Културни рат у Немачкој: Улога свињске кобасице у обарању популарности немачке владе štampaj

Кувана димљена свињска кобасица, пржена а потом нарезана на комаде величине залогаја и обилно преливена сосом од парадајза и кари зачина, за просечног Немца није само питање гурманлука. Послужена на картонском тањирићу, уз помфрит или земичку, „кари-кобасица“ (carrywurst) није ни само један од омиљених и незаобилазних оброка у Немачкој, како на киоску брзе хране, тако и на локалном вашару или у кантини. 

Напросто, кобасица за Немце нема само гастрономски значај већ безмало статус светог културног добра за које су спремни да се боре и против моћних корпорација и политичара. Штавише, спремни су да уђу у сукоб чак и једни против других у самом немачком друштву. 

И заиста, минулих месеци свињска кобасица је добила посебну улогу у обарању популарности немачке савезне владе, али и промени целокупне немачке политичке крвне слике у којој се распламсао културолошки рат, налик оном који у Америци траје од уласка Доналда Трампа у политику.

И док немачке политичке, културне и друштвене елите међусобно испаљују идеолошке стреле, мало ко примећује да немачко друштво прецизно копира амерички културолошки рат у којем већ годинама ратују, с једне стране, лево-либералне елите предвођене Демократском странком, и са друге стране, популистичке конзервативне елите предвођене Републиканском странком, нарочито оним делом који подржава Трампа.

Подела на две Немачке

Међу малобројним јавним личностима које указују на овај феномен је шеф њујоршког дописничког бироа Другог канала немачког јавног сервиса ЗДФ, Јоханес Хано, истичући да већ дуго са даљине посматра догађања у Немачкој и оно што види га много подсећа на САД од 2015. године.

„Клановске поделе, глупе полемике, клевете, радикализација, непоштовање...“, истиче Хано, додајући: „Горко ће се све завршити, ако се све ово овако настави.“

А наставља се и постаје све интензивније, док су као и у САД јасно формирана два блока или бар водећи групе у та два блока.

Првим блоком – зелено-лево-либералним, који личи на америчке демократе – доминирају немачки Зелени, али и добар део Левице и део Социјалдемократске партије (СПД), потом бројне личности наклоњене овој идеологији, међу којима и радикални левичари, као и већина етаблираних доминантних штампаних и електронских медија који често некритички подржавају политичке предлоге Зелених, међу којима се истиче Први канал немачког јавног сервиса АРД.

Другим блоком – популистичко-десничарским, који личи на америчке републиканце – доминира Алтернатива за Немачку (АфД), Хришћанско-социјална унија (ЦСУ) баварског премијера Маркуса Зедера, али и добар део либерала (ФДП) и Хришћанско-демократске уније (ЦДУ), нарочито око лидера Фридриха Мерца.

Ту су и медији из портфолија медијске корпорације „Аксел Шпингер“, нарочито таблоид „Билд“ и његово ТВ издање, али и бројни алтернативни десничарски медији, као и конзервативне јавне личности, како они умеренији, тако и они који су део  екстремно десничарске сцене или кокетирају с њом.

Иако и те како има оних који не припадају овим блоковима, цела Немачка је у сенци сукоба ова два супротстављена блока од којих сваки покушава да оствари доминацију и поништи вредности овог другог, али и свакога ко није с њима. Под баражном ватром овог културолошког рата може се наћи како сваки анонимни корисник друштвених мрежа тако и сам канцелар Олаф Шолц, који у настојањима да се држи умеренијих опција бива на удару жестоких критика.

И док канцелара ипак није могуће „укинути“ без избора, јавне личности које се нађу на мети неког блока ризикују суочавање с такозваном културом укидања, где неко ко је критиковао или рекао нешто контроверзно и противно вредностима једне групе бива на друштвеним мрежама прозиван, критикован и бојкотован с циљем да буде „укинут“, то јест избачен из друштвених али и професионалних кругова. Како у виртуелном, тако и у стварном свету ван друштвених мрежа.

И док се овај рат све више распламсава, популарност владајућих странака се под том ватром топи из дана у дан, из теме у тему. А тема је прегршт. Од тога да ли би требало ограничити конзумацију меса на 10 грама дневно и забранити грејање на гас и лож уље, преко коришћења родно сензитивног језика и права на родно самодекларисање, до гашења нуклеарки, ограничења брзине на ауто-путевима и испорука наоружања Украјини.

Рат вегана против кобасице и „циганске шницле“

Борба за кобасицу, међутим, није у Немачкој дошла с распламсавањем културолошког рата. Не, она је већ била видна пре две године, када је руководство највећег европског аутомобилског гиганта „Фолксваген“ одлучило да повуче кобасице с јеловника једне од укупно тридесет мензи у централној фабрици у Волфсбургу, где ради више од 60.000 људи.

Образложење руководства – да је за раднике здравије и за природу одрживије ако имају у мензи само вегетаријанска или веганска јела – брзо је пало у воду јер је судбина чувеног каривурста постала водећа политичка тема. О њој се огласио и бивши канцелар Герхард Шредер, рекавши да се тако нешто не би догодило да је он члан Надзорног одбора „Фолксвагена“, што је својевремено и био док је био на функцији премијера Доње Саксоније.

Са сличним незадовољством јавности су се прошле године суочили и поједини савезни министри, међу којима и министар пољопривреде Џем Оздемир, када су позвали грађане да се уздрже од расипања хране, нарочито меса, како би допринели борби против Русије.

„Упркос чињеници да сам вегетаријанац, нећу проповедати да сви треба да буду вегетаријанци. Али хајде да то кажемо овако: јести мање меса био би допринос борби против Путина“, рекао је тада Оздемир за „Шпигл“, инсистирајући да није одрживо то што у Немачкој 60 одсто произведених житарица заврши у хранилицама стоке.

Оздемир се пак минулих месеци поново нашао у жижи јавности јер је најтиражнији немачки таблоид „Билд“ објавио да његово министарство планира да у различите стратегије о пољопривреду угради и најновију препоруку Немачког друштва за исхрану (ДГЕ), које је предложило радикално одрицање од меса. Конкретно, ДГЕ препоручује да се конзумација меса ограничи на 10 грама дневно, односно 70 грама седмично – или једна кобасица у недељу дана.

Ово је драстична промена у односу на претходне препоруке у којима је ДГЕ препоручивао потрошачима да конзумирају 600 грама меса недељно, што је било 163 грама испод стварне потрошње просечног Немца.

„Нико не жели да забрани људима повремену кари-кобасицу. Али укупна потрошња меса у популацији је превисока, гледано са становишта здравља и одрживости, то је научна чињеница“, рекли су „Билду“ у ДГЕ, који указују да би убудуће требало водити рачуна и о томе колико се производњом хране произведе угљен-диоскида, који се сматра одговорним за глобално загревање и климатске промене.

Иако су у питању препоруке, све је у јавности одмах представљено као покушај министра-вегетаријанца из редова Зелених да у име борбе за здравље људи и планете Немцима смањи унос меса скоро једанаест пута.

Из ЦДУ су одмах дошле критике да Зелени воде „патерналистичку политику исхране“, те да беспотребно на стуб срама стављају „корисне намирнице животињског порекла, као што су живина или млеко“, као и да је „потребна едукација о исхрани и понуда за вежбање, посебно за младе људе“.

Први човек Удружења млекарске индустрије је препоруку назвао „сулудом и неизводљивом“, истичући да „ко више не може да добије своју кари-кобасицу у кантини, иде у продавницу чипса испред ње“.

Али, да то што су ово само препоруке није безначајно сведочи чињеница да је ДГЕ надлежан да мензама у школама и вртићима издаје сертификат да у својој понуди воде рачуна здравој исхрани. Другим речима, управо би најмлађи могли ускоро у својој исхрани да осете драстичне промене. Истини за вољу, у појединим вртићима у Немачкој већ је присутна искључиво вегетаријанска исхрана, базирана већински на тесту, кромпиру и једном недељно на риби. Додуше, овај концепт исхране се досад углавном правдао етничком разноликошћу деце, то јест да се месо не служи како деца исламске вере не би имала проблем с конзумирањем свињетине. Ово образложење ће, очигледно, убудуће заменити наводни здравствени и еколошки разлози.

Будући да је ово и политичка борба, најгласнији у критици политике Зелених је баварски премијер Маркус Зедер, који се ове јесени бори за реизбор, те у кампањи чини све да буде својеврсни вођа блока за очување традиционалних вредности а против наметања „лево-либералних забрана“.

„Премијер Баварске Маркус Зедер прича да бих ја то (ограничење на 10 грама меса дневно) прописао. То се зове неистина и то намерна неистина, јер он жели да плаши људе“, рекао је министар Оздемир, који је, у настојању да убеди публику да је то само препорука научника, изнервирано и саркастично у једном ТВ интервјуу рекао да се „месо сме јести ујутру, у подне и увече. Ако желите, можете да наместите аларм да ноћу једете сваких пола сата да бисте одржали ниво уноса меса. Све то смете“.

Борба против Зелених који намећу забране

Међутим, ту се није завршио гурмански рат између левих либерала и конзервативаца јер је на удар политичке коректности дошла међу Немцима популарна „циганска шницла“, на чијем одржању имена посебно инсистирају представници ЦДУ.

С друге стране, као својеврсни контраудар либералима, АфД је на друштеним мрежама али у појединим политичким говорима кренуо у кампању одбране немачке кобасице а протеривања турског донер кебаба. На њиховим скуповима говорници све чешће позивају на забрану продавница донер кебаба не само у Немачкој већ и у целој Европи, називајући их „мултукултуралном кашом“.

Заправо борба око „права на кобасицу“ само је један прутић у великом снопу идеолошко-политичких борби која се најчешће врте око улоге Зелених у немачкој савезној влади. Док Зелени себе сагледавају као прогресивну политичку снагу која настоји да у бурним временим промени Немачку тако што ће зарад племенитих еколошких, политичких и културолошких циљева натерати Немце да следе оно што је „исправно и добро“, опозиција пак Зелене сагледава као странку која зарад квазиплеменитих циљева Немцима ограничава слободу, па је често називају „странком забране”.

А најава забрана зарад племенитих циљева је много. За Немце је најболнија могућа забрана да инсталације за грејање на гас и лож-уље, уколико им се  покваре, од следеће године не смеју да поправљају или замењују новим, већ морају да пређу на грејање на струју, и то уградњом топлотних пумпи. Будући да се чак три четвртине домаћинстава у Немачкој греје на гас или лож-уље, ова забрана је изазвала највећу буру и још није јасно како ће изгледати најављени нови Закон о ефикасности зграда, који би наводно требало да буде усвојен наредних дана у Бундестагу.

За Немце ништа мање болан није ни покушај Зелених да забране возачима да возе аутомобиле у градовима брже од 30 километара на час, а на ауто-путевима брже од 130. Када се на то дода и забране рада нуклеарки у тренутку кад Немачка увози струју произведену у француским нуклеаркама, све чешће се чује да Зелени спроводе политику „заштите климе пајсером“.

Да ли ће „мајка“ постати „порођајна особа“

Међутим, у низу забрана све чешће су присутне и оне које се тичу рода, родног идентитета и родно сензитивног језика. Па је тако предложени Закон о (родном) самоопредељењу изазвао бројне полемике, нарочито јер се појавио баш у тренутку када је у јавности буктала расправа да ли би требало славити Дан мајки и Дан очева, или да ли је појам мајка исувише „неинклузиван“ па би га требало га преименовати у „Дан порођајне особе“. Наравно, ту се не мисли на бабице или лекаре-акушере већ на „особе које су породиле дете“.

Да је у овој борби све дозвољено сведочи и то да се друштвеним мрежама брзо проширио видео-снимак шефице Зелених Рикарде Ланг у којем се она на партијском конгресу наводно залаже за укидање Дана очева, називајући га „девијантним“ и заговарајући да буде преименован у „Дан људи“. У питању је, међутим, лажни видео снимак креиран коришћењем алата вештачке интелигенције, у који су пак многи поверовали, иако је на оригиналном снимку Лангова заправо говорила о политици Зелених у ондосу на рат Русије и Украјине. 

Радикализацији ових полемика је посебно допринело откриће да је један католички вртић у околини Фулде обавестио родитеље да деца неће, као што је то досад било уобичајено, правити мале рукотворине за маме и тате поводом Дана мајки и Дана очева. Образлажући то да „консталације мајка-отац-дете није више норма у данашњој породици“, руководство вртића је истакло да „у данашњем свету у коме различитост постаје све важнија, желимо да дамо пример и никога не искључујемо“.

Након бурне реакције јавности и надлежне бискупије, уследило је извињење руководства вртића, али се расправа о „Закону о самоопредељењу“ није стишала јер је нацрт овог прописа наводио да свако старији од 14 година може једном годишње променити свој родни идентитет „самоопредељивањем“ у матичној служби. Осим тога, критичари су уочили да се у нацрту закона стриктно водило рачуна да се не наведе израз мајка или израз отац, већ је то увек наведено описно као, на пример, „особа која је родила“.

Није промакло ни то да се у нацрту закона наводи да се „обраћање транс-особама на другачији начин него што оне желе, чак и ако су оне то раније биле (на пример, господин или госпођа), може бити кажњено казном до 10.000 евра у складу са „забраном откривања (претходног идентитета)“.

Када се на то дода серија догађаја у библиотекама широм Немачке у којима су деци књиге читали најпознатији представници немачке драг-квин сцене, мало је рећи да су конзервативни политичари све учинили да се представе као браниоци породице и породичних вредности, а ови други као браниоци либералних вредности и права.

„Шта би деца требало да једу, одлучују деца и родитељи. Ово стално уплитање у права родитеља, у приватни живот, у породицу, то није политика и то се не тиче бирократије. То родитељи знају најбоље, породице знају најбоље, свако од нас зна најбоље“, истакао је Маркус Зедер на страначком скупу ЦСУ, истичући да му се не свиђа каквом свету нас уче Зелени. „Они (Зелени) нека реше своје проблеме, а не да својим фантазијама малтретирају сваког грађанина.“

Културни рат на којем профитира АфД

Више је него уочљиво да ЦСУ, делови ЦДУ и ФДП покушавају све отвореније да копирају делом Трампа и његов покрет МАГА, а делом Де Сантиса и уопште америчку Републиканску странку. Све то подупире добрим делом медијски магнат Матијас Дефнер, који је на челу медијске групе „Аксел Шпрингер“, чији су таблоид „Билд“ и ТВ „Билд“ често на линији улоге коју има Фокс њуз у САД. Веза са Америком може се наћи и у моћним америчким финансијерима са својим интересима, као што је главни инвеститор у „Аксел Шпрингеру“ – амерички конзорицијум ККР, у Србији познат по томе што је био сувласник медијске „Јунајтед групе“.

Поред тога, и онлајн телевизија бившег главног уредника „Билда“ Јулијана Рајхелта и још неколико сличних конзервативно-популистичких медија изгледају као својеврсне копије конзервативних америчких подкастера, који су давали ветар у леђа Трампу и представљали се као борци против „дубоке државе“ и „пробуђености лево-либералне елите“.

Резултат овог рата се већ полако назире. Једна од назнака је успех АфД-а да први пут њен кандидат освоји функцију администратора једног округа у Немачкој. Додуше, једног од најмањих, али индикативно је то да је то остварио превасходно инсистирајући не на локалним темама као што су путеви и школе, већ на великим темама с националног нивоа – од грејања и енергетске политике, преко заштите границе, до цена дизела и бензина.

Иако је у питању мали округ у источнонемачкој покрајини Тирингији, иначе већ годинама најјачем упоришту најекстремнијег крила АфД-а, промене се виде и на националном нивоу. Већ у неколико истраживања јавног мњења АфД се појављивао као друга најјача политичка снага у Немачкој, али од пре неки дан то је на неки начин и званично. Наиме, просек националних анкета, који ради европско издање америчког „Политика“, први пут је показао да је АфД на 20 одсто подршке. Испред је демохришћански блок (ЦДУ-ЦСУ) са 27 процената, а иза СПД са 19 одсто, Зелени са 14, ФДП са 7 и Левица са тек 4 процента подршке.

Трендови у анкетама, али и чињеница да је кандидат АфД-а у малом округу Зоненберг победио у другом кругу локалних избора управо кандидата ЦДУ-а иза којег су стале све остале странке, натерали су и лидера ЦДУ Фридрига Мерца да поразмисли о својој политичкој тактици. Наиме, уочљиво је да из културолошког рата левих либерала и конзервативаца тренутно профитира више десничарски блок, и то конкретно више АфД него ЦДУ.

За разлику од лидера сестринске ЦСУ, који зарад покрајинских избора у Баварској ове јесени као главну мету има Зелене и њихове политичке потезе, Мерц се углавном фокусирао на социјалдемократског канцелара и целу владајућу семафор-коалицију. Разлог за то је јасан свима: Мерц није желео да из све снаге нападне Зелене, јер рачуна да би они могли да му буду мањински парнер у владајућој коалицији након наредних савезних парламентарних избора.

Али пораз у Зоненбергу га је очигледно натерао да се предомисли и да чак јавно изрекне своју нову стратегију, саопштавајући да су Зелени „одговорни што је на овај начин дошло до поларизације око енергетске и еколошке политике“.

„Зато ће у догледно време Зелени бити наши главни противници у овој савезној влади“, рекао је Мерц, додајући да је, осим енергетике и заштите климе, „патерналистичка и морализаторска спољна политика“ још једна област сукоба Демохришћана са Зеленима.

Његов страначки колега и својевремено притивкандидат у трци за чело ЦДУ Норберт Ретген упозорава га да не покреће културолошки рат против „наводно прогресивне социјалне политике“. „Културолошки рат идентитета је погрешна тактика за све“, истакао је Ретген за „Тагесшпигл“, осврћући се, између осталог, на Мерцове коментаре око коришћења родно сензитивног језика на јавном сервису.

И Мерцов идеолошки противник, копредседник Левице Мартин Ширдеван за „Билд“ каже да АфД „води културолошки рат здесна“, те да ће бити „фатално ако ЦДУ и ФДП ускоче у тај воз“. „Као лидер ЦДУ, Мерц пеца у смеђим (нацистичким) водама и ојачава десничаре“, рекао је Ширдеван.

Судећи према овим изјавама, изгледа да ни сам врх политичке елите Немачке не схвата да културолошки рат увелико траје и да су сви одавно у том возу. Можда у вагон-ресторану и буде сочних кари-кобасица, али тучу око седишта у првој класи неће моћи да избегну.