Смисао хашког налога за хапшење Владимира Путина: Моји сусрети са творцима и клијентима универзалне правде štampaj

Подизање оптужнице прoтив руског председника Владимира Путина не представља изненађење. То је учињено баш уочи доласка кинеског председника Си Ђинпинга у Москву, што се САД уопште не допада, па је оптужница прилика да се овај сусрет дискредитује. Други разлог је уклањање расправа о експлозијама на гасоводу Северни ток које су такође постале непријатне. Поред овога, учињено је ту уочи 9. годишњице припајања Крима Русији.

Ни Украјина, ни Русија нису ратификовале Статут суда, али ни председник суда, Пољак, Пјотр Хофман, као ни главни тужилац, Британац пакистанског порекла Карим Кан не мисле да је ово проблем за суд. Они сматрају да суд има јасну надлежност, а то што сада Путин није „у домету“ трибунала, послужило им је за аналогију о „буђењу авети Хашког трибунала за бившу Југославију“, и подсећање најчешће на председника Србије Слободана Милошевића. И сам настанак суда 1998. године инспирисан је југословенским догађајима.

Многи ову прилику користе да истакну аналогије у случајевима Путина и Милошевића. Готово сви светски медији то чине, као што су то чинили још приликом почетних разматрања о подизању оптужнице против Путина пре годину дана, када је после наводно почињених злочина у Бучи почело прикупљање доказа. Тада су предлагачи оптужнице против руског председника најснажнији ослонац за свој став видели у судбини председника Србије.

Догодило се да сам био у прилици да се сретнем и разговарам како са креаторима овог изузетно контроверзног суда, тако и са његовим клијентима који су оптужени или били предмет расправе за почињене ратне злочине и злочине против човечности.

Са стране креатора међународних судова и универзалне јурисдикције срео сам се са шведским правником Хансом Корелом који је иницијатор идеје за стварање специјалног суда за бившу Југославију, египатско-америчким правником Шерифом Басијунијем, који је одлучујуће утицао на стварање тог суда, а практично био оснивач Међународног кривичног суда, и некадашњим генералним секретаром УН Бутрос Бутрос Галијем у чијем мандату се све ово догађало.

На другој страни, осим наших оптужених пред Трибуналом за бившу Југославију, на различитим нивоима и степенима, био сам у контакту са бившим суданским председником Омаром ал Баширом, ранијим америчким државним секретаром Хенријем Кисинџером, као и са садашњим кандидатом за хапшење руским председником Владимиром Путином. 

Канове поруке

Карим Кан је британски правник и своју међународну каријеру започео је и градио у трибуналу за бившу Југославију. Био је шеф бранилачког тима Фатмира Лимаја, а такође водио је одбрану портпаролке трибунала Флоренс Артман, по тужби Карле дел Понте због откривања информација о раду трибунала. У фебруару 2021. године, Кан је изабран за главног тужиоца Међународног кривичног суда на деветогодишњи мандат током другог круга гласања, при чему су гласали 72 од 123 земље чланице (потребне су 62).

Кан је трећи главни тужилац изабран у историји МКС-а и први изабран тајним гласањем. Кана је номиновало Уједињено Краљевство. На дужност је ступио у јуну 2021. године, заменивши Фатуа Бенсуду. Има два брата и сестру. Бизарно је да је један од њих бивши британски посланик конзервативаца, Имран Ахмад Кан, који је прошле године осуђен на 18 месеци затвора због сексуалног напада на 15-годишњег дечака.

Кан је подсетио на историјска суђења нацистичким ратним злочинцима, бившем југословенском председнику Слободану Милошевићу и бившем либеријском лидеру Чарлсу Тејлору као примере наизглед недодирљивих личности које су се суочиле са правдом. „Све су то биле моћне личности, али су се нашле у судницама“, рекао је он. „Они који осећају да можете починити злочин дању, а да добро спавате ноћу, можда би требало да погледају историју“, рекао је Кан.

Кан је истакао да нико није мислио да ће Слободан Милошевић, „српски лидер коме је суђено за ратне злочине у Хрватској, Босни и на Косову 1990-их, завршити у Хагу да се суочи са правдом“.

Кинески медији у првим коментарима нису у налогу за Путиново хапшење видели никакве намере за достизањем правде. Јутарњи пост из Јужне Кине каже да ће „вести које долазе уочи заказане посете кинеског председника Си Ђинпинга Москви само додатно учврстити блиске везе између Русије и Кине, пошто су односи између Москве и Запада достигли нови минимум“. Дневник Жонгчаи наводи да је „Међународни суд правде у Хагу на много начина оруђе за унапређење геополитичке агенде Сједињених Држава и западних земаља. Сједињене Државе су земља која почиње ратове и убија највише цивила на свету, а ипак председник САД и руководство Пентагона никада нису били умешани у одговорност пред Хашким судом... Мало је вероватно да ће налог за хапшење Владимира Путина бити извршен“.

Басијунијева и Корелова каријера

Међународни кривични суд и Суд за бившу Југославију имају истог творца, египатско-америчког правника Шерифа Басијунија. У књигама, правним часописима, семинарима и извештајима са подручја сукоба, Шериф Басијуни је елаборирао дефиниције најтежих међународних злочина, укључујући злочине против човечности и геноцид. Овај египатско-амерички правник, пореклом из старе египатске аристократске породице, помогао је у обликовању нових начина да се починиоци позову на одговорност пред законом.

Почетком 1990-их, много пре него што су било која суђења одржана, он је оптужио Србе за велико сексуално злостављање муслиманки и католичких жена у Босни као ратне злочине и оценио да босански Срби силовање користе као средство етничког чишћења, како би отерали читаве заједнице из својих територија.

Шериф Басијуни је први пут стекао име ван академских кругова 1992. године, када га је Савет безбедности Уједињених нација именовао прво за члана, а потом за председника Комисије за документовање ратних злочина у сукобу који је тада беснео у Босни и другим деловима Југославије док се земља распадала. Басијунија је предложио његов земљак, тада генерални секретар УН, Египћанин, Бутрос Бутрос Гали. Реч је о Комисији експерата Уједињених нација, основаној у складу са Резолуцијом Савета безбедности 780 (1992) за истраживање кршења међународног хуманитарног права у бившој Југославији.

Ова комисија није била једина. Заслуге за стварање Међународног суда за Југославију себи придаје и бивши помоћник генералног секретара за правна питања, шведски дипломата Ханс Корел. Корел је 1991. био известилац ОЕБС-а за ратне злочине у Југославији.

Када сам разговарао с Корелом, он је себе сматрао иницијатором за оснивање трибунала на основу онога што се догађало у Вуковару. Он је „творац“ правног случаја „Овчара“ на основу пријаве канадског полицијског официра који је био у мисији УНПРОФОР-а под командом индијског генерала Сатиша Намбијара. На сусрету с Фрањом Туђманом у Загребу, хрватски председник је дао идеју да се образује суд, „али се касније другачије понашао“.

По доласку у Беч, Комисија је одмах сачинила извештај у коме је друга тачка била предлог да група истакнутих правника припреми статут међународног суда за ратне злочине, а трећа је говорила о Овчари. Корел је тријумфално рекао да је после 5 година нађена масовна гробница коју су они описали.

Корел је заједно с групом правника у којој су били Ралф Цеклин, Лери Џонсон и Дафне Шарга сачинио нацрт статута међународног суда за ратне злочине и 9. фебруара 1992. представио га чланицама ОЕБС-а. Одмах после тога, шведска министарка спољних послова, Маргарета аф Углас послала је документ у Уједињене нације.

Извештај о Босни

Од 26. октобра 1992. године, Комисију су, у личном својству, чинили Фриц Калсховен (Холандија) као председавајући, Шериф Басијуни (Египат), Вилијам Фенрик (Канада), Кеба М'баје (Сенегал) и Торкел Опсал (Норвешка).

Због оставке Фрица Калсховена из здравствених разлога и смрти Торкела Опсала, Комисија је 19. октобра 1993. године реорганизована. Након тога, Бутрос Гали је именовао Шерифа Басијунија за председавајућег и Кристин Клејрен (Холандија) и Хане Софи Греве (Норвешка) за нове чланове.

Откривши да је његова мисија недовољно финансирана од стране амбивалентног Савета безбедности, Басијуни је кренуо да прикупља средства од приватних фондација. Тако је прикупио додатне милионе долара за путовања у тадашњу Југославију. За мање од осам месеци, од јула 1993. до марта 1994. Комисија је обавила тридесет пет теренских мисија, спровела неколико опсежних истрага, прикупљена је велика количина доказа и информација и направљено неколико великих извештаја – а сви они представљали су полазну тачку за тужиоца Међународног суда за бившу Југославију.

Оно по чему је рад ове Комисије остао забележен, јесу њени налази о силовањима и употреби сексуалног насиља, које су углавном чинили босански Срби, а жртве биле босанске Муслиманке, као део „систематске политике терора и насиља осмишљене да постигне „етничко чишћење“. Комисија је идентификовала неколико образаца сексуалног насиља који су укључивали жртве и у притвору и ван њега. Комисија је такође пронашла многе сличности у понашању починилаца у различитим подручјима широм Босне и Херцеговине између априла 1992. и јуна 1993. године. Број инцидената се значајно смањио 1993. године, вероватно као одговор на медијску пажњу.

У извештају који је написао Басијуни, представљени су обимни детаљи о мучењу, силовању, заробљеничким логорима и убиствима, описано је насиље које су углавном починили босански Срби као део систематске политике етничког чишћења. То је, уз огромну подршку САД, створило политички замах који је произвео Међународни кривични суд за бившу Југославију 1993. године, прву такву институцију у пола века.

Овај извештај је такође отворио пут сличном трибуналу за решавање геноцида у Руанди. Оба трибунала су припремила терен за стални Међународни кривични суд, у чијем је формирању кључну улогу играо Шериф Басијуни. Пошто је годинама радио на нацрту статута за такав суд, именован је за председника Комитета за израду Римског уговора из 1998. године, који је основао овај суд.

Јавност и злочини

Шерифа Басијунија имао сам прилику да сретнем у Каиру 2013. и то баш на вечери код Бутрос Бутрос Галија и разговарам с њим о његовом раду који се тицао бивше Југославије. Највише ме је занимало како је стигао до тога да силовање и сексуално насиље постане централно питање извештаја због кога су основани међународни судови, а не ратни злочини који се уобичајено чине у рату и због којих војници, официри и други починиоци иду на суд?

Басијуни је рекао да је на једној страни постојала велика кампања у јавности и америчким медијима о тој врсти злочина, тако да је то природно постало центар истраживања, а друго, амерички Стејт департмент је снажно захтевао да се ова питања документују и разјасне.

Басијуни није могао ништа да каже о утицају ПР агенције „Ruder & Finn“ на овакву интонацију јавног мњења, нити о њеној европској копији, Друштву за угрожене народе, које се бавило истим питањима у корист истих клијената.

Басијунијива комисија није утицала само на питања која се тичу ратних злочина, него и на оцену карактера сукоба у бившој Југославији и сходно томе, примени права на самоопредељење у случају босанских Срба. У завршном извештају аутори оспоравају сваку управу коју воде босански Срби и сваки потенцијални легитимитет ових српских територија. Аутори су експлицитно одбацивали легитимитет Републике Српске Крајине и других влада које су основали побуњени Срби како би се разрешио парадокс настао након прихватања сецесије Хрватске и Босне као легитимне, и негирања отцепљења (босанских) Срба. Аутори су били ти који су их дезавуисали тако што су навели да су оне скоро у потпуности настале на ратним злочинима Југословенске народне армије и српских паравојних формација.

Почетком 2000. срео сам се са две жене које су биле жртве силовања, Нусретом Сивац и Јадранком Цигељ, које су биле главне личности документарног филма „Призивање духова“ који је 1996. снимила Менди Јакобсен и слушао њихово детаљно описивање својих несрећа. Премијеру филма спонзорисали су Амнести Интернешенел, Коалиција за међународну правду, Центар за људска права и хуманитарно право и босански огранак организације Жене за жене. Филм је добио награду „Еми“.

Већ тада, Басијуни је био незадовољан како је функционисало његово „чедо“ – Међународни кривични суд. Док је још био у слављеничком расположењу, описао је оснивање трибунала као „крај историјског процеса“, али и „почетак нове фазе у историји међународног кривичног правосуђа”. 

Питање надлежности

Пробој се догодио 1998. и 1999. године када су највиши кривични суд Шпаније и британски законодавци у Дому лордова подржали шпанско кривично гоњење и британско изручење чилеанског генерала Аугуста Пиночеа због мучења. Иако је Пиноче касније из здравствених разлога враћен у Чиле, ове пресуде дале су универзалној јурисдикцији нови углед.

Али британска одлука имала је три важна практична ограничења. Прво, лордови су пресудили да, иако Пиноче као бивши шеф државе није имун, садашњи шефови држава имају имунитет од кривичног гоњења од стране националних судова. Њихова пресуда не важи за међународне судове.

Друго, лордови су дозволили универзалну јурисдикцију у случају у којем су три умешане државе – Британија, Шпанија и Чиле – вероватно пристале на то, тако што су се придружиле Конвенцији Уједињених нација против тортуре. Осим мучења, одређених ратних злочина и неких терористичких аката, мало је међународних злочина за које је уговором предвиђена универзална јурисдикција.

Треће, Британија је имала физичку контролу над Пиночеом. За разлику од Шпаније, чије је гоњење Пиночеа почело у његовом одсуству, Британија не гони људе у одсуству.

Од тада, судови на другим местима све више примењују универзалну надлежност – и то не сви у оквиру ова три ограничења. У Белгији је тада покренута кривична истрага против израелског премијера Аријела Шарона – тадашњег шефа израелске владе, који није био присутан у Белгији – због масакра Палестинаца у либанским избегличким камповима 1982. године. А белгијски закон дозвољава судовима да врше универзалну надлежност над злочинима против човечности и ратним злочинима почињеним у грађанским ратовима, чак и без овлашћења по уговору. 

Случај Ндомбаси

Амбициозни домет белгијског закона не само да је изазвао парламентарну реакцију, већ је и Белгију довео у случај пред Светским судом. Случај је произашао из изјава које је 1998. године у Демократској Републици Конго дао тадашњи секретар председника Јеродија Ндомбаси. У то време Руанда, којом су доминирали Тутси, извршила је инвазија на Конго. Ндомбаси је изјавио да се „штеточине“ и „микроби морају методично искоренити“. Стотине етничких Тутси Конгоанаца су након тога убијени.

Остварујући универзалну надлежност над ратним злочинима и злочинима против човечности, белгијски судија је у априлу 2000. издао налог за хапшење Ндомбасија. До тада је, међутим, Ндомбаси био министар спољних послова Конга. Конго је тужио Белгију пред Међународним судом правде, тврдећи да је белгијски налог блокирао међународна путовања његовог министра спољних послова и мешао се у његово суверено право да води спољну политику земље.

Конго је такође указао на кршење сва три Пиночеова ограничења: његов министар спољних послова је имао дипломатски имунитет, није био физички присутан у Белгији и ниједан споразум није посебно овластио универзалну јурисдикцију за наводне злочине. Затражио је од Светског суда хитан налог за поништавање налога.

Када се у новембру расправљало о овом случају, Конго је објавио да је Ндомбаси пребачен са места министра спољних послова на положај министра образовања. Пошто је хитност тако уклоњена, Светски суд је са 15 против и 2 гласова за, одбио да одобри хитно ослобађање, али је случај ставио на убрзани распоред брифинга.

Суд је 2002. пресудио да суђење Ндамбасију пред белгијским судом није могућно. Они су своју пресуду засновали на члану Закона о кривичном поступку из 1878. године, који прописује да се случајеви против странаца у вези са кривичним делима почињеним у иностранству могу судити само ако се страни држављанин у тренутку покретања поступка налази на тлу Белгије.

Што се тиче другог Пиночеовог ограничења, принципи раздвајају разлику: судови који спроводе универзалну надлежност могу започети истраге и кривично гоњење особа у одсуству, али их заправо не могу судити осим ако он су присутне. 

Случај Кисинџер

Басијуни је био председавајући Принстоновог панела од 30 правника који је 2000. године направио нацрт принципа универзалне јурисдикције. О томе је на Универзитету Принстон 10. и 11. новембра 2000. расправљала група водећих правника који су такође допринели радним документима о различитим аспектима универзалне надлежности. Комисија за израду нацрта помогла је у поновној изради Принципа, који су затим прослеђени заједно са ревидираним радним документима међународној групи правника која се састала на Принстону, 25. и 27. јануара 2001.

Хенри Кисинџер је одмах одговорио на овај изазов својим чланком у часопису Форин Аферс 2001. године. Универзална јурисдикција, упозоравао је тада 78-годишњи бивши државни секретар, ризикује „правосудну тиранију“. Идеја да су геноцид, ратни злочини и злочини против човечности тако озбиљне претње за читаво човечанство да њихови починиоци могу бити процесуирани пред судом било које земље у свету“, по његовом мишљењу, представља „погрешан покушај да се међународна политика подвргне судским поступцима."

То прети, тврдио је он, да поткопа амнестије дате за национално помирење, да изручи и притвори државнике као обичне злочинце пре него што им се пружи прилика да се бране, а затим да их процесуира за лоше дефинисане злочине по неправедним процедурама. Боље је, препоручује, да се сва међународна тужилаштва чврсто ставе под контролу Савета безбедности Уједињених нација.

Кисинџер је у то време, међутим, доспео на мету тројице судија – Роберта Ле Лоара из Француске, Родолфа Каникоба Корала из Аргентине и Хуана Гасмана Тапија из Чилеа. Крајем маја и почетком јуна, сва тројица су изјавила да намеравају да испитају Кисинџера због догађаја у Латинској Америци седамдесетих година.

Унука отетог и убијеног чилеанског генерала Ренеа Шнајдера, Марка, упознао сам на Блиском истоку. Он је причао детаље о тужби породице против Кисинџера која је и даље у поступку.

Међународни суд није међутим, могао да гони Кисинџера. Према члану 11 Римског статута, Међународни кривични суд „има надлежност само у погледу злочина почињених након ступања на снагу овог Статута“. Римски статут је ступио на снагу 1. јула 2002. године. Додатно овоме, САД су 2002. повукле свој потпис Статута и нису га ратификовале у Сенату, што је неопходно да би закон ступио на снагу.

Људска права у Авганистану

Уједињене нације су именовале Шерифа Басијунија за независног посматрача у Авганистану 2004. године, али следеће године, након што је објавио критичке извештаје о обимним кршењима људских права од стране тамошњих америчких снага, Вашингтон је успешно извршио притисак на Комисију за људска права да укине мисију. Портпарол Стејт департмента је тада негирао да је господин Басијуни био мета и рекао да су амерички званичници једноставно закључили да посебан посматрач људских права у Авганистану више није потребан.

Басијуни је изненадио све учеснике правне конференције у Вашингтону 2010. године, када је, након дуге и тешке борбе за стварање Међународног кривичног суда, одржао огорчени говор рекавши да је суд постао превише бирократски и да је „сумњиво“ да би могао да буде успешан, све док моћне земље не желе независни међународни систем кривичног правосуђа, пошто Кина, Русија и Сједињене Државе нису биле чланице. У том разговору рекао сам му да сам се срео и са више стварних и потенцијалних „клијената“ његових трибунала, од Хенрија Кисинџера, преко Слободана Милошевића до последњег, суданског председника Омара ал Башира кога сам видео исте, 2013. године.

Упитао сам га како је и да ли је могућно раздвојити политичку од правне мотивације у свим овим и другим случајевима, јер се чини да је у свим случајевима постојао политички мотив, који онда доводи у питање да ли је разлог за суђење и постојање трибунала правда или је у питању друга форма империјалистичког притиска? Кисинџер је оптуживан за злочине у Латинској Америци, Милошевић је оптужен како би се олакшало његово уклањање с власти, а за суданског председник то је било средство притиска како би прихватио сецесију Јужног Судана, хришћанског дела на југу земље с највећим налазиштима нафте.

Басијуни је указао да је одувек одбијао да спекулише о тензијама које могу да настане између политичких интереса и судске непристрасности и објективности и да то сматра губљењем времена „Арапска и кинеска пословица су исте: Најдужи пут почиње првим кораком“, рекао ми је. „Нико не може да каже куда ће тај корак да води, али имајући у виду искуство нашег века, па и ваше искуство на Балкану, нико не може да каже да је корак у правцу правде, корак у лошем правцу. Ако национална правда може да хуманизује једно друштво, онда Међународни кривични суд може да хуманизује међународну заједницу. Можда нећемо одмах да достигнемо наше циљеве и испунимо наша очекивања, али мудрост нам говори да одбијање највећих држава да прихвате Међународни кривични суд поткопава јавно поверење у његово поштење. На другој страни, то што су за сада само афрички владари и афричке земље 'клијенти' Међународног кривичног трибунала, указује на одсуство равнотеже. Римски стоик Сенека наводио је да 'или казна може да коригује онога који је кажњен, или казна може да утиче на друге да се побољшају, или ако лоши људи буду склоњени, онда остали могу да наставе да живе без страха“. 

Судански случај

Гоњење тадашњег шефа државе Судана од стране МКС-а изазвало је низ реакција у земљи. Најнепосреднији утицај имао је на Партију националног конгреса (НЦП), водећу странку којој је припадао Ал Башир. Чланови НЦП-а оптужницу су сматрали методом страних влада да промене режим у Судану, „највећом претњом свом опстанку са којом се Судан икада суочио и питањем живота и смрти“. Хасан ал Тураби, некадашњи Баширов блиски сарадник, ухапшен је због изјаве да се слаже са одлуком МКС. Чак и унутар своје странке, Башир и његове присталице суочили су се с противљењем друге групе под вођством другог потпредседника Алија Османа Тахе, шефа обавештајне службе Салаха Абдулаха Гоша и министра енергетике Авада ал-Јаза, који су страховали да се Судан све више претвара у парију под Ал Башировим вођством.

Фелдмаршал Омар ал Башир, кога сам срео у лето 2013. у његовој председничкој палати у Картуму, радо се сећао свог доласка у Београд 1989. на Самит покрета несврстаних. Тек што је са неколицином других официра извршио државни удар у Судану без проливања крви и налазио се на челу Револуционарног савета, било је то његово прво путовање у свет као шефа државе.

Оптужница против њега је подигнута 2008. због злочина у покрајини Дарфур на западу земље где су се сукобили локални становници, муслимани афричког порекла и паравојне снаге „Јањавид“. Суданска Влада, недуго након напада на аеродром „Ел Фашерʺ у априлу 2003. године, реаговала је општим позивом за мобилизацију паравојних јединица Јањавид, након чега је на целом подручју Дарфура започела операцију против побуњеника у којој су, према наводима Трибунала, страдале „стотине хиљада људи“.

Башир је остао на власти све до 2019. када је свргнут акцијом војске, али није изручен Трибуналу, иако је то тражено. Оптужница је, међутим, била ефикасно средство притиска да 2011. дозволи сецесију Јужног Судана, док сукоб у Дарфуру и даље траје.

Шериф Басијуни је умро септембра 2017. Чудно је да је господин Басијуни, иако миротворац, био велики поштовалац Наполеона и сакупио је хиљаде војника играчака, како је саопштила његова породица. 

Путиново хапшење

Налог за Путиново хапшење има, дакле, симболичну вредност. Јавио се и некадашњи главни Милошевићев тужилац, сер Џефри Најс. Најс је рекао је да ће налог променити начин на који страни лидери гледају на Путина. „Он ће остати наводни злочинац све док и осим ако се не преда суду, или буде изручен на суђење и ослобођен. То се чини крајње мало вероватним, тако да ће остати наводни злочинац до краја свог живота", рекао је Најс.

У очима „незападног света“, Међународни кривични суд се за сада показао као средство империјалистичке политике, а не средство за достизање правде. Од 11 до сада оптужених пред трибуналом сви су били Африканци.

„Дакле, Путин би могао да оде у Кину, Сирију, Иран и код неколико савезника, али он једноставно неће путовати у остатак света и неће путовати у земље чланице Међународног кривичног суда за које верује да би га ухапсиле“, рекао је стручњак за међународно право Универзитета Рутгерс, Адил Ахмад Хаку.

Остали западни правници то подржавају. „Владимир Путин ће заувек бити обележен као парија на глобалном нивоу. Изгубио је сав свој политички кредибилитет широм света. Сваки светски лидер који буде уз њега такође ће бити осрамоћен“, сматра бивши међународни тужилац Дејвид Крејн.

Опет, поводећи се случајем Србије, оптужница против Путина обраћа се и унутрашњој руској публици и не одбацује се могућност изненадних обрта, па се верује да, иако се Путин сада чини сигурним у своју власт и безбедан од екстрадиције, неки будући лидер Кремља може одлучити да је више политички корисно послати га у Хаг него га заштитити.

Што се тиче спољашњег света, сада ће много од онога што је колико јуче било хипотетички могуће сада бити немогуће. Ова одлука МКС-а постала стварни чинилац са којом ће од сада морати да се рачуна и поступа у складу са новим међународно-правним реалностима.

Друго, налог за хапшење председника Руске Федерације не значи да ће се све завршити на њему. Са великим степеном вероватноће може се очекивати да сви који су умешани у догађаје у Украјини могу пасти под удар, а круг таквих особа је веома широк. Све то води свет у опасно заоштравање, јер, не заборавимо, реч је о нуклеарној сили, која неће дозволити да о њеној судбини одлучује тужилац који никоме не полаже рачун.