Необјављени рат у Црвеном мору: Гусарске и друге битке Ирана и Хута против Израела и Америке štampaj

Палестинска застава вијори се на броду „Галакси лидер“, укотвљеном у јеменској луци Ходеида на Црвеном мору од када су се на његову палубу, 19. новембра, хеликоптером спустили специјалци јеменских Хута. Негде у мору завршила је застава Бахама под којом је пловио овај брод британске компаније изнајмљен Јапанцима.

Командоси су отели брод јер му је власник израелски тајкун Абрахам Рами Унгар, а акција је уследила недуго пошто је „Галакси лидер“ прошао поред брода „Бехшад“, пловећег шпијунског центра иранске Револуционарне гарде. 

„Очи су нам отворене, стално мотримо и тражимо израелске бродове“, рекао је лидер Хута Абдул Малик ел Хути, објашњавајући да је акција против израелске трговачке морнарице постигла жељени ефекат јер је неколико дана касније у Елијату (или Ум ел Рашрашу, како га зову Арапи), јединој израелској луци на Црвеном мору, био укотвљен само један брод.

Власти у Сани су одмах после почетка израелске контраофанзиве у Гази увеле забрану пловидбе за израелске бродове, наводећи да је подршка Палестинцима њихова верска и национална дужност. „Бродови свих осталих држава су несметано и без тешкоћа пролазили кроз Црвено море“, тврде Хути.

У данима који су уследили након отмице „Галакси лидера“, Израелци су пројектилима испаљеним из борбеног авиона Ф-35 оборили пројектил који је из Јемена летео ка Елијату. Готово истовремено, амерички разарач „Томас Хандер“ оборио је неколико беспилотних летелица, које су такође из Јемена летеле ка Израелу.

Хути против Израела

Акциони филм у водама Црвеног мора и око теснаца Баб ел Мандеб наставак је тензија које прете да се из Појаса Газе, после упада Хамаса у Израел и израелске осветничке акције, прелију на остатак Блиског истока. Досадашњи биланс овог рата је безмало 20.000 мртвих у сукобима око Појаса Газе и више од 150 у артиљеријским двобојима Израелаца и бораца Хезболаха на југу Либана, док мртве у ваздушним ударима Американаца и Израелаца по положајима проиранских милиција у Сирији нико и не броји.  

Експлозије из Појаса Газе чуле су се, очекивано, и у Јемену па су тамошњи Хути, после деценије рата са Саудијском Арабијом, одлучили да крену примером Хезболаха и, у знак подршке Палестинцима, испале неколико пројектила и лансирају дронове пут Израела. Успут, оборили су америчку беспилотну летелицу „рипер“ негде изнад Црвеног мора и почели да патролирају околним водама у потрази за бродовима који би се на било који начин могли повезати са Израелом.

„Галакси лидер“, који већ данима стоји укотвљен у јеменским водама, само је игром случаја био први такав брод. Хути најављују нове акције својих командоса, док су Израелци и Американци у Црвено море послали разараче, корвете и ракетне топовњаче, постављајући сценографију за нове сукобе.

Поморски рат Израела и Ирана

Битка за превласт на морима у блискоисточном региону почела је још пре четири године, када је Израел почео кампању напада на иранске бродове који су морем превозили нафту и оружје за бројне групе које су се, свака на свој начин, бориле против владе у Тел Авиву.

Иран је узвраћао мање видљивим нападима, па је у мају 2021. године његова ракета погодила брод за превоз контејнера „Лори“, чији су власници Израелци. У овом нападу, који је потврдила и израелска војска, није било повређених ни озбиљније материјалне штете. Количина штете и начин на који су напади изведени навели су западне обавештајне службе да закључе да Иранци и нису желели да озбиљно оштете брод, већ да само пошаљу поруку да могу да узврате ударац било када и било где.

Израел је, пак, своју серију напада на иранске бродове покренуо како би спречио ширење војног утицаја Техерана и покушаје те државе да некако заобиђе блокаду на извоз иранске нафте коју су увеле Сједињене Државе.

Поморски елемент иранско-израелског сукоба, сматрају аналитичари, тек је део ширег фронта који је Техеран у последњих петнаестак година осмислио како би наоружао листом све милиције и оружане групе које за циљ имају уништење Израела – од Хезболаха у Либану, преко бројних група у Сирији и Ираку, затим Хута у Јемену и Хамаса и Исламског џихада у Појасу Газе.

Тел Авив је ову иранску тактику покушавао да заузда ваздушним нападима на пошиљке оружја и опреме који су копном и ваздухом допремане у Сирију и Либан, па је Техеран био принуђен да известан број пошиљки преусмери на море. „Иран и Израел су прикривени рат довели на отворено море“, оценио је  Хеис Хореjши, тадашњи саветник у иранском министарству спољних послова.

Битка за Црвено море

Хроничари тврде да је Португалац Винсенте Содре, сапутник Васка де Гаме током другог похода на Индију 1502. године, био први европски гусар који се појавио у региону који повезује Црвено море и Аденски залив. Пола миленијума касније, Хути су, употребом беспилотних поморских дронова и мина из кућне радиности, унели сасвим нову димензију у овај вид поморског ратовања.

Иако је до сада само неколико особа погинуло у оваквим инцидентима, озбиљан број бродова је оштећен, а једном приликом привремено је затворена лука у Џеди, једна од највећих саудијских лука на Црвеном мору.

Највећи број хутских напада беспилотним поморским дроновима изведен је између јануара 2017. и јуна 2021. године, када су се танкери и трговачки бродови у 24 наврата нашли на мети морнарице јеменских Хута. У две акције циљеви су биле нафтне инсталације. Без последица је прошао напад на амерички разарач „Мејсон“, који је у октобру 2016. године са три пројектила оборио крстарећу ракету испаљену на њега из Јемена. Друга ракета коју су испалили Хути експлодирала је у мору недалеко од америчког ратног брода.

У нападима на остале бродове, Хути су из лука Ходеида и Салиф кретали наоружани поморским дроновима, беспилотним летелицама, ручним бацачима и минама.

У јулу 2021. године, у Арапском мору три дрона устремила су се на брод „Мерсер стрит“ на чијој палуби су погинула два члана посаде, Румун и Британац. Разлог напада, као и у случају „Галакси лидера“, била је чињеница да је власник брода био Израелац. Америчка морнарица је неко време спекулисала ко заиста стоји иза овог напада, да би се, у конкуренцији Хута и Ирана, одлучила за власти у Техерану.

Оваквом закључку је умногоме кумовао и Иран, који је преко својих медија на арапском језику објавио да је напад на „Мерсер стрит“ одговор на серију израелских напада на аеродроме у Сирији.

Хронологија напада

У априлу 2020. јединица израелских поморских командоса прикрала се иранском трговачком броду „Савиз“  и за труп причврстила неколико експлозивних пуњења. Пола сата касније, брод је затресла најмање једна експлозија, а из његовог трупа је почео да се вије дим. Власти у Тел Авиву нису коментарисале овај инцидент, али је „Њујорк тајмс“, позивајући се на америчке изворе, објавио да су Израелци сат и по после напада јавили Вашингтону да су то учиниле њихове снаге.

Годину дана касније, амерички извори су објаснили да је ова акција израелских специјалаца била одложена неко време, како би се америчком носачу авиона „Двајт Ајзенхауер“, који је био у близини, дало времена да се удаљи 200 миља од места експлозије. 

„Савиз“ је нападнут јер су Мосад и америчке обавештајне службе оцениле да овај брод регистрован као теретни у ствари представља шпијунски центар којим Иранска револуционарна гарда прикупља податке и пресреће комуникације.

Власти у Техерану тврдиле да у овом инциденту није било повређених, те да је „Савиз“ тек лакше оштећен. Недуго после напада појавиле су се фотографије на којима се види како се изнад иранског брода вије дим. 

Од 2019. године, израелски командоси су напали најмање десет бродова на којима се налазио ирански терет, док ирански извори тврде да је тај број двоструко већи. Већина тих бродова превозила је гориво за Сирију, док су два, укључујући „Шахр-е Корд“, оштећен експлозивом у априлу 2021. године, за Сирију наводно превозио војну опрему.

Револуционарна гарда узвратила је ударац годину дана касније, нападом на израелски брод „Хелиос реј“, који је немачке аутомобиле превозио пут Кине. Ирански глисер је сустигао брод у Ормушком теснацу, командоси су за труп причврстили експлозив и одмакли се, да би 20 минута касније две експлозије направиле рупе у трупу метар изнад површине мора.

Током јесени и зиме још неколико бродова нападнуто је у Црвеном мору на исти начин, а за кривце су проглашени Хути, који се о овим инцидентима нису оглашавали.

Институт који ради под окриљем америчке ратне морнарице је још пре три године објавио студију у којој се описује „нова, агресивна стратегија Техерана у настојањима да, када буде потребно, потпуно обустави бродски саобраћај у Ормушком теснацу и у Црвеном мору“. Таква акција, сматрају амерички стручњаци, имала би драматичне последице по поморске путеве од кључног значаја за западне економије, па су Американци, Французи, Британци, Јапанци и Италијани одмах затим ојачали војно присуство у Џибутију, на уласку у Црвено море.

Иран: Јединство, координација, отпор...

Када је ајатолах Али Хамнеи у јуну ове године истакао значај већег јединства и координације међу „снагама отпора“, ставио је Појас Газе у сам центар будућих збивања, додајући ту и неопходност уједињења са Западном обалом.

Одмах затим мрежа медија и интернет портала који се повезују са Иранском револуционарном гардом почела је да истиче и могућност рата на више фронтова против Израела, наводећи да ће се кључне битке водити на палестинским територијама, али да ништа мање значајни сукоби неће избити и широм региона.

Заменик шефа за операције Револуционарне гарде, генерал Абас Нилфорушан је месец дана пре почетка Хамасове акције у Израелу гласно размишљао о потреби да се успостави интегрисан систем командовања „снага отпора“. Суштински, то је значило да је Иран спреман за опсежну припремну кампању чији би резултат био успостављање координационог центра који би био у стању да управља ратом против Израела на више фронтова.

Нови ирански приступ објашњен је као одговор на израелску стратегију „кампање између ратова“, којом Тел Авив држи потенцијалне непријатеље под сталним притиском, што повремено, као рецимо пре две године такође у Гази, избије у краћи отворени сукоб.

Идеја о заједничкој команди више антиизраелских фронтова приписује се генералу Касему Солејманију, којег су Американци почетком 2020. године убили у нападу дронова у Багдаду. Главне улоге у овом сукобу подељене су између Револуционарне гарде и Хезболаха, којима је у задатак стављено да обуче и опреме будуће снаге, те издејствују да иначе супротстављене шиитске фракције у Ираку нађу неки заједнички језик.

Западне обавештајне службе, чак, спекулишу да је од смрти генерала Солејманија главну реч у овом пројекту преузео први човек Хезболаха Хасан Насралах: он је наводно утицајнији и од команданта Револуционарне гарде, Eсмаила Канија.

Унутар овог система командовања Бејрут је, за сада, изабран за место окупљања команданата различитих милиција, укључујући и Хуте, док су директни центри командовања додељени Хамасу и Исламском џихаду у Појасу Газе и шиитским милицијама у Ираку, које се последњих месеци представљају као „Исламски отпор у Ираку“ и које су преузеле одговорност за серију напада на базе у којима су смештени амерички војници.

Опкољавање Израела, како је тај план замишљен, имало би четири главна фронта – Појас Газе, Западну обалу, јужни Либан и Голанску висораван, али и нешто спореднију улогу Хута у ремећењу трговачких путева на Црвеном мору.

Ирански носач дронова

Иран гради носач дронова, тврде амерички извори, позивајући се на анализе фотографија реконструкције једног трговачког брода на доковима бродоградилишта у Бандар Абасу, иранској луци у Персијском заливу. Почетком године је саопштено да је на палубу некадашњег брода за превоз контејнера постављена полетно-слетна писта, чиме је почела последња фаза претварања овог пловила у платформу за лансирање иранских беспилотних летелица.

Иран се тако придружио Турској која је, после америчке одлуке да јој блокира испоруку борбених авиона Ф-35, одлучила да носач авиона и највећи ратни брод у историји морнарице ове државе „Анадолу“, брзо препакује у носач дронова, што је изазвало готово паничну реакцију Атине.

Турски и ирански дронови постали су нарочито популарни после серије успешних акција током рата у Украјини, па су две државе одлучиле да развију верзије које би могле да буду лансиране и са бродова.

Нови ирански брод назван је „Шахид Махдави“, по припаднику Револуционарне гарде који је 1987. године погинуо у сукобу са Американцима. Према иранској верзији догађаја, Махдави је био мучен пре него што је умро у америчком заробљеништву. Датум када је убијен, 8. октобар, касније је проглашен Даном ратне морнарице Револуционарне гарде.

Брод назван по Махдавију ће, када буде окончана модернизација, моћи да носи борбене хеликоптере и дронове, док су по ободима палубе већ постављени противавионски топови. „Шахид Махдави“ је дуг 240 метара, једнако као и турски „Анадолу“ или јапански носачи авиона „Изумо“ и „Кага“.

Критична фаза модернизације највећег иранског ратног брода временски се подударила са маневрима америчкe и израелскe борбенe авијације, која је почетком године у неколико наврата увежбавала „нападе на циљеве дубоко у непријатељској територији“. 

Овај опис израелски званичници су користили избегавајући да директно означе Иран као могући циљ вежби, током којих су летелице Ф-35 накратко улетале у ирански ваздушни простор. Иранци нису ни потврдили ни демантовали ту информацију, али убрзо почели велике маневре беспилотних летелица, током којих је за 48 часова испробано више од 150 дронова.

Истовремено са наводним упадом израелских авиона у ирански ваздушни простор, Тел Авив је у Црвеном мору увежбавао нападе на циљеве у Ирану и нападе на бродове те државе. Током тих вежби, израелске подморнице пратиле су иранске бродове „Бехшад“, „Јамаран“ и носач хеликоптера „Хингам“. „Бехшад“ је био регистрован као теретно пловило, али обавештајне агенције, укључујући и Мосад, тврдиле су да је реч о шпијунском броду. „Бехшад“ је упловио у Црвено море недуго пошто је у акцији израелских командоса у априлу прошле године онеспособљен његов претходник „Савиз“.

Рат у Гази, међутим, унео је нову димензију у поморски рат Ирана и Израела, па је серија инцидената, напада дроновима и испаљивање пројектила преко Црвеног мора довела у питање безбедност пловидбе морем које се пружа од Баб ел Мандеба на југу до Суецког канала на северу.

Око поморског пута Црвеним морем, којим пролази десетина укупне светске трговине, живи око 620 милиона људи, али се очекује да би у наредних четврт века број становника могао бити удвостручен, те да би драматично могао скочити и бруто национални производ овог региона – са садашњих 1,8 на 6,1 билиона долара.

Али данас, међутим, афричка и арапска обала Црвеног мора су великим делом потпуно неразвијене, без инфраструктуре и значајних лука. Тиме расте опасност од конфликата и политичке нестабилности.