„Маркс на стероидима“: Европска унија као жртва америчко-кинеског трговинског рата štampaj

Градоначелник градића Хајде и председници две околне општине на крајњем северу Немачке месецима имају испуњене радне дане састанцима више него икад пре. И никоме није ништа тешко јер је у питању велика ствар. Велика ствар не сaмо за овај округ у покрајини Шлезвиг-Холштајн, већ за целу Немачку. И сви су били одушевљени због тога што је шведска компанија „Нортволт“ најавила да баш ту планира да гради огромну фабрику батерија на свету, која ће годишње производити батерија за милион електричних аутомобила.

Штавише, већ су сви почели да причају да ће то бити „најчистија“ фабрика батерија на свету, између осталог и због тога што је план да буде снабдевана енергијом добијеном од ветрењача на Северном мору.

Међутим, добри шведски ветрови за градић Хајде су преко ноћи променили правац и кренули преко Атлантика. Конкретно, када је администрација америчког председника Џозефа Бајдена најавила програм субвенција у оквиру Закона о смањењу инфлације, први човек „Нортволта“ је напрасно саопштио да „у овом моменту приоритет дају експанзији у САД“, док ће остали пројекти бити одложени.

Судбина ове фабрике батерија је само један од низа примера жртава трговинског рата између САД и Кине у којем се Европска унија нашла у позицији да мора да се брани и то од прекоатлантског партнера. Великодушни амерички пакет субвенција, пореских олакшица и инвестиција у индустрију зелене енергије, спречавање климатских промена и индустрију полупроводника прети, како упозоравају поједини економисти, да гурне Европу у деиндустријализацију.

Насупрот томе, све је више аналитичара који, пак, сматрају да је за ЕУ много већа опасност ако крену да се утркују са САД у томе ко ће више милијарди евра сипати у руке индустријалаца у намери да задржи производњу на својој територији. Оно у чему су безмало сви сагласни јесте то да ЕУ поприлично касни у формулисању своје реакције.

„Америка на првом месту“

Оно што је европске владајуће политичаре можда и највише изненадило јесте то што су били уверени да ће доласком Џозефа Бајдена на место председника САД отићи у неславну прошлост све због чега им је сметаo Доналд Трамп – од његове безбедносне политике и односа према НАТО-у и ЕУ до његове економске и енергетске политике.

Упркос очекивањима, Бајден је успео у оном чиме је Трамп претио и што су му многи спочитавали. Рат у Украјини је допринео и да амерички притисак на европске чланице НАТО-а да троше више на одбрану порасте и буде успешнији. Бајден је протекле године реализовао и Трампове претње Немачкој због тога што купује руски гас и убедио Берлин да мора да купује амерички течни природни гас. А као врхунац уследио је амерички Закон о смањену инфлације, који је суштински индустријска политика под Трамповом геслом „Америка на првом месту“.

Конкретно, Трампова девиза „Учинимо Америку поново великом“ види се у сваком делу Бајденове индустријске политике - од огромних пореских олакшица, преко директних и индиректних субвенција у огромним износима, до већих царина зарад заштите домаће индустрије и настојања да се што више производи у Америци.

Оно што је Европљане највише заболело јесте да је у америчком Закону о смањењу инфлације опредељено чак 370 милијарди долара субвенција за превасходно северноамеричку индустрију која доприноси енергетској безбедности и транзицији на зелену енергију. Тај бол је додатно увећала анализа швајцарске банке „Креди свис“, која је проценила да ће Америка заправо слити укупно 800 милијарди долара пореских обвезника у пројекте обновљиве енергије, индустрију електричних аутомобила, складиштење енергије, али и пореске олакшице за куповину нових електричних аутомобила, топлотних пумпи, соларних панела и осталих производа заснованих на обновљивим изворима енергије.

Издашност тих давања можда се највише огледа у пореским олакшицама од 7.500 долара за куповину новог, а 4.000 долара за половни електрични аутомобил, који би требало не само да омогуће и онима са нижим примањима да имају приступ овој технологији, већ и да практично све инвестиције највећих играча у аутомобилској индустрији доведе на америчко тло.

То се најбоље види и у томе што се портпароли „Фолксвагена“ више не либе да кажу да „због америчких субвенција и веома високих цена струје и енергије, нарочито у Немачкој, Европа постаје све мање и мање конкурентна“. А својеврсна бежанија из Европе је увелико почела, бар судећи по томе што је амерички произвођач аутомобила „Форд“ већ најавио отпуштање 3.800 радника у Европи, од којих 2.300 у Немачкој.

Америчка националистичка економија

И док ће Европа Трампа памтити по америчким царинама и настојању да производњу америчких гиганата врати у САД, Бајдена ће памтити по државној помоћи америчкој привреди. Како париски „Монд“ оцењује, Бајденов потез је више националистички, јер планира да врати кући стратешке ланце производње, док ће деиндустријализована Европа бити колатерална штета.

То се најпре видело када је почетком прошле године Бајденова администрација одлучила да упумпа више од 270 милијарди долара у америчку индустрију полупроводника, настојећи да парира сличном потезу, тешком 150 милијарди евра, који је повукла Кина. И у овој области је Европа остављена да дефанзивно реагује унутар америчко-кинеског рата, одлучивши да уложи 48 милијарди долара у сопствену индустрију полупроводника, која сада чини тек 9 одсто светске производње ове важне компоненте.

Будући да су полупроводници постали кључни у већини електронских уређаја, од мобилних телефона преко машина за веш до суперкомпјутера, председница Европске комисија Урсула фон дер Лајен је истакла да је циљ да се тај европски удео до 2030. попне на 20 одсто.

Међутим, и најдобронамернији познаваоци прилика признају да Европа убедљиво каска у реакцијама на америчке потезе, који се са економске стране сагледавају као непријатељски за ЕУ. А оно што „Монд“ назива Бајденовом националистичком политиком у сфери економије заправо је корачање ка веома јасној америчкој визији новог светског економског поретка, који је пре више од девет месеци на једном скупу Атлантског савета поприлично прецизно описала америчка министарка финансија Џенет Јелен.

Основа те нове трговинске архитектуре за САД више није слободно тржиште, већ – „слободно и сигурно тржиште“ у којем ће се спречити да поједине државе користе своју „тржишну позицију у кључним сировинама, технологијама или производима како би имале моћ да поремете друге економије или то искористе као геополитичку полугу“.

Укратко, САД више не желе себи да дозволе да раст њихове привреде зависи од руских ретких метала и енергената, кинеске јефтине радне снаге или тајванске доминације у производњи полупроводника. Због тога САД у своју орбиту настоје да укључе „пријатељске“ и „поуздане“ земље са којима деле заједничке вредности, како би створиле затворен и поуздан ланац снабдевања, производње, али и трговине, инвестиција, пружања дигиталних услуга и регулисање нових технологија.

У тој америчкој орбити већ су Канада и Мексико, а ближе јој се и земље попут Јапана, Аустралије, Новог Зеланда, Малезије, Сингапура, Вијетнама, Јужне Кореје и Тајвана. За Велику Британију и Европску унију, у Вашингтону као да се очекује да се једноставно приклоне великом прекоатлантском брату, без обзира на очигледне економске губитке које бележе због америчке економске политике.

„Маркс на стероидима“ подстакао неслогу у ЕУ

ЕУ је ту у процепу, не само због губитака и чињенице да је подједнако јако вуку центрипеталне силе САД и Кине, већ и због унутрашњег несагласја око тога који је пут најбољи за све њене државе чланице. Када је председница Европске комисије изнела нацрт европског одговора на амерички пакет субвенција, амбасадори држава чланица ЕУ одмах су низали замерке.

У покушају да помири супротстављене интересе, Фон дер Лајенова је предложила да се због пандемије поједностављена правила о давању државне помоћи технологијама зелене енергије продуже и прошире и на складиштење водоника и био-горива, али и да се формира посебни фонд, који би био извор новца за мање државе, које немају тако развијену индустрију.

Председника Савета ЕУ Шарл Мишел је још зачинио тиме што је у предлогу закључака самита навео и своју идеју да успостављање новог фонда буде финансирано заједничким ЕУ зајмовима како би се омогућило државама чланицама да субвенционишу индустрију у једнакој мери. Овај предлог је међу првима осудио холандски представник у ЕУ, назвавши га, како је пренео амерички „Политико“, „Карлом Марксом на стероидима“.

Несагласје је било очигледно и пре самита. Земље, попут Немачке, јасно су против стварања новог фонда ЕУ али им се свиђа идеја да им буду одвезане руке у давању субвенција.

„Покретање огромне и прекомерне трке у субвенцијама са САД није (немачка) владина политика“, истакао је немачки министар финансија Кристијан Линднер, додајући да он није уверен „да нам је потребан било који нови инструмент финансирања“.

Оваква реакција лидера немачких либерала и не чуди, будући да је Немачка својим компанијама већ успела да пружи или обећа субвенције из привременог ЕУ програма у износу од око 256 милијарди евра, што је 9 одсто њеног бруто друштвеног производа (БДП). Штавише, то је чак 53 одсто укупно одобрене помоћи из овог програма ЕУ, а следећа по величини одобрених субвенција је Француска са 162 милијарде евра. Другим речима, индустријама ове две земље је отишло више од три четвртине свих субвенција одобрених у ЕУ.

Због тога не чуди да је, на пример, Италија која је досад добила тек 51 милијарду из овог програма, противник смањивање ограничења за државну помоћ, истичући да то доводи до опасности од фрагментације интерног тржишта ЕУ. Олако давање субвенција одговара Француској и Немачкој јер оне и даље могу лако да се задуже и финансирају те субвенције, док је то много теже Италији, којој је јавни дуг већ око 135 одсто бруто друштвеног производа па нема толико велики простор за нове зајмове. То значи да би Италија и друге презадужене чланице ЕУ могле да остану без инвестиција у овој области што би им отежало економски опоравак.

Да ствар буде гора, додатну неслогу је изазвао покушај немачког министра привреде и француског министра финансија да заједничким путем у Вашингтон успеју да побољшају позицију европске индустрије и избегну да из ЕУ у САД дође до својеврсне бежаније инвеститора и индустрије електричних аутомобила, соларних панела и осталих производа заснованих на обновљивим изворима енергије.

Француско-немачки двојац је, између осталог, засад очигледно безуспешно покушао да код америчке министарке финансија издејствује да Американци који купе нови електрични аутомобил добију пореске олакшице од 7.500 долара, не само за возила склопљена у фабрикама у Северној Америци, већ и за она из Европе. Не само што нису донели никакав резултат, већ су међу мањим чланицама ЕУ подстакли утисак да заправо само бране интересе својих привреда а не целе ЕУ, будући да њихов одлазак у Вашингтон није координисан са институцијама ЕУ у Бриселу.

Корпорације уцењују европске политичаре

На минулом самиту у Бриселу лидери ЕУ нису усагласили детаље европског плана, а коментатори широм ЕУ све чешће говоре о опасности да ће управо скупа трка у субвенцијама са САД да доведе до поделе на ЕУ у две брзине, те да ће досадашња не тако велика трансатлантска трвења да прерасту у неуређену унутаревропску индустријску борбу у којој би највећи профитер била – Кина.

Председник минхенског Института за економска истраживања Клеменс Фуест у разговору за пословни магазин „Капитал“ истиче да је оправдана забринутост за европску индустрију, али и истиче да узрок проблема није у америчким субвенцијама већ у низу европских политичких грешака. Он, између осталог, наводи да је ЕУ исувише дуго гомилала финансијска оптерећања компанијама, попут највиших пореза на свету и компликованих прописа, док је с друге стране остварен веома мали напредак у продубљивању унутрашњег тржишта, па је и даље веома компликовано када компаније послују у неколико земаља ЕУ.

Према његовим речима, нису потребни неки додатне пакети субвенција већ ефикасније коришћење расположивих средстава.

„Не смемо да заборавимо да живимо у временима високе инфлације. Све више задуживања зарад субвенција само би додатно повећало инфлацију и приморало централне банке да још више подигну каматне стопе“, истиче он и додаје да би то истиснуло остале инвеститоре.

Панична потрага европских владајућих политичара за правим одговором на америчке субвенције омогућила је великим корпорацијама да све отвореније уцењују европске владе. Рецепт се чини већ провереним: најпре најаве велику инвестицију а потом најаве повлачење и сељење инвестиције у САД, правдајући то не  само америчким субвенцијама, већ и огромним скоком цене енергената у Европи. Онда следи безмало јавно ценкање око тога колико ће добити субвенција да би планирана инвестиција ипак била на европском тлу.

То све отвореније ради читав низ различитих индустрија, од аутомобилске, преко такозваних индустрија зелене енергије, до индустрије полупроводника. Примера ради, произвођачи соларних панела као што су италијански „3Сан“ и швајцарски „Мајер Бургер“ већ су најавили проширење или покретања потпуно нових фабрика у САД, док је амерички гигант у производњи чипова „Интел“ практично јавно изнео своју „уцену“.

Како су пренели немачки медији, „Интел“ тражи од немачке владе 10 милијарди евра у субвенцијама, што је 3,2 милијарде више него што им је влада већ обећала да би у источнонемачком граду Магдебургу покренули велику производњу.

Према оцени председника Немачког института за економска истраживања у Берлину, Марсела Фрачера, Немачка је својим економским моделом себе учинила подложном за уцене.

„Трка у субвенцијама са САД или са Кином је погрешан пут ка јачању иновација и заштити климе, као и осигуравању пословне климе“, истиче Фрачер.

Упркос оцени овог водећег немачког економисте, немачки министар финансија резолутно у интервјуу за пословни дневник „Ханделсблат“ каже: „Нисмо подложни уценама“.

Иако Линднер с правом примећује да компанија која оствари нето добит од 8 милијарди евра природно није прималац новца пореских обвезника, о томе колико се држи ових својих речи можда најбоље говори сама чињеница да се „Интел“ сада заправо цењка, те да је већ требало да добије безмало 7 милијарди из државне касе.

Ценкање се наставља, а Немачка заправо и даље има само један циљ свог неомеркантилистичког економског модела – да остварује спољнотрговински суфицит. Реформа економског модела се ни не помиње. Па и по цену потапања осталих партнера у ЕУ. Маркс би свашта данас рекао својим сународницима. Чак и без да је на стероидима.