Обнављање света Марка Пола: Кинеско–руско–ирански троугао Евроазије štampaj

Иранско–саудијски споразум склопљен у петак, 10. марта, изненађујући је и велики  догађај за Блиски исток. Истовремено, то је тријумф нове улоге кинеске дипломатије у свету. Ово је двострука победа кинеског лидера Си Ђинпинга јер је споразум склопљен истог дана када је он изабран по трећи пут на функцију председника Кине. 

Амерички коментатори јединствени су у оцени да је то потез који иде на штету америчког положаја на Блиском истоку. „Напустите Блиски исток и напустите везе са понекад фрустрирајућим, али дугогодишњим савезницима, и оставићете за собом вакуум који ће Кина попунити“, каже један од њих. „И да не буде забуне, Блиски исток којим доминира Кина суштински поткопава америчку комерцијалну, енергетску и националну безбедност.“

Већ сам преседан избора трећег узастопног мандата Си Ђинпинга јесте раскид са „америчко-центричном“ праксом и повлачење Кине из америчке парадигме ограничавања председничког мандата на два, што је уведено  кинеским уставом из 1982. године и укинуто 2018. године. Наиме, америчка доминација у свету огледала се и у доминацији институционалних правила: принцип промене власти постао је знак интеграције земље у америчко-центрични свет. Си Ђинпинг, који гради суверени курс Кине без обзира на САД, избацио је ову америчку праксу из кинеског система. На исти начин, демонстративно је на 20. Конгресу КПСС уклонио гарнитуру која је следила кооперативни правац кинеске политике према Америци, на челу са ранијим генералним секретаром Ху Јаобангом, кога је Си демонстративно, пред очима целог света, уклонио из сале.

Захтев за јаким лидером диктиран је како кинеским стратешким циљевима – преласком на независан пут развоја, сложеношћу предстојећих спољних изазова и друштвено-економских трансформација – тако и апсолутном и масовном подршком обичних Кинеза Си Ђинпингу.

Председници држава који су први поздравили Сијев избор су, како их је кинеска агенција Хсингхуа редом навела: Владимир Путин, Ким Џонг Ун, Тонглун Сисулит, Нордом Сиханук, Серђо Матарела, Александар Вучић, Алберто Фернандез, Никола Мадуро, Фостен Арканж. 

Кинеска инцијатива

Ступање Кине на светску дипломатску позорницу почело је 24. фебруара ове године, објавом кинеског мировног плана за Украјину. Садашње успешно кинеско посредовање између Ирана и Саудијске Арабије, два донедавно огорчена непријатеља на Блиском истоку, демонстрирао је способност Кине да пронађе излаз и из најкомплекснијих ситуација.

Истовремено, споразум Ирана и Саудијске Арабије баца сасвим ново светло на кинески предлог за окончање сукоба у Украјини, дајући му нову уверљивост, посебно код оних који су доводили у питање кинески дипломатски кредибилитет. Пре две године Кина је најавила и спремност да буде посредник у израелско-палестинским мировним преговорима, па ни та иницијатива не би требало да нас изненади, уколико се реализује.

У договору којим је посредовала Кина, Иран и Саудијска Арабија договорили су се да обнове дипломатске односе и у року од два месеца поново отворе своје амбасаде. Техеран и Ријад прекинули су дипломатске односе 2016. године, након што су демонстранти упали у саудијска дипломатска представништва у Ирану.

Иранско-саудијски споразум је постигнут након једнонедељног састанка у Пекингу секретара иранског Врховног савета за националну безбедност Алија Шамканија, саудијског саветника за националну безбедност Мусаада бин Мохамеда ал-Аибана и највишег кинеског дипломате Ванг Јиа.

Шиитско-сунитски споразум

Кина већ годинама стално повећава своје присуство на Блиском истоку, али ово је њен највећи потез до сада. Јасно је да се на овом споразуму дуго радило. Почетком јануара, министри спољних послова Саудијске Арабије, Кувајта, Омана, Бахреина и Исламске Републике Иран отпутовали су у Кину како би ојачали своје везе с њом. У фебруару је ирански председник Ебрахим Раиси са бројном делегацијом посетио Пекинг, где је потписано 20 споразума о сарадњи у области трговине, пољопривреде и обновљивих извора енергије. Овај састанак је уследио након посете кинеског председника Си Ђинпинга Саудијској Арабији у децембру прошле године.

Односи Саудијске Арабије и Ирана дуго су дестабилизујућа основа не само Блиског истока, него и читавог исламског света. Ривалство лидера две исламске гране, шиитске и сунитске, створило је добоке поделе у исламском свету које су назване исламским „хладним ратом“, уз отворени ратни сукоб две групације на територији Јемена који траје већ деценију.

Саудијска спремност да искорачи из свог рова, иза кога су биле САД и Израел, и крене ка противнику који је на мети снажних економских санкција и повремених израелских војних операција, указује на будући правац о којем размишља највећи произвођач нафте на свету. 

Кина, глобална суперсила у успону, постала је трговински партнер број један блискоисточним државама, продубљујући тако и свој политички утицај. Током последње деценије, Кина је у просеку половину своје нафте увозила из блискоисточног региона. Године 2020. увезла је из земаља Персијског залива нафту у вредности 82,6 милијарди долара. За разлику од Запада, Кина не жури да се ослободи фосилних горива. Како потражња за нафтом из Персијског залива бледи на Западу, кинески увоз игра још важнију улогу у економском животу овог региона.

Према подацима Светске банке, 2000. године трговина између Саудијске Арабије и Сједињених Држава износила је 20,6 милијарди долара. Двадесет година касније, 2020. године, износила је 20,1 милијарду долара. Насупрот томе, трговина између Кине и Саудијске Арабије порасла је са 3,1 милијарде долара у 2000. на 67,1 милијарду долара у 2020.

Контраст постаје још очигледнији у светлу диспаритета између америчког, кинеског и саудијског увоза и извоза. Амерички извоз у Саудијску Арабију порастао је са 6,2 милијарде долара у 2000. на 11,1 милијарду долара у 2020, док је њен увоз пао са 14,4 милијарде долара у 2000. на 9 милијарди долара у 2020. Кинески извоз и увоз из Саудијске Арабије порастао је са мање од 2 милијарде долара у 2000. години на 2,28 милијарди долара извоза и 39 милијарди долара увоза у 2020.

Слика је јасна: економије Кине и Персијског залива постају све интегрисаније, док регионални и амерички економски интереси иду различитим смеровима. Деценијама су Сједињене Државе подржавале арапске монархије у замену за стабилан доток нафте Западу. Данас су Сједињене Државе највећи произвођач нафте, а Запад планира да смањи потрошњу фосилних горива. Стари договор је изгубио на рационалности.

Кина је овакав развој искористила да повећа сопствену моћ. У последње две деценије Кина је ширила свој глобални домет и амбиције, али је Блиски исток је остао залеђе за кинеску дипломатију. Кинеска стратегија тек је однедавно обратила пажњу на овај регион. Најважнији од политичких потеза у том смеру било је прво путовање кинеског председника Си Ђинпинга 2016, када је посетио Саудијску Арабију, Иран, Египат и Уједињене Арапске Емирате. Ова посета је имала велики значај, јер је уследила након значајног раста кинеског економског ангажовања у региону, и послала је јасну поруку земљама Блиског истока.

Поред тога, Пекинг је 13. јануара 2016. објавио први документ о арапској политици под називом „Документ кинеске политике о арапским земљама“, који резимира визију Кине за блискоисточни регион. Једно од кључних питања укључених у тај документ јесте формула сарадње 1+2+3, где број 1 представља енергију као основни интерес, број 2 инфраструктуру, као и трговину и инвестиције, док 3 представља сарадњу у областима нуклеарне енергије, сателита и нових извора енергије.

Кина од 2021. има двадесетпетогодишњи уговор о сарадњи са Исламском Републиком Иран и помаже Саудијској Арабији не само у својим амбициозним економским плановима, већ и у развоју њеног нуклеарног програма.

Рохани и ирански „умерењаци“ дошли су на власт у Ирану обећавајући побољшање економије и отварање према САД, а окончали су свој мандат средином 2021. године са гигантским економским споразумом с Кином. Министри спољних послова, Џавад Зариф и Ванг Ји су на посебној церемонији потписали споразум између две земље вредан 400 милијарди долара. Тиме је озваничена нова, чвршћа форма јасне антиамеричке осовине на Блиском истоку.

Реч је о 400 милијарди долара кинеских инвестиција које ће у наредних 25 година бити уложене у десетине подручја, укључујући банкарство, телекомуникације, луке, железницу, здравство и информациону технологију,. У замену за то, Кина би добила редовно снабдевање иранском нафтом по веома повољној цени. 

Појас и пут

Како се геополитичка равнотежа помера са Атлантика у Индо-Пацифик, све ближе кинеско-иранске везе потенцирају геополитичке промене у Евроазији. У игри је и чист геополитички опортунизам: Техеран тражи подршку Пекинга у својим мукама са Вашингтоном док Кина покушава да избегне окруживање америчким савезницима.

Постоји и чисто економски опортунизам: Иран је, сасвим природно, заинтересован да ступи у контакт са новонасталом евроазијском силом у успону. Техеран је бацио поглед на Кину пре више од једне деценије када је за време Махмуда Ахмадинеџада покренуо програм „Поглед на Исток“. Кина је од тада постала главни ирански трговински партнер.

Обе државе, Кина и Иран, такође проналазе заједнички језик због повезаности преко евроазијског копна и виде себе као централне за било који велики континентални инфраструктурни пројекат или трговинску маршруту. Ова „централност“ древног, а сада модерног „Пута свиле“, камен је темељац кинеског и иранског геополитичког саморазумевања. Потписани кинеско-ирански споразум истовремено значи дубљу интеграцију Ирана у пројекат „Појас и пут“.

Изразито важан геополитички тренд који приближава Кину и Иран јесте и идеја о настајању мултиполарног света. Обе државе траже ограничење америчке моћи и покушавају да воде независну спољну политику. Овај геополитички „лепак“ показао се као значајан дугорочни мотив за изградњу међусобног разумевања за обе државе, плус Русију, као и за друге земље ван америчке орбите. У том погледу, ово је био знак за почетак изградње алтернативног кинеског модела глобалних односа. 

Корак у том смеру била је и тродневна посета кинеског председника Си Ђинпинга Саудијској Арабији у децембру прошле године са низом сусрета на високом нивоу на којима су учествовали Кина, Арапска лига и Савет за сарадњу у Заливу.

Си је, како су објавили саудијски медији, изјавио да његова посета означава „нову еру у односима Кине са арапским светом, арапским државама у Заливу и са Саудијском Арабијом“. Саудијски престолонаследник Мохамед бин Салман изјавио је да је посета „покренула нову историјску еру“ у односима са Кином.

Сијев топао и срдачан пријем у арапском свету био је у оштрој супротности са оним који је дат америчком председнику Бајдену када је посетио регион у августу. Након што је током своје предизборне кампање Саудијску Арабију описао као „парију“, пријем који је приређен Бајдену био је хладан. Бајден је посетио само Џеду, али не и главни град Ријад. По доласку, на аеродрому га је дочекао нижи саудијски званичник.

 Кублај каново наслеђе 

Ако неко жели да разуме велику кинеску геополитичку стратегију данас, треба се врати до Кублај-канове империје која је добро позната и описана захваљујући путовањима Марка Пола. Марко Поло је стигао на Исток са својим оцем и ујаком у време кључне прекретнице у кинеској историји: након триста година владавине, династија Сонг била је на ивици пропасти, а Кублај кан је требало да постане први некинески цар Кине. Док је кан покушавао да заузме Кину, његови људи су се окренули против њега у грађанском рату, узнемирени због онога што су видели као његову све већу мекоћу и прекомерно „покинезивање“.

Ширење кинеског утицаја и доминација Евроазијом за време Кублај Кана нису у потпуности успели. Персија и Русија су остале ван кинеске контроле, а индијски потконтинент, одвојен од Кине високим хималајским зидом, са морима на обе стране, остао је изоловано геополитичко острво. Све време, међутим, Велики кан је јачао своју базу у ономе што је одувек било плодно тле кинеске цивилизације у централним и источним деловима земље, далеко од муслиманских мањинских области западне пустиње. Геополитичке карактеристике света Марка Пола су приближно сличне данашњим.

Оно што није успео Кублај кан, данас успева Си Ђинпинг. Русија је у кинеској орбити од тренутка када је Си ступио на политичку сцену. Сада се у орбити нашла и Персија, односно Иран, заједно са, пре 10 векова непостојећом, Саудијском Арабијом, чија територија је тада била део Отоманске империје.

Како се Европа разлаже, Евроазија се учвршћује. То још не значи да Евроазија постаје уједињена, или чак стабилна на начин на који је Европа то била током Хладног рата и после њега, већ само да су интеракције глобализације, технологије и геополитике довеле до тога да евроазијски суперконтинент постане једна флуидна али и саморазумљива јединица.

Евроазија добија на значају на начин на који раније никада није имала. Штавише, због поновног уједињења Медитеранског басена, о чему говоре избеглице из Северне Африке и Леванта које преплављују Европу, као и због драматично повећане интеракције од Индокине преко Индијског океана до Источне Африке, сада можемо говорити о Афро-Евроазији. Термин „светско острво“, за Евроазију спојену са Африком, фраза британског географа Халфорда Макиндера с почетка 20. века, више не звучи преурањено.

На овој основи, хладноратовске поделе почињу да се бришу. Европа, Северна Африка, Блиски исток, Централна Азија, Јужна Азија, Југоисточна Азија, Источна Азија и Индијски потконтинент имају све мање значаја као геополитички концепти. Уместо тога, због ерозије чврстих граница и културних разлика, геополитичка мапа ће манифестовати континуитет „суптилних градација“, како их је назвао Роберт Каплан, које почињу у средњој Европи и на Јадрану, а завршавају се иза пустиње Гоби, у колевци кинеске цивилизације.

Ако свет раног 21. века има геополитички фокус, то би био потез од Персијског залива преко Индијског океана до Јужног кинеског мора, укључујући Блиски исток, Централну Азију и Кину. Предложени копнени и поморски Пут свиле који спроводи Кина копира управо онај пут којим је путовао Марко Поло. Ово није случајно. Монголи, чија је династија Јуан владала Кином у тринаестом и четрнаестом веку, били су, у ствари, „рани практичари глобализације“, који су настојали да повежу целу настањиву Евроазију у истински мултикултуралну империју.

Осим геополитичког острва Индије, две посебно значајне територије које Марко Поло описује у својим „Путовањима“ јесу Русија и Персија. Русију он описује, једва и из далека, као профитабилну пустош богату крзном, док Персија у очима Марка Пола по важности долази одмах после Кине. Персија је била прва историјска суперсила у антици, која је обједињавала реке Нил и Инд, као и Месопотамију, и успостављала трговинске везе са Кином, док је персијски језик у касном средњем веку био главно средство за ширење ислама на истоку. Дакле, мапа Евроазије из тринаестог века за живота Марка Пола — обележена „царством Великог Кана“ и „кановима Персије“— данас је позадина нечега далеко сложенијег и технолошки веома напредног. 

Анализирајући широко распрострањене идеје о глобалној доминацији Кине, корисно је да се уочи да постоји велика разлика између кинеске и руске перцепције историје. Руски лидери су историјски били несигурни, пошто су своју историју провели бранећи се од потенцијалних спољних непријатеља. Стога су, како су јачали, поистовећивали утицај са физичком доминацијом. Кина има сложенији поглед. Конфучијанско гледиште, које, заједно са кинеским марксизмом, обликује кинеско размишљање, имплицира да ће, ако Кина делује на максималном нивоу својих капацитета, то довести до поштовања у остатку света.

У периоду Царства, стране земље биле су оцењене по степену њихове блискостис  кинеским културним правилима, а постојало је и посебно спољнополитичко одељење које се бавило овим процењивањем. Кина је историјски подржавала овај приступ, али је користила и војне акције како би подсетила противнике да није реч само о филозофској дебати. Али, ако се анализирају кинеске војне акције, и у периоду комунизма, јасно је да су све имале за циљ психолошки ефекат.

У свој овој сложености, потребно је имати на уму да империја суштински остаје организациони принцип евроазијских послова. Империјална искуства Турске, Ирана, Русије и Кине објашњавају геополитичку стратегију сваке од ових земаља до данас. Дакле, замислимо први картографски слој нове евроазијске мапе као да је састављен од избледелих империја које још увек делују на основу империјалног начина размишљања, заснованог на контроли територија. Џорџ Кенан је рекао да је најјачи аргумент за империјализам „зависна неопходност“ (contingent necessity), што значи „ако ми не узмемо те територије, неко други хоће и било би још горе.“ Из тог разлога, империјализам у овом или оном облику никада неће умрети. Површина овог света биће космополитска, али национализам и јачање државних капацитета – као што показују Кина и Русија – и даље чини његов темељ. Ово чему сведочимо је тек почетак кинеског искорака у обновљени свет Марка Пола у коме ће Евроазија поново бити доминантна светска симбиоза империја.