Катастрофа у Појасу Газе: Палестински чвор и звецкање израелско-иранско-арапским општим ратом štampaj

У понедељак 16. септембра, стотине људи у маскирним униформама пратило је у колони ковчег прекривен жутом заставом Хезболаха у градићу Сохмор у либанској долини Бека. Идентична ситуација поновила се и у месту Борђ ел Чемали. Када су тела бораца Хезболаха Али Јусефа Аледина и Хусерина ел Масрија, који су, дан раније, страдали у експлозијама израелских пројектила на либанско-израелској граници, спуштена у раке, припадници Хезболаха окупљени на сахрани су се, бесно машући аутоматским пушкама, заклели на освету смртном непријатељу – Израелу.

Сахрану двојице младића, припадника најутицајније политичке и оружане организације у Либану, преносило је неколико телевизијских станица, па су Либанци, престрављени могућношћу новог великог рата, понедељак пре подне провели приковани уз телевизоре.

Стрепња Либанаца, ионако исцрпљених деценијским политичким, економским и свакојаким другим кризама, последица је чињенице да је ситуација на граници њихове државе и Израела на ивици отвореног рата још од тренутка када је први израелски пројектил пао на Појас Газе.

У Бејруту се клицало храбрости припадника Хамаса који су, пре нешто више од недељу дана, упали у јеврејска насеља нa територији Израела и побили све које су тамо затекли. Готово истовремено, наоружане групе Палестинаца покушале су да преко либанске границе уђу у Израел, али су побијени пре него што су успели да запуцају на израелску војску.

Убрзо затим, апликације којима се Израелци упозоравају на опасност потпуно су подивљале пријављујући десетине летелица које надиру из правца Либана. Најопаснија граница Израела клацкала се на самој ивици рата, пре него што се испоставило да се апликација покварила и да осим неколико пројектила и минобацачких граната ка Израелу са либанске територије не долази ништа озбиљно.

Али, за сваки случај, израелска војска је ка том делу земље упутила стотине оклопних возила и десетине хиљада војника, страхујући да би се Хезболах могао укључити у рат, пре свега јер Хамас спас од израелске копнене офанзиве очајнички очекује управо од те организације и Ирана.

Спремни за рат

Током првих недељу дана рата у Гази, сукоби на либанско-израелској граници били су ограничени на повремену размену ватре у којој је убијено десетак припадника Хезболаха и најмање један израелски војник. Вођеним пројектилима уништена су два израелска оклопна возила и неколико мање или више утврђених положаја. Страдале су и просторије мировне мисије Уједињених нација, а у једном од израелских напада убијен је и сниматељ Ројтерса.

У међувремену, хиљаде Хезболахових бораца су из осталих делова Либана кренули ка израелској граници. На ужас Либанаца, и Хезболах и Израел су објавили да су спремни за рат, иако се у овом тренутку чини да би обе стране, уколико је икако могуће, желеле да га избегну.

Додатну стрепњу унео је и ирански министар спољних послова, Хосеин Амир Абдолахијан, који је, пошто су Израелци у прошли четвртак уништили аеродроме у Дамаску и Алепу пре него што је он слетео на њих, ипак стигао до Бејрута, тврдећи да савез чији је Хезболах незаобилазан део „држи прст на обарачу”, очекујући заустављање израелске офанзиве у Гази.

„Још постоји могућност за наставак иницијативе којом би се рат зауставиo, али сутра ће можда бити прекасно”, рекао је јуче, у понедељак 16. октобра, шеф иранске дипломатије после сусрета са политичким вођом Хамаса, Исмаилом Хaнијеом.

Израел тврди да је спреман за рат, а могући улазак Хезболаха у сукоб Израела и Хамаса, чини се, главни је разлог због којег су Сједињене Америчке Државе у воде око Либана упутиле два носача авиона. 

„Не покушавајте да се укључите. Немојте”, упозорио је Иран амерички председник Џозеф Бајден, што није претерано умирило Либанце, пошто је премијер Наџиб Микати признао да од Хезболаха није добио никакве гаранције да се неће мешати у сукобе. „Израел треба да престане да провоцира Хезболах”, рекао је либански премијер.

Претња Хезболаха

Војни експерти, пак, сматрају да Хезболах на израелској граници спроводи унапред осмишљену тактику, терајући стратеге у Тел Авиву да нагађају да ли ће се „Божја партија” укључити у сукоб у којем је већ страдало више од 4.000 људи.

Израел наиме већ деценијама сматра да је Хезболах највећи непријатељ јеврејске државе, посебно после рата 2006. године, после којег је ова организација прогласила „величанствену победу”, док Тел Авив није имао много аргумената да свет убеди у супротно. Месец дана дуге борбе тада су прекинуте уз посредовање УН-а, а израелски генерали су остали затечени чињеницом да су борци Хезболаха у неколико наврата прегазили њихове оклопне јединице.

Израелци су тај рат протумачили као први стварни покушај Ирана да директно утиче на догађаје око Израела, после чега је Техеран наставио да снабдева Хезболах модерним оружјем и технологијом који у Либан, као и у Хезболахове испоставе у Сирији, стижу преко Ирака.

Управо због тога Израел је у последњих годину дана у више десетина наврата гађао објекте који, наводно, припадају Хезболаховој „Јединици 4400”. „Шверцерска јединица“, како је Мосад назвао ово Хезболахово одељење, од посредника у примопредаји оружја постала је веома значајан део проиранских снага у Либану, пошто се осим отварања канала за испоруке наоружања претворила у стратешки важан део заједничких операција Иранске револуционарне гарде и Хезболаха.

Крајем децембра прошле године, израелски авиони бомбардовали су подземни комплекс у близини Дамаска у којем су, под командом Хезболаха, били скривени ирански дронови. Почетком априла гађани су и циљеви у Сирији на којима се налазила радарска опрема за њихово навођење.

Сиријски део операције, наводе обавештајци, вуче корене још из доба ирачко-иранског рата, када су припадници Иранске револуционарне гарде у Сирији обучавани да користе совјетске пројектиле, које им је поклонио тадашњи либијски лидер Моамер ел Гадафи.

Моћ „Божје партије“

Осим сиријских и иранских противваздушних система, у Сирији су се донедавно налазиле и 24 руске батерије система С-300. Руски пројектили су, судећи према сателитским снимцима, махом повучени са положаја око града Масјаф, који је последњих година постао центар за производњу и дистрибуцију пројектила за потребе Хезболаха и осталих шиитских милиција у региону. Одмах након одласка Руса, бомбардован је и подземни комплекс у околини тог града.

Оружје које је Хезболах прикупио у последњих двадесетак година, уз снажну идеолошку позадину и озбиљну подршку у Либану, али и у Сирији и палестинским територијама, чини ову формацију најмоћнијом паравојном организацијом на свету.

„Божја партија” формирана је 1982. године као заштитник шиита у Либану, и једина је паравојна организација која после мировног споразума којим је 1990. окончан грађански рат у тој држави, није положила оружје.

У сложеним односима који владају у Либану, Хезболах је паралелно развијао војну и политичку моћ, утицајем драматично надмашујући либанску владу, а снагом либанску армију.

Смртни непријатељ Израела, како Хезболах зову обавештајне службе у Тел Авиву, има и знатно ефикаснији социјални програм од либанске владе. Пре две године, током драстичне несташице горива, успео је да из Ирана преко Сирије допреми хиљаде цистерни нафте, чиме је прегазио политичке ривале, али и санкције које су овој организацији увеле Сједињене Државе, Европска унија и бројне земље, укључујући и Саудијску Арабију.

Хезболах је гориво поклонио болницама, школама, хуманитарним организацијама и пекарама у Либану, а конвоје цистерни су уз пут дочекивале хиљаде људи. Либанске власти су остале неме, док је америчка амбасадорка у Бејруту Дороти Шеј рекла да „нико неће пасти на оштрицу мача уколико болнице добију гориво”.

Сукоб новог времена

Допремање горива из Ирана, које су наводно платили неименовани либански пословни људи, свакако је најмањи у серији проблема које Запад има са Хeзболахом.

Хасан Насрала, шеф организације која, према проценама, на располагању има око 150.000 много разорнијих пројектила од оних којима Хамас гађа Израел, наводно је у марту окупио лидере свих шиитских милиција и рекао им да се спреме за „сукоб новог времена”.

Овом састанку су, тврде амерички обавештајци, присуствовали и генерали из Ирана и Сирије, али бар за сада нема непосредних доказа да је последњи упад Хамаса у Израел производ ове нове тактике.

Напротив, амерички обавештајци су „Њујорк тајмсу” објаснили да сви показатељи наводе на закључак да је и Техеран био изненађен акцијом Хамаса, али и да ће информације да су Хамасови специјалци били увежбавани за вожњу параглајдера и отмице у Либану и Сирији, бити подробније испитане .

У Сирији су, наводно, обуку прошле и Хезболахове противваздушне јединице, али су стварне могућности ове организације да заустави ударе израелске авијације под великим знаком питања.

Сматра се да Хезболах под оружјем има око 100.000 увежбаних бораца и још бар толико потенцијалних резервиста. Поред тога, Иранци и инструктори Хезболаха обучили су у претходних десетак година на хиљаде бораца у Сирији, укључујући и добровољце из Авганистана, Пакистана и Ирака.

Поред Хезболаха, рачуна се да Иран у Либану, Сирији и Ираку има снажан утицај на велики број других шиитских организација, од којих већина има и неку врсту паравојних формација, од којих највеће међу њима имају под оружјем по неколико десетина хиљада бораца.

Управо због тога, однос Хезболаха и Израела представљаће одлучујући фактор у непознаници да ли ће Блиски исток преживети сукобе у Појасу Газе. Израелски министар одбране Јоав Галант је током викенда рекао: „Немамо интерес да ратујемо на северу и нећемо погоршавати ситуацију”.

Сиријски фактор

У општој паници која је захватила читав регион пошто су бoрци Хамаса 10. октобра упали у Израел, проиранске милиције у Сирији су почеле да довлаче јединице у зоне близу границе са Израелом, али су током викенда добиле наређење да се не упуштају у сукобе. Таква наредба, наводе сиријски медији, упућена је свим оружаним групама у околини Дамаска, Даре и Кунеjтре, односно у регионима наслоњеним на Голанску висораван. У тој области су годинама активне палестинске групе које делују под окриљем Хезболаха, од којих су неке самоиницијативно претходне седмице нападале израелске положаје.

Ово наређење милицијама, како се чини, није се односило на неутралисање система камера којима Израел надгледа границе према Сирији и Либану, па је ова опрема у претходна два дана напросто нестала. Део акције приписан је припадницима Хезболаха, али се успесима на граници хвале и бројне проиранске милиције које делују у Сирији.

Рачуна се да те групе под оружјем имају око 60.000 људи, укључујући борце из Авганистана и Пакистана – Фатемијуне и Занебијуне – који су у Сирији остали пошто су 2011. и 2012. године спасили главу Башара ел Асада после почетних успеха побуњеника .

Осим ове две групе, Иран је озбиљно учествовао и у финансирању „Покрета узвишених Божје партије“ (Harakat Hezbollah al-Nujaba), који у Сирији и Ираку, наводно, под оружјем има 10.000 бораца. Уз њих, на страну Хамаса је начелно стало и двадесетак шиитских милиција из Ирака које су наводно спремне да се боре против Израела. „Покрет узвишених“ је пре пет година формирао и посебну бригаду за ослобођење Голана.

Египат, на граници са Газом

Најмоћнија арапска земља, Египат, која се граничи са Појасом Газе, досадашњи ток рата посматрала је прилично незаинтересовано, надајући се да се конфликт неће проширити, те да у земљу неће похрлити нови талас палестинских избеглица.

Како би осигурао границу од могуће навале Палестинаца, Египат је уз границу великом брзином подигао бетонски зид, док је председник државе Абдел Фатах ел Сиси упозорио Запад да је Израел одавно прекорачио границу самоодбране. Упозорење из Каира се временски подударило са настојањима неколико европских држава да из Газе евакуишу своје држављане, што је Египат условио дозволом да се у супротном правцу пошаљу конвоји хуманитарне помоћи. На аеродром Ел Ариш на Синају већ слећу авиони који допремају помоћ из Турске и арапских држава, али ни после четири дана преговора није јасно да ли ће пакети икада стићи у Газу.

Рачуна се да би египатске обавештајне службе, уз Катар, могле одиграти кључну улогу у евентуалним преговорима са Хамасом, јер упркос жестоком непријатељству које Kаиро гаји према овој организацији, блиској Муслиманском братству, везе се годинама одржавају тајним каналима.

Порука из Тел Авива је прилично јасна. Израел је 9. и 10. октобра у три наврата бомбардовао палестински део граничног прелаза Рафах, спречавајући истовремено и бег Палестинаца ка Синају и египатску намеру да у Газу пошаље помоћ.

После серије напада, израелска војска је саопштила да су Палестинци слободни да преко овог прелаза крену ка Египту, што је додатно узнемирило тамошње власти. После очигледне интервенције Каира, Тел Авив је, дан касније, објавио да та рута није проходна.

Јордан, на првој линији

Масовни протести у Јордану у знак подршке Палестинцима, на којима се окупљало између 10 и 15 хиљада људи, ескалирали су 13. октобра када је велики број демонстраната кренуо пешке према граници са Западном обалом. Тада је дошло до сукоба с полицијом која је на демонстранте бацила сузавац, људи су се разишли, али је напетост у Јордану остала, како међу становништвом тако и међу високим државним службеницима.

Министар спољних послова Јордана Ајман Сафади осудио је акције Израела у Гази, оптужујући Израел за кршење међународног права и говорећи о намери Израела да „расели Палестинце“ као „неприхватљивој и једнакој ратном злочину“. Сафади је након хитног састанка министара спољних послова арапских земаља одржаном прошле среде, рекао и да су све арапске земље обећале колективно деловање против сваког покушаја протеривања Палестинаца из њихове домовине.

Без обзира на демонстрације подршке Палестинцима, и све тежих речи јорданских званичника на рачун Израела, нема много анализа о учешћу „јорданског фактора“ у најновијем израелско-палестинском сукобу. Чини се као да се подразумева да је мировни споразум између ове две земље, потписан 1994. године, гаранција да ће мир потрајати и у овим околностима.

Међутим, иако је од 1994. између Израела и Јордана заиста владао мир, односи ова две суседне земље нису били ни мирни ни пријатељски. Јордански краљ Абдулах II је, на пример, 2014. свој однос са Бенјамином Нетанјахуом описао као „хладан и неугодан“, помињући „и исламски и ционистички екстремизам“. „Ако се Јордан и друге исламске земље боре против екстремизма у исламу, а Израелци сваких пет минута убијају нашу децу у Гази и Јерусалиму, онда имамо проблем”, рекао је још тада краљ Абдулах, додајући да је за Јордан исход палестинско-израелског сукоба битан не само због највеће популације палестинских избеглица на свету која живи у његовој држави, већ и због великог значаја Јерусалима. „Не – досељеничким (израелским) насељим; не – алтернативној домовини; Јерусалим је црвена линија”, говорио је краљ Абдулах 2019, у време када се спекулисало како би Јордан могао бити проглашен „резервном“ палестинском државом.

Палестинске избеглице су у Јордан стизале у три велика таласа – са територије данашњег Израела после рата 1948, затим након Шестодневног рата 1967, и из Кувајта 1991, после Првог заливског рата, када су Палестинци масовно протеривани пошто су њихове вође подржале упад Садама Хусеина у ову земљу.

Безбројни избеглички кампови и насеља су од 1948. ницали у Јордану, али односи Палестинаца и државе нису били баш идилични. Најмучнији период у тим односима почео је „црног септембра“ 1970, када су избили оружани сукоби између јорданске војске и Палестинске ослободилачке организације (ПЛО). Сукоби су окончани у јулу 1971, када су палестински борци и руководство ПЛО-а били присиљени да се масовно преселе у Либан. Иначе, разлог за окршај је била напетост која је годинама расла због тога што су Палестинци у Јордану створили практично паралелну власт угрожавајући чак и тадашњег краља Хусеина, и нападајући Израел са јорданске територије изазивали одмазде Израела над овом земљом.

Но, „црни септембар“ је био давно, а број палестинских избеглица у Јордану је предмет процена које се крећу од 2,4 до 4,4 милиона. Уз то процењује се да палестинска популација, укључујући и избеглице и њихове сународнике који имају јорданско држављанство, чини између 50 и 80 процената од 10,4 милиона становника Јордана. Колико год да их у Јордану има, они који земљом владају морају да мисле како им поданици реагују на оно што се Палестинцима дешава у Израелу, уз страх да земљу може запљуснути нови талас избеглица, уз већ постојећих 1,2 милиона избеглих из Сирије који су више од деценије у хашемитској краљевини.

Иран и Израел

Мада су данас све очи упрте у Појас Газе и северну границу Израела, и мада је питање свих питања да ли ће се Хезболах укључити у израелско-палестински сукоб, јасно је шта заиста лебди иза свега – страх да би уплитање Хезболаха практично значило и отворен сукоб између Ирана и Израела, што је сценарио о коме се, због његових последица, мало ко усуђује и да мисли.

За сада, падају само тешке речи. „Нико не може да гарантује контролу над ситуацијом ако Израел нападне Појас Газе“, изјавио је ирански министар спољних послова Хосеин Амир Абдолахијан током састанка са катарским емиром Тамином бин Хамадом aл Танијем, док је ирански председник Eбрахим Раиси у телефонском разговору рекао француском председнику Емануелу Макрону да ће се рат проширити и да ће се „ситуација закомпликовати ако убијање људи и блокада Газе не буду заустављени“.

Широм Ирана се редовно одржавају демонстрације подршке Палестинцима на којима окупљени узвикују пароле уобичајене на сличним скуповима – „Доле ционистички режим", „Доле САД”, „Смрт Израелу”...

С друге стране, портпарол израелске војске (ИДФ), контраадмирал Данијел Хагари, изјавио је: „Увек гледамо око себе, по целом Блиском истоку. Израелска војска ће деловати било где како би испунила безбедносне циљеве Израела. Одлично смо припремљени за све арене“.

И без прецизирања, јасно је којој су држави најпре упућене ове речи.  

Од природних савезника до највећих непријатеља

Тешких речи и отворених претњи никада није недостајало у претходних четрдесет и кусур година израелско-иранских односа. Али, ти односи нису увек били тако затегнути, чак ни у скорије време.

Јевреји живе на територији Персије више од 2.700 година, углавном у миру  и без прогањања. Израел је од свог оснивања 1948. године на Иран гледао као на природног савезника, што је и био док је на власти био шах Мохамад Реза Пахлави. Иран је тада био једина неарапска држава у региону у коме је Израел био окружен морем арапских земаља које су га од почетка третирале као непријатеља. Осим тога, у Ирану је живела и велика заједница Јевреја.

Јесте се све променило Исламском револуцијом 1979. године, после које је ајатолах Рухолах Хомеини прогласио Израел „непријатељем ислама“, а Иран почео да финансира и обучава групе и покрете које су се бориле против израелске сржаве, попут либанског Хезболаха. Но, током иранско-ирачког рата (1980-1988) Израел је продавао оружје Ирану, а израелски војни инструктори су, и поред званичне антиизраелске реторике, све време рата били у Техерану.

Огроман број иранских Јевреја емигрирао је у Израел после Исламске револуције (око 250.000 Јевреја иранског порекла живи у Израелу), али највећа јеврејска заједница изван Израела на Блиском и Средњем истоку, њих око 20.000, и данас je у Ирану, исповеда слободно своју веру, има чак и представника у парламенту, што не значи да су услови у којима живе идеални.

Вековне везе Јевреја и Персијанаца могле су да допринесу смањивању тензија и у новом добу. Тако се Мохамад Хатами, реформистички председник Ирана који је на челу земље био од 1997-2005. године, на сахрани папе Јована Павла II 2005. године руковао се и попричао са тадашњим израелским председником Моше Кацавом, и то на фарсију, пошто су обојица рођени у иранском граду Јазду. Обојица су, међутим, по повратку кући била због тог разговора изложена тешким критикама.

Неке информације кажу да је Иран покушао 2003. да иницира зближавање са Израелом његови признавањем и да је то речено Сједињеним Државама, али да су САД одбиле тај предлог. Баш као и Хатамијев предлог из тог периода да се Иран одрекне свог нуклеарног програма у замену за укидање америчких санкција.

Како год, покушаја побољшавања односа је било немерљиво мање од оних који су водили ескалацији. Ирански верски лидер, ајатолах Али Хамнеи, је безброј пута назвао Израел „канцерогеним тумором у срцу исламског света“ који треба уклонити из региона и причао да би Израел требало да буде „збрисан са мапе“. Нису за њим заостајали ни други ирански званичници, попут Махмуда Ахмадинежада, председника земље од 2005-2013. године.

Рат речима, посреднички и тајни ратови

Није се остајало само на речима. Током Либанског рата 2006. Иранска револуционарна гарда (ИРГ) је помагала борцима Хезболаха, а Иран је почео да снабдева Хамас оружјем и муницијом. Иранска револуционарна гарда, а и Хезболах, узели су активно учешће у рату у Сирији, нарочито када је, током 2011. и 2012. године, изгледало да се Асадова власт опасно љуља под ударима побуњеника. Са друге стране, израелске снаге извеле су велики број ваздушних удара на објекте у Сирији за које се веровало да су на неки начин повезани са Хезболахом и ИРГ.

Као један од највећих проблема између Израела и Ирана стоји развој иранског нуклеарног програма. Израел тврди да он служи развоју нуклеарног оружја и да то неће дозволити ни по коју цену, а Иран да је програм искључиво мирнодопски.

Од 2010. почиње серија атентата на иранске нуклеарне научнике и високе официре Иранске револуционарне гарде, за које Иран каже да иза њих стоји израелска тајна служба Мосад. Иранске власти тврде и да Израел за атентате унутар Ирана користи припаднике МЕК-а, Народних муџахедина, опскурне организације која се некада борила против шаха Резе Пахлавија да би касније сејала терор по Ирану борећи се против Исламске републике и ратујући на страни Садама Хусеина током ирачко-иранског рата.

Израелско-ирански тајни рат укључује и сајбер нападе на иранска нуклеарна постројења, бројне саботаже попут експлозије 2014. у иранском граду Газвину, затим експлозије у којој је оштећена центрифуга у нуклеарном постројењу Натанз код Исфахана 2021, као и заплене бродова пуних оружја и уништавање конвоја са наоружањем.

Иран оптужује Израел и да подржава терористичке и сепаратистичке групе које се боре против Исламске републике, попут Џундалаха који делује у провинцији Систан-Балучистан на граници са Пакистаном, док Израел оптужује Иран да планира терористичке нападе на Израелце широм света.

Да ли превентивно или озбиљно, последњих година реторика постаје све жешћа – израелски званичници све чешће понављају да ће на сваки начин зауставити ирански нуклеарни програм, а ирански да се ближи час нестанка Израела.

Како год, најновијим дешавањима прокси и тајни ратови Ирана и Израела, као никада до сада, приближили су се отвореном сукобу.

Хамас је бруталним терором гурнуо Израел у беспримерну освету чији резултат, уз тешко страдање цивила, прети да постане нова палестинска Накба. (Накбом, „катастрофом“, Палестинци називају догађаје од 15. маја 1948. када је проглашена држава Израел, а израелске снаге протерале 700.000 Палестинаца и заузеле 78 процената историјске територије Палестине.) Нова Накба прети да преко границе рационалног понашања гурне не само непријатеље Израела попут Ирана и Хезболаха, већ и власти арапских држава које су са Израелом последњих година отоплиле односе, пошто морају да воде рачуна и о расположењу свог становништва које већински мисли да је у току катастрофа и понижење не само Палестинаца, већ и свих Арапа и муслимана.

Државни секретар Сједињених Држава Ентони Блинкен путују по региону, од Израела до Јордана, Катара, Египта, Уједињених Арапских Емирата, Бахреина, тврдећи да покушава да спречи ширење рата и да га заустави. По региону путују и ирански званичници, у Сирију, Либан, Катар, тврдећи исто што и Блинкен.

У наредним данима видећемо колико су имали успеха.