваца настањених овцама које се смрзавају."

Маргарет Тачер није претила празним пушкама, јер се на бродовима њеног краљевског величанства у то време налазила 31 нуклеарна бојева глава: 18 на „Хермесу", 12 на „Инвинсиблу" и још једна на десантном броду.

Због потапања „Шефилда" пројектили „егзосе" били су очигледна претња за британску морнарицу. 

Судбина пет француских пројектила

Французи су крајем 1981. Аргентинцима испоручили пет авиона „супер етандер" и пет пројектила „егзосе". Авиони и пројектили су расклопљени, упаковани и укрцани у брод у Сен Назеру, који су специјалци претходно детаљно прегледали како би се уверили да на њему нема експлозива. Из Сен Назера брод с првим контингентом је пут аргентинске луке Пуерто Белграно кренуо у новембру 1981. године. Остатак испоруке одложен је на неодређено време, јер су власти у Паризу сматрале да је много важније снабдевање војске тадашњег ирачког лидера Садама Хусеина који је био у рату са Ираном.

Месец дана касније, брод са наоружањем дочекао је лично генерал Леополдо Галтијери, који се, како се касније испоставило, већ увелико припремао за напад на Фокланде.

Са војне тачке гледишта, испорука јуришних авиона и пројектила није била претерано значајна, јер Аргентини нису испоручени рачунари помоћу којих је лансирање пројектила било могуће. Или, како су Французи објашњавали Британцима, авиони ће полетети, али неће моћи да лансирају пројектиле, јер немају кодове потребне за то.

Забринутост Британаца због француске испоруке била је заснована на чињеници да је комбинација авиона „супер етандер" и пројектила „егзосе" била једина стварна претња британским бродовима. Ракета је могла бити лансирана са даљине од 40 километара после чега је без додатног навођења летела према циљу, и то свега неколико метара изнад површине мора, а Британци у то време нису имали никакве противмере за овакве пројектиле осим „облака трака од станиола" смишљених како би се збунио систем за навођење.

Франсоа Митеран је уверавао Британце да Аргентинци нису у стању да испале „егзосе", махом на основу тврдњи његовог брата, генерала Жака Митерана, који је био на челу компаније која је пројектиле продала Аргентинцима.

Британцима су Французи предали уговоре и спецификације контрамера којима би могли да се ометају радари „агаве" постављени на „супер етандере", те детаље аргентинских покушаја да набаве кодове за лансирање и да нове пројектиле купе на црном тржишту. 

Шпијунска потера 

Од тренутка када су ракете стигле у Аргентину, почео је тајни рат британских и аргентинских обавештајаца у којем су на различите начине учествовали и Американци, масони, трговци оружјем, те најразличитији мутни ликови. 

Британском MI6 помагала је америчка CIA, а армија стручњака даноноћно је радила на дешифровању аргентинских комуникација и прослеђивала их властима у Лондону. Француска је, истовремено, дозволила Британцима да неометано шпијунирају аргентинске дипломате и пилоте који су били на обуци.

Истовремено, команда аргентинске ратне морнарице дала је оперативцима одрешене руке да по било коју цену и не марећи за ризик дођу до кодова којима би било могуће лансирање пројектила са авиона, а које им Французи нису доставили. За шефа ове операције постављен је капетан Карлос Корти, чију су париску канцеларију надгледале  све светске обавештајне службе, од Британаца и Француза до Американаца и Руса.

Аргентинци су такође покушавали да на црном тржишту набаве још пројектила „егзосе", па је екипа капетана Кортија ступила у контакт с неким мутних ликовима, који су га уверавали да ће успети да се домогну ракета испоручених Ираку, помињући притом Садама Хусеина и неке рођаке Моамера ел Гадафија. На крају, Ирак је због рата са Ираном одбио да се одрекне ових пројектила.

У Кортијевој канцеларији, према транскриптима које су много година касније објавиле обавештајне службе, дефиловали су сумњиви Французи, контроверзни Американци, агенти MI6, који су му нудили да по четири или пет пута вишој цени купе пројектиле. У најмање два наврата, Аргентинци су платили ракете које им никада нису испоручене.

У ову операцију је, наводно, била укључена и италијанска масонска ложа П2, Ватиканска банка, те низ других тајновитих организација, али је читава акција завршена неславно, јер су Французи обећали Британцима да пут Јужне Америке неће отићи више ни један пројектил. 

Освета незадовољног службеника

Без обзира на чињеницу да нису имали начина да успешно испале француске пројектиле, Аргентинци су почели да се спремају за напад верзијом „егзосеа" која је испаљивана са бродова, а с чим су имали неког искуства. Али управо тада је у канцеларију капетана Кортија ушао човек тврдећи да је неосновано отпуштени службеник компаније која производи „егзосе", а онда из актн ташне извадио податке неопходне да се омогући испаљивање пројектила.

Средином априла ови подаци су предати једном од команданата аргентинске ескадриле „супер етандера", Роберту Ћуриловићу, морнаричком пилоту хрватског порекла. Он ће убрзо стећи статус националног хероја, пошто је пројектилом „егзосе" потопио британски транспортни брод „Атлантик конвејер". Кодни знак за почетак напада који се одиграо 25. маја, на дан независности Аргентине, био је: „Тито". „Атлантик конвејер" био је највећи британски ратни брод потопљен од краја Другог светског рата.

Према аргентинским извештајима, два пројектила којима је „Атлантик конвејер" погођен била су заправо испаљена на британски носач авиона „Хермес", али је рачунар током лета регистровао већи брод и преусмерио пројектиле ка њему. Британци су, непосредно након напада, тврдили да је њихов брод погођен једним пројектилом, али је каснијом истрагом утврђено да су оба „егзосеа" погодила циљ.

На броду је уништено десет хеликоптера и резервни делови за авионе, а укупна штета је процењена на више од 36 милиона фунти. Погинуло је 12 чланова посаде, укључујући и капетана брода, Јана Норта, који је умро од срчаног удара.

После овог напада, Аргентинцима је на располагању остао само још један пројектил „егзосе", па је рат, с обзиром да су власти у Буенос Ајресу већ повукле флоту у матичне луке, био окончан.

Ратни биланс 

Биланс Фокландског рата је следећи: Рат који је трајао 74 дана, Британију је поново учинио Великом, Маргарет Тачер „челичном", а краљицу Елизабету Другу навео да за тренутак напусти балон политичке неутралности и позове нацију да се „бори за слободу".

У сукобима је убијено 649 Аргентинаца, 255 Британаца и 3 становника Фокландских острва. Свет је накратко био на ивици нуклеарног сукоба. У рат су били укључени шпијуни, масони, шверцери, те известан број разноразних мутних ликова.

Ни 40 година од краја рата нису пронађене олупине два брода потопљена у овом сукобу - аргентинске крстарице „Генерал Белграно" са телима преко 300 страдалих чланова посаде и британски десантни брод на којем је погинуло шест Британаца.

Ветерани британске морнарице су на 40. годишњицу Фокландског рата најавили да ће модерним сонарима и другом опремом покушати да пронађу олупину свог брода, чиме би било затворено и последње поглавље овог сукоба, бар што се тиче Лондона.

С друге стране, у последњих 20 година низ експедиција, укључујући и екипу „Националне географије", покушавао је да лоцира остатке крстарице „Генерал Белграно" у леденим водама источно од Огњене земље, али безуспешно.

После потапања своје крстарице Аргентина је у неколико наврата тражила да се Маргарет Тачер изведе пред суд због ратног злочина, јер се брод у тренутку када су га погодила два торпеда кретао изван зоне сукоба. „Челична лејди" је тврдила супротно. Овај рат је, суштински, спасио њену политичку каријеру, али и подигао самопоуздање читаве нације.  А владавина војне хунте у Аргентини, током које је страдало безмало 30.000 људи, окончана је мање од годину дана после пораза у Фокландском рату.

Током банкета приређеног у Виндзору у част Роналда Регана, краљица Елизабета је рекла да „фокландски конфликт био наметнут актом бруталне агресије".  

„Поносни смо на наше војнике", рекла је тада Елизабета Друга, мислећи и на свог сина принца Ендрјуа, који је током Фокландског рата био пилот хеликоптера на носачу авиона „Инвинсибл".