Пишасао, графити који се у Бразилу плаћају главом: Вандализам, поткултура и протест

Јавни простор бразилских градова ноћу је брисани простор. Чак и оне улице и тргови који дању врве од света, са мраком потпуно опусте. Постану ничија земља. Ујутро, кад прича почне из почетка, јасно је да је по ничијој земљи неко ходио. Зидови зграда, стубови мостова, надстрешице, подземни пролази...исцртани су графитима. Калиграфија им је несвакидашња. Ни налик било чему што може да се види по зидовима европских и северноамеричких градова. Естетски угођај ту очигледно није циљ; није то ни нека свима разумљива порука.

Пишасао (pichação) је бразилски графит. „Piche“ је португалска реч за катран и изворно значење термина је – писање катраном. Четрдесетих и педесетих година прошлог века катраном су по зидовима исписиване „незваничне“ политичке поруке. Такав начин изражавања седамдесетих скоро да је нестао. Ипак, пишасао ће васкрснути током осамдесетих, и то у много екстремнијем облику. Од тада нема назнака посустајања. 

Естетска бруталност савременог пишасаоа у директној је корелацији са бруталним устројством бразилских градова, утемељених на социјално-класном понору. Богати(ји) и „претежно бели“, живе у кондоминијумима, опасани високим зидовима и бодљикавим жицама (или жицама са струјом). Обезбеђења и страже чувају их 24 сата дневно, седам дана у недељи. Без позива у кондоминијуме се не улази. Сиромашни и претежно црни и тамнопутији живе у својим буџацима и уџерицама у фавелама. Ни у фавеле се не улази ако у њима нема шта да се тражи. Град је скуп тих паралелних светова. 

Оно што из техничких разлога није могуће опасати зидинама и бодљикавим жицама (или жицама са струјом) и што даноноћно не чувају наоружани стражари, е то је „јавни простор“.

Феномен пишадореса

Иако се у Сао Паулу, Рију, а и у другим градовима, пишасаос могу видети скоро посвуда, ребус ко иза њих стоји, односно ко су пишадореси, није баш једноставно до краја одгонетнути. Они оперишу ноћу, кад на улицама нема никога; зато у великој мери остају невидљиви и обавијени велом мистичности. Медији и шира јавност углавном су их етикетирали као вандале, не упуштајући се превише у некакву анализу феномена.

У новије време однос је, ипак, почео мало да се мења, једним делом и због интересовања за „феномен“ које је долазило споља. У последњих десетак година о пишасау је снимљено више документарних филмова, „феномен“ је представљен и на Берлинском бијеналу, пажњу су му посветили и велики светски медији...

Густаво Коељо, антрополог из Рио де Жанеира, са пишадоресима је провео дане (и ноћи), недеље, месеце и године. Њима и њиховим делом бавио се у својој докторској тези, о њима је снимио и документарни филм Светло, камера, пишасао. „Реч је о радикалној естетици која сугерише да насиље у свакодневном животу игра много већу улогу него што се да претпоставити“, каже.

Мада многи са стране (изван Бразила) пишасао дефинишу као илегалне графите, то није најпрецизније одређење. Поред другачије и веома особене визуелности, пишасао одликује бар још једна diferentia specifica: он настаје у екстремним условима и под екстремном тензијом. Слика се на сулудим, тешко приступачним местима као што су високи спратови солитера, мостови, прозори станова… До њих се стиже вратоломним верањем и пентрањем без безбедносне опреме. Често је више времена потребно за долазак до „места за рад“, него за остављање поруке. 

Смрт због графита

У садржај појма пишасао улази и то да „запис“, како год га карактерисали, веома лако може да се плати главом. Пишадореси најчешће гину услед падова са велике висине, али то није једини узрок смрти и повређивања. Насиље приватних обезбеђења, полиције и обичних грађана према пишадоресима сматра се мање-више оправданим и легитимним. Гомила је прича како су пребијани, линчовани, упуцавани.

Статистике о броју њихових погибија немогуће је пронаћи, јер измичу стандардним категоријама. Кад падну, то је обичан несрећан случај. Кад их упуцају на зиду зграде, окарактеришу их као провалнике и и разбојнике. Тек понеки случај убиства пишадореса дође до шире јавности, и то кад породице и пријатељи демонстрирајући изборе неки редак или секунд у медијима. 

„То ову културу чини апсолутно ризичном… Насиље и адреналин су њен хумус, што је прилично уобичајено у културама младих. Драматичан сценарио није препрека за раст ове културе. Штавише, баш то додатно храни осећај заједништа и интимности“, каже Коељо.

Када, као Марсовац приземљен у Бразилу, схватите да су пишасаос посвуда, званична верзија како је ту реч о пуком вандализму – не држи воду. Недовољна је. Зашто ризиковати живот да би се нешто, уз то прилично неразумљиво широј публици, написало на тешко приступачном зиду? Вандализам може да се изведе на много једноставније и мање опасне начине.

„Иако нису нужно на јасан начин против нечег, нису ни у сагласју са хегомонијском рационалношћу“, каже Коељо. „Тиме што нису до краја јасни и што ништа не претендују на ригорозан начин, у први план избија оно што је под традиционалнијом политичком акцијом било сакривено – емоција.“ Он сматра да је пишасао особен изданак нововременске културе младих, као и да је обележје те културе „интуитивно” стремљење плуралности. 

„Пишасао је субверзија која на специфичан начин управо брани јавни простор и концепт јавности. Живимо у друштву које приватно власништво привилегује на рачун концепта јавности. Пишасао се, пак, руга неупитној светости те свете вредности модерног доба“, каже Коељо. „Када у граду, који при том није ни пројектован за тебе, на сваком кораку остављаш свој знак, утискујеш у њега не само своје име, већ и много интензивних другарских прича пуних адреналина. И то онда престаје да буде само 'приватан град' са деперсонализованим односима. То је интимност са окружењем чију комплексност многи нису у стању ни да разумеју...”

Од вандализма до уметности

Коељови ставови не одсликавају настројеност бразилске јавности, иако се и у њој неке ствари у перцепцији мењају. Када су пишадореси својевремено „провалили“ на Бијенале Сао Паула и тамо на лицу места креирали своја „дела“, једна од „виновница“ зарадила је затворску казну. Неколико година касније пишадореси су добили званичан позив организатора да се на Бијеналу појаве као уметници. Дотична преступница право из затвора отишла је Берлински бијенале... 

Почетком двадесетог века самба, капуера и друго „црно“ наслеђе Бразила били су проскрибовани из јавног простора; званична култура и њени арбитри нису их сматрали достојним и вредним. Ипак, у покушају стварања чвршће националне кохезије двадесетих година, ексцентрични председник Жетулио Варгас (1882-1954) уврстиће их – малтене преко ноћи – у корпус националне културе. Самба, карневал, капуера тек тада постају интегрални и неизоставни састојци бразилства.

Пишадореси углавном немају уметничке претензије. „Свака уметност подразумева слободу изражавања, а пишасао је израз слободе. Говориш свету 'Ево ме, овда сам, не можете да ме игноришете...“ Тако гласи једно парадигматично објашњење порива за остављањем пишасао-записа на зиду. 

Коељо тврди да је пишасао подсећање да хегемонија рационалности није и не мора да буде апсолутна: „Порука 'Ево ме, овде сам, постојим...' звучи као да долази из утробе, као да је природна. Да ли је нешто природно нужно и ирационално?“ Њихова (довољна) сврха је то што подсећају да хегемонија рационалности није и не мора да буде апсолутна, чак и кад на бразилској застави стоји позитивистички кредо Огиста Конта: Ordem e Progresso – ред и напредак.