Талас насиља на улицама Стокхолма: Обрачуни криминалних банди из предграђа и порекло енергије мржње štampaj

Кад се деси нешто попут последњег таласа насиља у Стокхолму (и околини), где је у обрачунима банди током септембра страдало рекордних 11 особа, од чега више случајних пролазника, то преко ноћи постане инстант-тема за интернационалне медије. Општи наратив је такав да се у најсрећнијим земљама очекују мир, склад, стабилност, благостање, хармонија, а не пуцњаве и пушкарања између криминалних банди и егзекуције на јавним местима, усред насеља, неретко пред гомилом сведока, међу којима буде и деце.

Али у суштини неког великог изненађења нема. Циник би чак рекао: „стање редовно“. Већ доста дуго прве јутарње вести у Шведској почињу извештајима о пуцњавама и експлозијама у ширем подручју Стокхолма, најчешће у предграђима у којима доминирају досељеници. Супарничке банде, обично у бизнису са дрогом, обрачунавају се са конкуренцијом и тај рат траје. У пуцњавама бивају убијени чланови разних кланова, док се експлозивним направама шаљу „СМС-поруке“ упозорења члановима породица и слично.

Ствари су, међутим, сада толико измакле контроли, да се егзекуције дешавају и усред бела дана, и у њима као жртве падају и људи који никакве везе са криминалом немају, већ се само затекну у погрешно време на погрешном месту.

Једанаест мртвих у пуцњавама и експлозијама у Стокхолму током септембра само је један од „пикова“ вишегодишњег тренда. Необичност се, дакле, огледа само у томе што је гангстерска „учинковитост“ овог месеца била изнад просека, и што је прошле недеље само у једној ноћи (између среде и четвртка) убијено троје људи. Било је, такође, и „колатералне штете“, па и због тога узбуђење. Док се гангстери тамане између себе под окриљем ноћи, то и није нека вест.

Нова влада и стари проблеми

„Шведска никада ово није видела... Ниједна земља у Европи нема овакву ситуацију као што је имамо ми“, рекао је у обраћању јавности пре неколико дана шведски премијер Улф Кристерсон, лидер партије Модерата (конзервативаца). Својим театралним тоном, држећи оквир наочара, најавио је промену закона која ће омогућити полицији до добије асистенцију и логистичку подршку војске, уз то обећавши и строже казне за криминалце који су шведски држављани, а депортације за оне који то нису. За проблем је окривио „политичку наивност“ и „неуспешну интеграцију имиграната“.

Случајно или не, до овог најновијег таласа насиља у Стокхолму долази на први рођендан Кристерсенове мањинске владе, којој одлучујућу подршку пружају Шведске демократе, живописна странка изникла из неонацистичких корена, која своју велику популарност (добили су 20 одсто гласова на изборима) у највећој мери дугује свом постојаном антиимиграционом ставу, као и „културолошкој сензибилности“, нарочито према муслиманима и тамнопутим људима генерално.

Док су били опозиција, конзервативци и хришћанске демократе, и наравно Шведске демократе, годинама су јахали на теми „закона и реда“ и обећавали више полиције, више затвора, строже казне и све остало из популистичко-репресивног репертоара. Из до сада приложеног не би се рекло да су њихове методе у првих годину дана донеле неке квалитативне новине. Напротив.

Када Кристерсон наводи „политичку наивност“ и „неуспешну интеграцију“ као узроке за садашњи проблем, потребно је вратити филм уназад и проширити перспективу да би се његов суд поставио у контекст.

Интегрисање „људи у невољи“

Још у време индустријског узлета после Другог светског рата, Шведска је према страним радницима који су представљали замајац економског раста имала другачију политику од неких других држава. За разлику од Аустрије или Немачке, на пример, које су те раднике третирале као „гостујуће“, односно чији је боравак у земљи само привремен, Шведска је од почетка настојала да имигранте трајно веже за себе. Поред радне снаге, пространој а ретко насељеној земљи била је потребна и демографска регенерација.

Од раних седамдесетих, са социјалдемократским премијером Улофом Палмеом, усељеничка политика земље окреће се ка „људима у невољи“, односно ка прихватању избеглица и азиланата. Тако су у земљу дошле хиљада Чилеанаца који су бежали од Пиночеовог режима, Иранаца који су бежали од Хоменија, Курда и многих других... Почетком и током деведесетих у Шведску ће само из Босне и Херцеговине стићи око 90 хиљада избеглица.

Могло би да се каже да се тај масовни долазак Босанаца Шведској „осладио“ – стигли су људи у пуној животној снази, (релативно) образовани, из европског културног круга, и, упркос одређеним отпорима према досељеницима који су и тада постојали, Босанци су постали „школски пример“ успешне интеграције.

Процес интеграције, непријатан и мучан сам по себи, дуго је системски „умекшавала“ разграната и моћна логистика „социјалне државе“, а важну улогу у томе играла је и социјалдемократска филозофија солидарности којом је друштво било прожето. Из садашње перспективе, могло би да се каже да је време премијера Јорана Пешона (од 1996-2006), представљало лабудову песму шведске социјалдемократије.

Разграђивање система интеграције

У јавности је тако створено уверење, а и расположење, да Шведска треба да прима избеглице са свих светских жаришта, малтене не питајући за број. Тако су у новије време, поред осталих, „на ангро“ стигли Ирачани, Авганистанци, Сомалијци, Етиопљани, Сиријци и припадници разних других народа из ратом захваћених подручја.

Епилог свих ових процеса, старијих и новијих, јесте да данас у Шведској има двадесетак одсто популације која није шведског порекла. Мада интеграција никад није лаган процес, јер напросто захтева време и више генерација, прилично је распрострањено уверење да је систем све до недавно био кадар да без већих проблема „усиса“ дођоше.

За његово нововременско штуцање наводи се сплет разлога – континуирана ерозија „социјалне државе“, шире продирање неолибералних пракси, убрзано раслојавање, чилење кохезије и продубљивање колизија. У последње време, као да се као кључни наметнуо аргумент да је много дођоша дошло за кратко време, и то из култура које није лако интегрисати и које су „тешко компатибилне са правилима демократског друштва“, како се наводи.

Како год било, ти који су у Шведску дошли – дошли су и остали. Зато је сада питање свих питања – како ће убудуће бивати интегрисани? Социјалдемократски модел друштвене интеграције се разграђује, неког другог функционалног нема на видику...

„Божји градови“ у Шведској

Разлика у стопи криминалитета код рођених у Шведској (0,9% укупног броја) и у иностранству (1,6%) није тако драстична. Шведски грађани рођени у иностранству одговорни су за 25 одсто свих пријављених кривичних дела, што отприлике корелира њиховом броју у укупној популацији. Али, када је реч о припадности криминалним клановима и учествовању у пуцњавама, експлозијама и насиљу са смртним исходом, око 80 одсто починилаца и жртава су шведски грађани рођени у иностранству или особе рођене у Шведској од родитеља странаца.

Нарочито индикативан је податак да је међу починиоцима значајан број веома младих дечака, тинејџера. Дечаци од 13, 14 и 15 година бивају и егзекутори у убиствима. Та ситуација неодољиво подсећа на чувени бразилски филм „Божји град“ Фернанда Меирелеса, који представља сурову стварност у којој чланови банди и њихови лидери постају све млађи и, упркос младости, све бруталнији.

Али, док је у сиромашним бразилским фавелама донекле и логично да млади људи криминал виде као једину перспективу и једини отворени канал друштвене покретљивости, заиста је тема за размишљање како то да се у једној Шведској, „најсрећнијој земљи на свету“, толики број тинејџера-дођоша из сегрегираних предграђа опредељује за сличан или истоветан пут као њихови вршњаци у Бразилу.

Индикативно је такође да је шведско тржиште дрогом и опијатима постало тако велико да се око њега воде крвави „ратови подземља“. Један духовити коментар шведског читаоца уз вести о одговорности криминалног клана „Фолкстрот“, на чијем челу је тридесетседмогодишњи ирачки Курд Рава Мађид, одрастао у Упсали, а тренутно се налази у Турској, за овај последњи талас насиља, гласио је отприлике: „А од кога ћемо да купујемо дрогу ако њих полиција ухапси?“ Алудира се, наравно, на „узорне грађане“ новог доба, чији животни стил и животна етика подразумевају „бело“, што је било прилично незамисливо у Шведској у неким ранијим временима.

Политичка депресија и страх од будућности

Чини ми се да „ново стање ствари“ у Шведској најупечатљивије описује и сажима новинарски ветеран Јоран Греидер, социјалдемократа старог кова, чији ставови веома често нису на линији Социјалдемократске партије. „Прошле године, када су десничари ступили на власт, постао сам депресиван“, каже Греидер. „Али како су месеци пролазили, тај се осећај драматично променио – и сада заправо осећам неку врсту страха од онога што ме чека у следећих неколико година.“

Греидерова оцена је да актуелну политичку сцену Шведске карактерише укупна политичка депресија.

„Сви ти десничарски популисти, који чине владу, однекуд долазе. Мислим да у основи долазе из раширеног осећаја немоћи. Чак и они који сада навијају за строже спровођење закона, за депортације и строгу миграциону политику су потиштени: енергија која на крају покреће такво навијање управо су немоћ и очај“, пише Греидер, поентирајући да се енергија мржње генерише „из друштва без вере у будућност“.

У таквој атмосфери, обрачуни криминалних кланова и уличне пуцњаве представљају, рекло би се, само један симптом много шире бољке...