Страх и тремор милитаризма: Боји ли се НАТО више рата или мира? štampaj

После проширења на Исток, НАТО планира ширење на Далеки исток. За почетак је најављено отварање скромне канцеларије у Токију, више симболички liaison, него најава правог јапанског чланства. Како међутим обе стране дају велики публицитет том потезу, треба га видети у контексту растућих НАТО амбиција за глобално стражарење на Планети Земљи. „Кина нам се све више приближава – у cyber-простору, у свемиру, у Африци, на Арктику, у Азији“, изјавио је генерални секретар Јенс Столтенберг после НАТО самита у Мадриду у јуну прошле године, кад је Кина службено проглашена „великим изазовом“. НАТО се креће као мобилни елемент, Кина му се приближава као стационарно тело. Нормално, НАТО је забринут због такве кинетичке аномалије. У Европи је на делу нови круг натоизације неодлучних, колебљивих и неспремних.

Још се само три ЕУ земље одупиру сиренском зову НАТО чланства – Аустрија, Ирска и Малта. То је заиста тешко, кад се узме у обзир да су сирене које им певају у ухо оклопљене, наоружане и нуклеарне. Што се рат у Украјини буде продужавао, тим земљама ће се споља и изнутра избијати аргументи за неутралност.

Исти механизам – отворено подизање притисака, анонимна застрашивање из зона пригушеног светла, молећива упозорења да се уваже околности, потресене резигнације и моралне уцене заведених и тврдоглавих – већ делује и у случају Србије. Нижим интензитетом него према три споменуте земље, но тај је процес само временски померен. Под условом да му нека потпуно нова ствар, неки изненадни преокрет не пресече пут, он ће се наставити праволинијски.

Двадесет први век је НАТО век. Кад преузме све, прогута све, контролише све, онда ће се еманциповати и постати установа за опште добро. Субвенционисаће литерарна удружења, вратити се меценату („НАТО уметност“, пројект из осамдесетих) и додељивати награде за архитектуру. Неки нови Столтенберг ће се 2082. залепити на „Гернику“ из протеста што земље чланице и даље издвајају 45 одсто бруто националног производа за одбрану у околностима без реалног напада.

Осим ако се до тада не појаве агресивни ванземаљци, што би НАТО савезу удахнуло нови живот. Нада умире последња, јер је увек изводе последњу на стрељање.

Попустити или се супротставити, шта је рационалније?

Тешко је давати прогнозе, поготово онда кад се односе на будућност, говорио је Марк Твен. Још је теже одупрети се шапату са тамне стране Месеца.

У случају Србије, улазак у НАТО би чак била рационална одлука, која би решила много тога и као државу је поступно враћала на климави трон „хегемона Балкана“, по цитату Саше Тијанића. У случају Аустрије, то би пре свега била нерационална одлука.  

Сам НАТО-ов ход Планетом Земљом је консеквентан, темељан и високо рационалан. Сходно томе, српско чланство овог момента није његов приоритет, али јесте аустријско.

Колико се Аустрија томе може супротставити? Најпре, ко се у Бечу уопште супротставља, а ко би радо у НАТО, кад би смео?

Канцелар Карл Нехамер не жели у НАТО и упорно одбија да отпочне, у круговима владе уопште дозволи, сваку дебату о томе. Његов министар спољних послова Шаленберг већ би, кад би био у прилици да одлучује. Обојица су из исте, конзервативне странке, народњачке ÖВП.

Министарка војске, Клаудија Танер, не само да одбија примисао НАТО чланства, већ не жели да Украјини пошаље помоћ за разминиравање, јер сматра да се то коси са аустријском војном неутралношћу. Овдашњи медији од тога праве морални случај, иако и они признају да су добар део тих мина, на територији два пута већој од Аустрије, поставили сами Украјинци, иначе потписници Отавске конвенције, за разлику од Руса.  

Вицеканцелар Вернер Коглер мисли да би о НАТО чланству требало разговарати. Танер долази из конзервативне странке, Коглер из Зелених.

Опозиционе Социјалдемократе су за одржавање неутралности, али како Руси у Украјини постају суровији, при чему овдашњи медији презентирају само ту страну рата, тако и неке познатије личности постају мекше према НАТО чланству. На пример Ханес Свобода, бивши посланик у ЕУ парламенту и вођа Прогресивне социјалдемократске фракције (С&Д).

Слободари Херберта Кикла су за неутралност, на шта их остали, пре свега Социјалдемократе, одмах подсећају да су до јуче били за НАТО. Хајдер је, на сву своју домовинско-алпску реторику, био атлантиста, тако је усмерио и странку. Али као што се примећује, то није било јуче, већ пре двадесет година.

НЕОСИ би сутра увели земљу у НАТО. Проблем је што све више имају проблема да себе уведу било где у институције реалне моћи, као што су парламент и локалне скупштине.  

Аустријска јавност је сасвим јасно на анти-НАТО позицијама. У свим испитивањима јавног мнења про-НАТО блок добија свега петнаест одсто, плус-минус. Ако се међутим погледа писање великих медија у Аустрији, оно је готово без изузетака изразито про-НАТО. На страницама главног конзервативног дневника Ди Пресе већ се месецима објављују уводници и коментари који варирају питање „Кад ћемо ми коначно у НАТО?“ И то најчешће недељом, због сценске драматике божјег дана, којег руски непријатељ руши и гази у злочинима „без преседана у историји“.

У конкретно споменутом примеру, програму за разминиравање Украјине, притисак тече преко наслова као што је овај (ОРФ, 11. маја): „Министарка Танер и даље одбија да пошаље помоћ Украјини за чишћење мина“. Кључно је „и даље“, што значи да прича није готова. Колику моралну снагу такав тип наслова развија, јасно је и из реакције саме министарке, која одлуку образлаже тиме да би другачији исход био супротан њеном схватању неутралности. Њеном схватању неутралности. Не усуђује се да се позове на шире, правно или само уобичајено, схватање војне неутралности, јер јој је јасно да је то излаже бесу медија и пропагандно освешћене украјинске дијаспоре.

Људи у Аустрији неће у НАТО, медији хоће. Људи се држе војне неутралности, иако их медији са свих страна уверавају да је у светлу руског напада на Украјину „неутралност постала обсолетна“. Подсећање на то да је већ претходно НАТО проширење на Исток учинило неутралност обсолетном, данас је јеретички став избрисан из свих реконструкција догађаја који су нас довде довели.   

Политика и власт у Аустрији не желе у НАТО, осим ако би медији успели да код људи изазову промену мишљења. То Аустрију ставља у врло специфичну ситуацију у моменту док се НАТО бори за сувереност у обликовању двадесет и првог века. С једне стране, Аустрија се показује као једина европска земља која је из Другог светског рата извукла неку практичну лекцију. С друге стране се НАТО лобинг учврстио у највећим националним медијима одакле се неуморно понавља да је једини гарант аустријске државности одустајање од војне неутралности.  

Политика и власт у Аустрији не желе у НАТО. Осим ако чују довољно гласан vox populi који хоће супротно. А то зависи од медија. Зато су медији кључна инстанца овог рата, свесна за себе, не само по себи, као у доба југословенских ратова из деведесетих. Зато се и даље иде даље, док се не дође најдаље, до треће звезде на огрлици Ориона после силаска с Млечног пута.

НАТО=САД?

Интереси Сједињених Држава и НАТО алијансе се поклапају, али не један на један. Ствар је далеко од тога да буде једноставна. Што више НАТО буде јачао као организација, а тренутно се главни трендови светског поретка формирају тако да или хране НАТО, или покушавају да му пресеку приступ храни, тим брже ће се показивати разлике у интересима и плановима САД и њиховог одраслог трансатлантског чеда.

Сви који су протеклих деценија протестовали због америчких амбиција „светског полицајца“ занемарили су да у његовој сенци полако расте један много моћнији глобални полицајац, НАТО. Колико год снажна, Америка ипак има ограничен број транснационалних ресурса које може да повуче за остваривање властитих националних интереса. Сједињене Државе су заиста код куће само у Сједињеним Државама, док у свим другим домицилима морају да убеђују, преговарају, уцењују, поткупљују, наређују или се додворавају. Одатле актуелни амерички фокус на Европу, то је њихова научена лекција из пораза у Ираку, Авганистану, Сирији, из ранијег губитка Ирана, из државног инфаркта Либије, или сад Судана: једина окупација која има шансе на дугорочни успех, јесте окупација пријатеља.    

За разлику од Сједињених Драва, НАТО је код куће у свакој својој земљи чланици. Сви ресурси његових чланица су аутоматски и његови ресурси. Уставна ситуација је другачија, правни оквир адаптабилан, суспензија мира у име виших интереса једноставнија. Ни ту не иде увек лако, као што показују случајеви Турске и Мађарске, али то је само слика тренутног стања. Ниједној од њих земаља не пада на памет да напусти НАТО. Било би то као искрцати се са Титаника равно у океан, и то након што је брод срећно заобишао своју ледену санту, распад Совјетског Савеза.

Организације су склоне томе да развијају самосталне програме дуговечности, који се онда, кад се сматрају угроженим, јављају као нагон за преживљавање. Организације постају, живе ли довољно дуго, аутопоиетски системи. Тај појам немачког представника системске теорије Никласа Лумана преноси биолошке принципе самоодржања на системе, у овом случају организације израсле до система. Кад једном стигну до тог нивоа, оне развијају властиту логику, мењају се да би преживеле.

За илустрацију, довољно је погледати како је аутопоиетски принцип функционисао у случају Хришћанске цркве. На могућу замерку да се НАТО и црква не могу упоређивати, треба рећи – могу, ако се гледају као системи вични самоодбрани. Осим тога, НАТО је већ направио и прогутао неколико цркава, па он први не би имао проблема са таквим поређењем. Данашње цркве би се евентуално буниле, али и оне у свом дугом трајању имају периоде кад су функционисале као војне организације.  

Порука: НАТО се већ отео Западној Европи, осамосталио се од ње и сматра је војно, културно и економски апроприсаном територијом. Сједињене Државе, уз велики ентузијазам Источне Европе, имају осећај да контролишу ту организацију, али отеће се и њима. Зато што НАТО постаје систем за себе.

Системски ридикули и ратни економи

Аустрија је мала. Ирска још мања. Малта најмања. Противаргуменат за овај текст би био – шта те мале нације уопште уносе од тежине у НАТО? Оне су ионако окружене њим! На тај начин и оно што је уставно-правно неутрално, постаје НАТО у функционалном смислу, као Аустрија, или још драстичније, као Србија.

НАТО универзализам живи од малих држава, што мање то боље, јер их је онда по комаду све више. Број чланица расте, легитимитет расте, амбиције расту, реална моћ расте; балканске НАТО државице су ту најбољи пример.

Зато аргумент да Аустрија није битна за аутопоиетску свест Северноатлантске алијансе не стоји. Овладавање комадном робом мањих димензија је за НАТО круцијално.

Алијанси је чак свеједно ко у непридруженим земљама лобира за њене интересе. У Аустрији на пример економиста из Линца Гунтер Фелингер, председник Комитета за улазак Аустрије у НАТО. Већ месецима јуриша на националне медије, у које се тешко пробија и поред симпатија које тамо гаје према његовој мисији, јер је ридикул који око себе шири атмосферу натовског агитпропа. Али, дошао је до националне телевизије, дошао до штампаних медија, обично само једном и после никад више.

Прошлог августа је Фелингеров комитет отпочео процес за петицију за референдум за улазак Аустрије у НАТО. Оно што као реченица звучи грозно, покушај је да се укратко објасне скромни механизми директне демократије у Аустрији. Дакле, прво се поднесе захтев: Аустрија у НАТО. Ако он у години дана скупи 8.800 потписа, онда се захтеву додељује ЈЕДНА СЕДМИЦА за скупљање даљих потписа. Кад и ако се скупи 100.000 потписа, онда о том захтеву расправља парламент, иако ни то не значи аутоматско расписивање референдума.

Фелингер је, за скоро годину дана, скупио 4.000 плус гласова. Поређења ради, у Аустрији овог тренутка трају поступци за 95 петиција за референдум, са минималном вероватноћом да се и један од њих пробије до референдума, евентуално неки до парламента. Уз то, на Фелингерову једну петицију о уласку Аустрије у НАТО, долази осам које траже супротно – од потврде војне неутралности, хитних мировних преговора Русије и Украјине, до укидања антируских санкција практично сутра.

Читав професионални живот (рођен 1968. у Линцу) Фелингер ради као лобиста. Вешт је у дигиталном, јер има доста тренинга: У Бриселу је, као члан младих ÖВП конзервативаца, провалио имејл адресу свог страначког делегата у ЕУ Парламенту Отмара Караса и са ње, у Карасово име, послао низ препорука како гласати на долазећим националним изборима (други кабинет, Шисел, 2002). У међувремену, на Фелингерове прес конференције у бечкој Конкордији долази – један новинар. Заправо новинарка, и она само једном, прошле среде.

Фелингера ипак треба чути, јер он открива слабу тачку демократија на коју НАТО рачуна. Прво, у већини држава референдуми по уставу нису неопходни. Довољна је храброст државног вођства и мало адреналина за ризик. Друго, тамо где јесу неопходни, ту треба на сваки могући начин повисити број држава. Русију треба разбити на 42 државе, од тога 41 примити у НАТО, а ону последњу, Московски пашалук, окружити тако да је и она de facto у Алијанси.

Овако гледано, немогуће, али свакако контингентно – ни обавезно, ни искључено.

Други, озбиљнији увид у НАТО будућност, дао је Мајкл Кларк, британски професор за безбедност и геополитику (King`s College), од избијања актуелног рата војни коментатор за CNN и Sky News. На трибини у бечком Бургу прошле зиме дао је прогнозу како ће рат трајати још дуго, и да ће у том периоду европске државе развити ратну привреду „што је за њих болно, али другог решења нема“. Производиће се само, или углавном за рат, „јер је потпуно плаузибилно да ће НАТО једног тренутка отворено послати трупе у Украјину“. Све друго је нереално „јер је proxy war са Русијом постао заморан за НАТО, (...) иако су Украјинци до сада направили бриљантан посао у спором губљењу“.

У оба случаја треба обратити на језичке конструкције – а оне су увек о томе шта је потребно да НАТО буде срећан. 

„Весели рат“ тражи партнера за игру храбрости

Како ће се то НАТО отети својим творцима, САД? Као Талибани Сједињеним Државама, као комунизам весницима буре, као тероризам политичком исламу, или као „Монструм“ доктору Франкенштајну? Нека пре одговора буде допуштен кратки, заиста кратки теоријски дискурс о рату.

Античка политичка мисао је правила разлику између светог, агоналног и праведног рата. Свети, hieros polemos, вођен је против непријатеља, обично „вечног типа“, који верује у погрешне богове; агонални је био одмеравање снаге, готово спортско такмичење да се покаже ко је бољи; праведни, bellus iustus, врвео је морализацијама са циљем исправљања неке неправде.

Разлика је и у емоцијама које их носе. Свети ратови су били посебно крвави, због, јасно, пребацивања одговорности на виши принцип. Агонални тип је пруски политички мислилац Хајнрих Лео (1799–1878) звао „свеж весели рат“ јер се у њега улазило с добрим вибрацијама, као у борбу за златну медаљу. Праведан је био досадан и сувопаран, јер је подразумевао највише рационализације са свих страна, а где се рационализује, ту се и слаже; где се лаже код тако осетљиве ствари, ту се од савременика и хроничара очекују приличне интелектуалне жртве.   

За разумевање корена првог типа треба се вратити на стари Оријент око настанка Танаха. Други је био својствен старим Грцима. Има ли лепше игре од Тројанског рата, или злата за Аргонауте? Римљане је занимао искључиво трећи тип, праведан рат, па су сходно томе сви њихови ратови били праведни, с те стране гледано.  

НАТО данас против Русије води сва три заједно. Ако не, само што није. Све зависи од тога колико дубоко је спреман да продре у зону руског страха. Али по ауто-легитимацији за обрачун, све је ту: Светост „вредности“, еуфорија фудбалске утакмице и морал.

Од деведесетих година, Сједињене Државе воде статусни агонални рат против Русије, у међувремену и Кине. Да је он последње деценије поступно трансформисан у прави војни обрачун, више лежи у интересу НАТО алијансе, него саме Америке. Да је до Вашингтона, он би и даље водио рат игре, борио се за злато, покушавао да докаже ко је бољи. Сама чињеница да је Русија заиста војно напала Украјину већ показује да је то ситуација која се отела Вашингтону. Добици су очекивани кроз низ конкретних криза високих тензија, које би се, увек на ивици ножа, у релативном миру решавале у америчку корист, не у директном судару.  

За разлику од Сједињених Држава, НАТО се не игра. Он је у светом рату за универзалне вредности, како га уверавају из Источне Европе. Он зна да је најбољи, најнаоружанији, најспремнији, најобученији, па му „dry run“ не треба, довољно је само да крене. Он зна да је његова мисија праведна, јер је Русија напала једну суверену земљу. Шта је пре тога било, то га не интересује. Он је озбиљно схватио мисију коју су му поверили његови творци – бригу за безбедност њему поверених нација. 

За отворени рат Запада и Русије довољно је само то да НАТО схвати како су аргументи Балтика, Пољске и Украјине смисленији, разумнији и кориснији за његов опстанак као система, да претежу над игром, одмеравањем и тестирањем које Сједињене Државе практикују од 1945.   

Агон је постао заморан. Доста је игре. Нема сумње, источно проширење је у НАТО алијансу унело озбиљност, тамо где је пре владала фриволност.