Аустралија на мапи глобалног ривалства Запада и Кине: Ствара ли се азијски НАТО?

Аустралија је, генерално, континент који привлачи мало пажње, осим ако није у питању тениски турнир „Аустралијан опен“ или скандал забране уласка Новаку Ђоковићу да уђе у земљу и учествује на том турниру. Мало је прилика када Аустралија може да дође на насловне стране водећих светских новина и ударне прве минуте светских телевизија. А готово нипошто ако су у питању питања глобалне безбедности и светског односа снага. Али, догодио се и тај тренутак, када је и Аустралија постала важна за глобалну стабилност.

Пре месец дана, Аустралија је 24. априла објавила своју највећу реформу одбране када је лансирала свој Стратешки преглед одбране. У две укоричене књиге с белим корицама, аустралијска влада је предтавила одговор на своју измењену улогу у Океанији и оно што сматра безбедоносним изазовима који су последица раста кинеске војне моћи у Индо-Пацифику.

Аустралијски премијер Ентони Албанезе назвао је Преглед „најзначајнијим документом израђеним након Другог светског рата“ и поручио да ће влада поступити у складу са препорукама наведеним у њему. Он је рекао да Оружане снаге Аустралије очекује највеће бројчано повећање у последњих 40 година: са 60.000 на скоро 80.000 војника. Све ово ће се, како је напоменуто, обављати у позадини ескалирајућих сукоба у односима „слободног света“ са Кином и Русијом. Аустралија се, наиме, последњих деценија постепено све чвршће укључивала у англоамерички безбедоносни дизајн, због чега је данас и постала тако важна.

Садашњем „тројном пакту“ Америке, Британије и Аустралије претходили су групација „Квадрант“ (Quad) у којој су Индија, Јапан, САД, Аустралија и савез „Пет очију“ које чине Канада, Нови Зеланд, Аустралија, Британија и САД. Не без основа, западни, а посебно кинески и руски аналитичари, у групацији „Quad“ виде зачетак војног савеза и пореде га са НАТО-ом, док је „Пет очију“ намењен безбедносној сарадњи, међународном шпијунирању и размени обавештајних информација. 

Стратешка политика Аустралије

Аустралијски стратешки преглед одбране бележи четири тренда која су важна за безбедност овог континента и који су били повод за израду овог документа. У анализи се полази од тога да САД више нису „униполарни лидер индопацифичког региона“, те да интензивна конкуренција између САД и Кине одређује и ситуацију у региону и да конкуренција између великих сила има „потенцијал за сукоб“. Посебан елемент у анализи је експлицитно разматрање нивоа тог сукоба.

Од касних 1960-их, полазна тачка аустралијских смерница за планирање одбране била је географија, пошто су безбедносни приоритети и циљеви уоквирени кроз географске регионе (Аустралија, југозападни Пацифик, југоисточна Азија, североисточна Азија и глобални ниво), чије варијације су доминирале у садржају сваког стратешког прегледа у последњих пола века. Насупрот томе, последњи Стратешки преглед одбране нас враћа у 1950-те и ране 1960-те када је и аустралијском одбрамбеном политиком последњи пут доминирала претња сукоба великих сила. Тада је одбрамбено планирање било уоквирено у смислу на који ниво сукоба Аустралија треба да се фокусира – Хладни рат, ограничени рат и глобални, велики рат. 

Данашње кинеске претензије на суверенитет над Јужним кинеским морем угрожавају, како се наводи, „глобални поредак заснован на правилима”, а у Индо-Пацифику на начин који штети националним интересима Аустралије. Аустралијска влада стога ће дати предност развоју капацитета за наношење прецизног удара дугог домета, домаћој производњи вођеног оружја, и дипломатији. Преглед одбране стога препоручује противбродске ракете дугог домета за аустралијске ловце Ф-35А и Ф/А-18Ф, као и развој беспилотне летелице „Ghost Bat“ у сарадњи са Сједињеним Државама, уз контатацију да аустралијској морнарици треба и више малих бродова са ударним оружјем великог домета. Аустралија такође треба да ојача одбрамбену сарадњу са Јапаном, Индијом, пацифичким ободом и југоисточном Азијом, како би одржала регионалну равнотежу.

Финансирање одбране ће се повећати у наредној деценији, остајући стабилно у наредне четири године, док укупна средства за остваривање препорука из Прегледа износе више од 12 милијарди долара, укључујући више од 5 милијарди долара преусмерених са отказаних пројеката. 

Смисао АУКУС-а

Преглед је потврдио да је програм нуклеарних подморница приоритет за развијање аустралијске способности одвраћања. Аустралија је, наиме, у септембру 2021, након што је склопила трилатерално одбрамбено партнерство АУКУС са Великом Британијом и САД, одбила уговор са Паризом за набавку подморница, а Американци су заузврат обећали да ће помоћи Канбери у изградњи нуклеарне подморничке флоте. Реч је о подморницама са аутономним системима наоружања заснованим на вештачкој интелигенцији, квантној технологији и рачунарству. Биће ту још пет бродова класе „Вирџинија”.

То је потврђено 13. марта ове године на састанку америчког председника Џоа Бајдена са аустралијским премијером Ентонијем Албанезом и британским премијером Ришијем Сунаком који је одржан у Сан Дијегу, на тему нуклеарног партнерства АУКУС.

О грандиозним очекивања од овог удружења говорила су сва тројица учесника састанка. Бајден је нагласио да су ове подморнице на нуклеарни погон, а не нуклеарно наоружане. „Ови бродови неће имати никакво нуклеарно оружје било које врсте“, рекао је Бајден на свечаности у војној бази Поинт Лома у Сан Дијегу, где су две подморнице, „USS Missouri” и „USS Charlotte”, биле усидрене на тихооеканским везовима.

Албанезе је овом приликом рекао да споразум представља највећу појединачну инвестицију у одбрамбене капацитете Аустралије у читавој њеној историји, наводећи чињеницу да су САД први пут у 65 година поделиле своју технологију нуклеарног погона .„И ми захваљујемо на томе“, рекао је он. Риши Сунак је овим поводом АУКУС назвао „најзначајнијим мултилатералним одбрамбеним партнерством генерацијама уназад“. Укупна сума која ће бити уложена у овај програм почетно се процењује на више од 100 милијарди долара. 

Амерички носач авиона

„Беле књиге” о одбрани Аустралије обично се састоје од једног занимљивог есеја о стратешком окружењу у предњем делу, и листе одлука о мерама у другом делу. Генерално, везе између оба дела су увек имплицитне, често и слабе. Заиста, превођење стратешких смерница у смислу приоритета за стратешке ризике, географског фокуса и општих задатака у способност деловања аустралијскеих оружаних снага, била је главна историјска слабост аустралијског одбрамбеног планирања, која сеже барем до концепта „основне снаге“ из 1970-их.

Кључни изузетак, како је оценио бивши аустралијски министар одбране Роберт Хил (2001-2006), била су два документа, тзв. Дибов преглед из 1986. и Бела књига одбране из 1987. године, који су дали имплицитни сценарио структурирања Аустралијских одбрамбених снага и експлицитне смернице о томе како ће оне управљати стратегијом „одбране у дубини“. У том оквиру лежи важност ових докумената и данас.

Најпре, покушајмо да одредимо шта је Аустралија у светским оквирима и какав је значај њеног статуса у распону од маргиналног до „подимперијалног”, како то воле да назову стручњаци за утицај географије на политику. У оквиру тог питања, подсетићемо и на то зашто се Аустралија налази у западном, односно евроатлантском „прстену безбедности”, и на који начин то одређује њено садашње и будуће понашање.

Некада су Аустралију називали „америчким носачем авиона”, пошто су САД само помоћу ње могле да у извесној мери скрате дистанцу од 8.000 километара до Кинеског мора или до Јапана. Роберт Каплан Асутралију назива „острвом на обали Азије“, као што Британија себе види као „острво на обали Европе”, а Сједињене Државе као „острво уз обалу евроазијске копнене масе”. Док Британија не жели да једна копнена сила доминира европским континентом, Сједињене Државе не желе тако нешто у Евроазији, а ова забринутост указује на геополитичку позицију Аустралије.

Савршена омча за Кину

Стабилан поредак у Азији, према разумевању САД и њених западних партнера, односи се на много више ствари од војне стабилности. Основна амбиција спољних односа Аустралије јесте да унапреди своје економске интересе у условима конкуренције. За разлику од југозападног Пацифика, где Аустралија ужива огроман политички и војни утицај, у азијском региону то јој недостаје. Стога улази у савезе са већим силама као што су Британија и Сједињене Државе. Током последњих неколико деценија траје метеорски успон кинеске економске моћи, након „отварања“ Кине касних 1970-их. Аустралији економски подстицај јесте дошао услед азијског, а пре свега кинеског раста, али она страхује да ће бити деградирана на секундарни ниво његовим даљим успоном. Она је стога у стању динамичке напетости са Азијом, а пре свих са Кином.

Док је економско јачање и ангажовање Кине извукло стотине милиона људи из сиромаштва и користило потрошачима кинеске робе широм света, те унапредило економско стање у свету а посебно амерички просперитет, оно је такође довело до историјског оснаживања кинеске војне, а посебно поморске моћи. Овај процес није био само питање тога да ли Кина има на располагању додатна средства за модернизацију своје војске. То је био и циклус у коме је све већи број кинеских прекоморских економских интереса и инвестиција подстакао повећану кинеску перцепцију несигурности – поред историјских притужби и дуго тињајућих тензија са САД у вези са суверенитетом и територијалним питањима на местима као што су Тајван, острва Сенкаку и Јужно кинеско море.

Међународни спор води се о акваторији која има 3,4 милиона квадратних километара (као трећина европске територије), где се налази, уз неколико већих, и 250 махом ненасељених острва. Нека „острва“ су само хриди или гребени који нестају под морем за време плиме, али је шест држава директно укључено у борбу за суверенитет над њима, која сваког часа може да прерасте у војни сукоб. 

Кинески осећај несигурности најјасније је илустрован у ономе што је бивши кинески председник Ху Ђинтао 2003. описао као кинеску „малачку дилему“ – признање да би кинеске залихе енергије могле да буду прекинуте од стране непријатељских или ривалских страних држава на стратешким локацијама као што је Малачки мореуз. Ту пролазе животно важни водени путеви којима иде блискоисточна нафта за Кину, Јапан и Јужну Кореју, а танкери доносе 80–90 одсто нафте потребне региону.

Пре индустријског развоја Кине таква дилема није постојала. Али, како кинеска економија наставља да расте и постаје све зависнија од приступа иностраним ресурсима и тржиштима, овај осећај несигурности, као и резултирајући апетит за војним средствима, наставља да расте.

САД имају војне уговоре са Јапаном, Јужном Корејом, Малезијом и другим земљама: у Јужној Кореји стационирано је 30.000 америчких војника, у Јапану око 50.000. Ту је и Седма флота, нуклеарне подморнице и војне базе у многим земљама које окружују Кину. Рачуна се да САД имају око 400 војних база са ракетама, бомбардерима, ратним бродовима и нуклеарним оружјем, што је, према речима самих Американаца, „савршена омча“ око Кине.

Империјални интереси

Аустралију је населила највећа империјална сила свог времена, Британска империја. Досељеници су од самог почетка схватили да имају користи од снаге Империје, они су делили њене стратешке перспективе и имали користи од њене економске политике. Како је Британија у 19. веку проширила своју контролу над великим деловима Азије, њене колоније су се прошириле и широм аустралијског континента и биле заштићене британском моћи и развијене британским инвестицијама. Зато им је било у интересу да више преферирају Британско од било којег другог царства, приклањајући се европској власти, а не било чијој борби за слободу или тежњи ка националном ослобођењу од колонијалне власти.

Аустралијска солидарност са европским империјама, а не са колонизованим народима, имала је рационалну основу. Наиме, аустралијско насељеничко друштво имало је очигледне користи од међународног поретка заснованог на претњи или употреби војне силе, пошто је његов опстанак био условљен остајањем на победничкој страни у светским конфронтацијама које су се на различите начине описивале као империјализам против антиколонијализма, развијене земље наспрам земаља у развоју, либерална демократија наспрам осталих уређења, сукоб север-југ, језгро против периферије, Европа против Трећег света, итд. Организациони принцип аустралијске спољне политике јесте да остане на победничкој страни глобалног такмичења.

Тај принцип захтевао је потрагу за адекватним концептом безбедности. Овде је потребно објашњење. „Сигурност“ значи много више од заштите од инвазије. То је еластичан концепт који даје предност економским интересима и политичком поретку који их обезбеђује. Овај поглед на безбедност има дубоке корене у геополитичкој традицији Аустралије. Када су први европски досељеници стигли у Сиднеј 1793. године, империјална британска сила која их је тамо послала претходно је сасвим изменила индијско друштво, створивши тамо земљопоседничку класу начињену од локалне индијске елите и систем извлачења прихода. Елите су сарађивале са британском влашћу, а војна сила је гарантовала преовлађујући економски и политички поредак.

Овакав систем успостављен у Индији, снабдевао је аустралијске колоније житом, храном, алкохолом, одећом и животињама. Војни интереси у једном делу царства помогли су економским интересима у другом делу. Тако су унапређење економских интереса и политички поредак који их обезбеђује постали трајни циљеви аустралијске спољне политике.

Аустралија је настала и расла као неодвојиви део британске империјалне политике у Тихом океану. Не заборавимо да се аустралијска морнарица и данас зове Аустралијска краљевска морнарица (Royal Australian Navy). Она има 50 бродова и персонал од 12.000 људи.

Концепти безбедности

Волтер Липман у својим полемикама о Хладном рату тврдио је да је безбедност користан концепт због своје еластичности. Он укључује не само одбрану од војних претњи – које су мало вероватне у случају Аустралије – већ и економске интересе који морају бити обезбеђени од стране конкуренције. Ови интереси се проширују како би се прилагодили ономе што нација или доминантна група у њој поседује или мисли да би требало да поседује.

Срахови о безбедности Аустралије испрва су били ограничени на луку Сиднеј чија је одбрана од шпанских напада почела крајем 18. века, али су се ти страхови ширили како се граница земље ширила. Аустралија данас има границу од 60.000 километара и по томе је 5. држава у свету. Њене границе су практично небрањиве.

Стога, у Аустралији трају сукоби концепција безбедности које желе да покажу да ли Аустралија може или не може да има независну одбрану. Досадашња историја и пракса Аустралије показују да не може. Они који тврде да одбрамбени став Аустралије мора да буде независан, подупиру то неопходношћу одбране најважнијих аустралијских трговинских потреба. У супротном, Аустралија мора да прихвати да је одбрана њене трговине изван њених могућности, односно да нема смисла бранити територију Аустралије ако земља не може да одбрани своју трговину. Док је обим увоза од којег Аустралија зависи тако огроман, а удаљености преко којих робе морају да пређу тако велике, средства за одбрану безбедности трговине су веома разнолика.

Због свега тога ће Аустралија апсолутно деловати заједно са САД у евентуалном сукобу великих сила. Пошто способност Кине да употреби силу против Аустралије зависи од акција САД негде другде, аустралијски Стратешки преглед одбране је поставио Аустралију на пут ка много ближој сарадњи са САД него што је то био случај још од СЕАТО алијансе.

То наговештавају и коментари о недавним напрецима у билатералним и трилатералним односима између САД, Јапана и Аустралије. 

Источни НАТО и кинеска доктрина активне одбране

Јужна Кореја је већ изразила жељу да се укључи у Quad, иако су амерички званичници рекли да не размишљају о прилагођавању и промени структуре тренутног чланства ове алијансе. Државе чланице, међутим, одржале су састанке у формату „Quad Plus“, који је укључивао Јужну Кореју, Нови Зеланд и Вијетнам и који би у будућности могао да буде основа за будуће ширење савеза. Први самит лидера ове групације, на коме је истакнуто да та организација није аналог НАТО-у у индопацифичком региону, већ алтернатива Кини у пружању помоћи овим земљама, одржан је 2021. године. 

Можда смо сада на путу ка неформалнијој верзији једног азијског НАТО-а у којем Аустралија постаје угаони камен. За разлику од претходних деценија, она ће имати шта војно да понуди свом савезу.

То, међутим, има мале изгледе да застраши Кину. Кина је у историји више пута показала да се не боји рата против привидно надмоћнијег непријатеља. У Корејском рату, на пример, постављало се питање: да ли би се тадашњи кинески лидер, који је једва контролисао своју земљу након дугог грађанског рата, усудио да нападне суперсилу која је пет година раније сломила Јапан и завршила Други светски рат бацањем атомских бомби? Док су 1950. године америчке трупе гурале севернокорејске снаге према кинеској граници, генерал Даглас Макартур то није могао да замисли. Али Мао Цедунг јесте. Макартур је био запањен. Кинеске снаге су брзо потукле америчке трупе и вратиле их назад на линију која је делила Северну и Јужну Кореју када је рат почео. Та 38. паралела и данас је граница између две Кореје. До краја Корејског рата скоро три милиона људи је погинуло, укључујући 36.000 америчких војника.

Слично, 1969. године, совјетски лидери нису могли да замисле да ће Кина реаговати на мањи гранични спор покретањем превентивног удара на силу са огромном нуклеарном супериорношћу. Али управо то је Мао урадио када је започео кинеско-совјетски гранични рат. Овај гамбит је показао свету кинеску „доктрину активне одбране“. Мао је послао поруку: Кина никада неће бити застрашена, чак ни од противника који би могли да је збришу са мапе.