Љуљања на немачкој политичкој сцени: Дуга сенка Источне Немачке на покрајинским изборима у Бранденбургу štampaj

Немачки савезни канцелар Олаф Шолц могао је бар на тренутак да одахне када су стигли резултати покрајинских избора у Бранденбургу. Његова Социјалдемократска партија (СПД) поново је освојила највише гласова у овој источнонемачкој покрајини која окружује Берлин, успевши да за длаку надјача десничарску Алтернативу за Немачку (АфД) којој су до пре десетак дана истраживачи јавног мњења давали убедљиву предност.

Баш као што је изостао из ове покрајинске предизборне кампање, тако је Шолц и победу прокоментарисао са даљине. Пре говора на Генералној скупштини Уједињених нација у Њујорку, он је новинарима само кратко у пролазу рекао да је то „одличан резултат, одличан за СПД, такође и за све нас“.

И заиста, актуелни бранденбуршки премијер Дитмар Војдке успео је да СПД догура до 30,9 одсто гласова, иако су јој истраживачи јавног мњења пре само три недеље прогнозирали тек 20 одсто, а АфД-у 30 одсто.

На биралиштима је АфД освојио незнатно мање гласова – 29,2 одсто. Демохришћани (ЦДУ) су подбацили освојивши 12,1 одсто, што је мање од левичарског новоформираног Савеза Саре Вагенкнехт (БСВ) који је добио чак 13,5 гласова иако је први пут био на гласачком листићу у Бранденбругу.

Насупрот томе, владајући Зелени су доживели дебакл, баш као и у Тирингији, па са 4,1 одсто гласова нису пребацили изборни праг од 5 одсто. И либерали (ФДП), који су на савезном нивоу на власти са СПД-ом и Зеленима, су доживели још већу изборну бламажу, освојивши наклоност тек 0,8 одсто бирача, то јест добили су тек нешто више од 12.000 гласова.

У односу на бранденбуршке покрајинске изборе пре пет година, излазност је порасла са 61 на безмало 73 одсто, док су подршку увећале само СПД и АфД, обе за по пет процентних поена, као и БСВ која је као новоформирана странка освојила сваки осми глас. Зелени и Левица су изгубиле по 7 процентних поена, а ФДП и Слободни бирачи око 3.

Након покрајинских избора у Саксонији и Тирингији 3. септембра, и резултате ових у Бранденбургу су бројни немачки и европски аналитичари с нестрпљењем чекали у настојањима да их протумаче не само као тест подршке странкама у Шолцовој влади, већ и као доказ тезе да је исток Немачке склонији десничарским и ауторитарним тенденцијама у односу на запад земље. Иако покрајина у којој има тек два милиона бирача тешко може бити одраз наклоности свих шездесетак милиона људи са правом гласа у Немачкој, бранденбуршки избори ипак прилично речито указују на политичку ситуацију у целој земљи.

Незадовољство владом у Берлину

Од уједињења две Немачке 1990. године, Бранденбург важи за тврдо упориште СПД-а из чијих редова су протеклих три и по деценије увек били премијери. Због тога је актуелном премијеру Војдкеу и био изазов да задржи лидерску позицију, будући да су анкете указивале да ће његова политичка судбина, упркос неколико политичких успеха, бити жртва незадовољства бирача радом савезне владе.

Примера ради, Војдке је успео да исправи неправду да су становници Бранденбурга плаћали највишу цену струје у Немачкој, иако су у покрајини која у производњи струје највише користи обновљиве изворе енергије. Под његовим притиском, Савезна служба за електродистрибуцију је променила начин обрачуна такси па ће од следеће године домаћинства у Бранденбурга годишње давати и по неколико стотина евра мање на рачуне за струју.

Упркос овом успеху, ова прича није успела да се пробије као тема у кампањи, баш као ни то да је Бранденбург међу немачким покрајинама са највећим економским растом и великим страним инвестицијама, као што је огромна фабика за производњу аутомобила „Тесла“. Напросто, у кампањи се све вртело око миграција, досељавања странаца и питања рата и мира у Украјини.

Под утицајем нарастајућег незадовољства радом савезне владе, бирачи су постали посебно осетљиви на тему миганата и рата на истоку Европе, што је добрим делом био утицај опозиционих АфД и БСВ, али и терористичког напада у градићу Золингену крајем августа. Упркос томе што источнонемачке покрајине важе за регионе са неупоредиво мање удела странаца у становништву у односу на западнонемачке покрајине и Берлин, дебата се вртела око миграција и Украјине.

АфД је кампању заснивао на питању тражилаца азила и илегалних имиграната, а БСВ на питању рата у Украјини. У страху од пораза, владајуће странке у Бранденбургу – СПД, ЦДУ и Зелени – су били принуђени да се баве искључиво овим темама, иако грађане Бранденбурга много више погађају теме као што је криза образовног система, како да домови за старе буду приступачнији, али и како треба поступати у надолазећој кризи због климатских промена те како у то уклопити и енергетску транзицију.

Уместо свега тога, у финишу кампање је почело да се догађа нешто што је било незамисливо пре пет година. Покрајински министар унутрашњих послова Михаел Штибген, који је из редова ЦДУ, рекао је да је „индивидуално право на азил нешто што није више неопходно да постоји у уставу“. Како је рекао, то право би требало избацити из устава, а у заштити програњаних људи увести избегличке квоте.

„Ми тада одлучујемо ко долази у нашу земљу. И можемо да одредимо у којој мери можемо да прихватамо и интегришемо мигранте“, рекао је он, понављајућу захтев своје странке да се дозволи враћање људи са граница у великом броју. „Мислим да је ситуација са избеглицама у Немачкој толико напета да би требало да прогласимо ванредно стање. Онда можемо свеобухватно да користимо инструмент одбијања (захтева за азил).“

Овакве идеје је још 2017. године изнео тадашњи копредседавајући АфД-а Александер Гауланд, али тада је било незамисливо да то изговoри неки функционер ЦДУ, којом је председавала Ангела Меркел. Али, времена су се променила баш као и први човек демохришћана, па се сада Фридрих Мерц и његови сарадници безмало утркују са колегама из АфД-а у томе ко ће заговарати оштрију мигрантску политику. Међутим, у случају Бранденбурга ова тактика ЦДУ-а није успела, па су бирачи радије дали глас АфД-у.

Непопуларни канцелар и промућурни премијер

За разлику од својих коалиционих партнера из ЦДУ, премијер Војдке своју кампању није засновао само на заговарању стриктније политике према тражиоцима азила. Његова предизборна стратегија се засновала на два принципа – један је био да склони из кампање своје непопуларне партијске другове, чак и канцелара Шолца, а други да направи референдумску атмосферу и бираче стави пред избор „или ја или АфД“.

Ова промућурна стратегија се показала изузетно успешна, између осталог захваљујући томе што је премијер Бранденбурга већ уживао велико поштовање бирача већине странака, при чему се у анкетама чак половина свих бирача изјашњавала као задовољна или веома задовољна његовим радом, а више од половине би за њега гласало када би се покрајински премијер бирао директним гласањем.

Први принцип је остварио тиме што на плакатима није било ни канцелара Шолца ни министара, нити двоје копредседника СПД-а. Како су касније сазнали медији, Војдке је канцелару поручио да нема потребе да долази на предизборне скупове у Бранденбургу, као што је то чинио у Тирингији и Саксонији. Осим тога, из Војдкеове канцеларије у Потсдаму својеврсна забрана учествовања у кампањи, али и у ТВ дебатама стигла је и копредседници СПД-а Саскији Ескен. Она је то испоштовала и након избора честитала Војдкеу „грандиозну победу“, признајући да „клима према савезној влади, коју води СПД, тренутно није добра“ и да „не представља неминован ветар у леђа“ покрајинском одбору странке.

Међутим, не може се рећи да су централа странке у Берлину и сам канцелар били само отежавајућа околност Војдкеу. С једне стране, ишло му је на руку то што је његова партијска колегиница и савезна министарка унутрашњих послова Ненси Фезер увела шестомесечну контролу свих граница Немачке ради, како је рекла, смањења илегалних миграција. С друге стране, канцелар Шолц је у интервјуу за ЗДФ по први пут изјавио да сматра да је, што се тиче „ратне ситуације“ у Украјини, „дошло време за мировну конференцију на којој мора да буде и Русија“.

Овим потезима, врх СПД-а је добрим делом избио из руку кључне аргументе опозиционих странака – АфД-у заговарање за контролу миграција, а БСВ-у заговарање мировних преговора Украјине са Русијом.

Други принцип Војдкеове стратегије се засновао на неки начин на моделу француског председника Емануела Макрона, који је расписивањем ванредних парламентарних избора бирачима поручио да бирају „или ја или десничари“. Војдке је овим политичким рулетом бирачима поручио да неће више бити премијер ако АфД добије више гласова од СПД, чиме је до те мере поларизовао политичку дебату да је заправо „украо“ многе бираче својих коалиционих партнера.

На оптужбе Левице да је то уцена, он је одговарао да је то демократија и одговорност премијера који 11 година води једну покрајину, као и да жели да „спречи да АфД да постане најјача група и да наша поносна застава Бранденбурга добије одвратне браон (нацистичка боја) флеке“.

Војдкеов цунами

Ова рефередумска атмосфера довела је до тога да из покрајинског парламента у Потсдаму испадну Зелени, Левица и Слободни бирачи, за шта су сви они листом оптужили Војдкеа.

„Војдкеов цунами је све мале странке и политичке групације у правом смислу речи избацио из покрајинског парламента“, рекао је кандидат Слободних бирача Матијас Штефке, док је кандидат Зелених Бењамин Рашке истакао да је ово „било важно само за его Дитмара Војдкеа“, те да „СПД има предност али АфД има могућност блокирања важних одлука, док је покрајински парламент без малих прогресивних снага“.

И заиста, у анкетама чак три четвртине оних који су у Бранденбургу гласали за СПД кажу да су били више мотивисани жељом да АфД не дође на власт, него вером у способност СПД-а да влада.

Премијер се на то није обазирао, поручивши: „Изгледа да су социјалдемократе, као и толико пута у историји, спречиле екстремисте на путу ка власти.“ Међутим, он сада мора да тражи новог коалиционог партнера јер су Зелени испали из посланичких клупа, а са ЦДУ нема већину. Будући да му је АфД неприхватљив партнер, преостаје једино сарадња са посланицима Саре Вагенкнехт који пак инсистирају да им је важна спољна политика Немачке, те да ће ући у власт само са оним странкама које се отворено заложе за мировне преговоре у Украјини, као и против најављеног распоређивања америчких ракета дугог домета на територији Немачке.

БСВ је кључна за формирање владајуће коалиције и у Саксонији и Тирингији, па не чуди што генерални секретар СПД-а Кевин Кинерт предвиђа да ће бити „отворена Пандорина кутија“ када крену преговори са БСВ, коју водећи немачки медији и аналитичари најчешће сврставају у пропутиновску, антимигрантску и анти-НАТО левичарску странку.

„Неће бити лако постићи политичку стабилност“, рекао је Војдке.

АфД, партија будућности?

Освојивши више од трећине мандата у покрајинским парламентима у Бранденбургу и Тирингији, АфД ће моћи у њима да блокира одлуке за које је потребна двотрећинска већина, као што су именовања судија, највиших безбедносних званичника и покрајинских ревизора, као и измене покрајинских статута.

„Ово је мала етапа на путу ка великој победи“, рекао је за АРД Бернд Бауман, један од утицајнијих посланика АфД у Бундестагу, истичући да његова странка већ сада из опозиције утиче на политику Немачке, те да су социјалдемократе завршиле као прве у Бранденбургу јер су „у потпуности преузеле кључну тему која се односи на политику враћања (миграната) на границама“.

А АфД је у току кампање у три источнонемачке покрајине агресивно заговарала не само затварање граница, већ и масовна протеривања миграната из Немачке. На бројним каналима на друштвеним мрежама су ширили расистичке видео-записе и песме са антиимигрантским стиховима, у очигледној намери да се обрате млађим бирачима. И у томе су поприлично успели, бар према анализама института Инфратест/Димап урађеним за АРД.

Тренд подршке младих бирача АфД-у довео је до тога да је ова странку у бирачком телу старости од 16 до 24 одсто гласова има 32 одсто подршке, а међу онима између 25 и 34 године чак 34 одсто.

„Будућност Немачке је (АфД-ове) плаве боје. На истоку и свуда“, рекао је шеф АфД-а у Бранденбургу Ханс-Кристоф Бернт који, као и бранденбуршки и тириншки огранак, спада у најрадикалније сегменте ове странке, који су под назором немачке државне безбедности због сумње за десничарски екстремизам. „Ова подршка младих доказује: ми смо будућност“, рекао је он.

Пре чланства у АфД-у Бернт је предводио једно расистички настројено удружење, а и даље одржава блиске контакте с бројним десничарско екстремним организацијама на истоку Немачке. Он је резутате избора назвао победом, посебно јер је АфД постала најјача политичка снага међу младим бирачима, истичући да су „СПД и ЦДУ странке прошлости“ чија звезда се гаси.

Радикални Исток

Након избора у три источноемачке покрајине, немачки аналитичари напокон признају да су њихови резултати заправо одраз незадовољства бирача радом владајућих и уопште водећих етаблираних странака на савезном нивоу. Међутим, да то значи да раст АфД-а може да буде неограничен сведоче не само резултати покрајинских избора, већ и изјаве најутицајнијих функцонера ове странке.

Према речима Бјерна Хекеа, шефа АфД-а у Тирингији који важи за вођу најекстремнијег крила странке, АфД је на истоку постала „народна партија број један и партија младих“, те да ће бити и владајућа странка јер за њу „у друштву у којем се кризе динамизирају не постоје границе одозго“. И док Хеке за АфД користи израз „народна партија“ који је деценијама важио само за ЦДУ и СПД које су имале бираче у свим слојевима друштва, приметно је да истиче како је у анализи избора у Тирингији „трећина гласача БСВ-а рекла да када не би постојао БСВ, онда би гласали за АфД“.

„Знали смо да је БСВ тројански коњ, знали смо да се БСВ стратешки поставио како би спречио и закочио историјску победу (АфД-а)“, рекао је Хеке, додајући да би без ове странке они освојили око 40 одсто гласова у Тирингији.

Ипак, успех АфД-а, али и БСВ-а на истоку Немачке подстакао је поједине немачке коментаторе да понове тезе о томе да је због комунистичке прошлости исток „склонији ауторитарним и антидемократским тенденцијама“. Штавише, поједини историчари су на немачком јавном сервису устврдили да то што је трећина бирача гласала за АфД, заправо значи да су ти бирачи „нацисти“.

Међутим, када се сагледа најекстремније крило АфД, безмало су сви његови функционери, попут Хекеа и Гауланда, заправо дошли са запада Немачке да у источнонемачким покрајинама „професионализује“ колеге десничаре. Једна од студија о ставовима на истоку Немачке указује да „не би требало да заборавимо на трансфер идеја, елита и новца из западнонемачких неонацистичких кругова на исток после (уједињења Немачке) 1990“.

„То не би требало потценити. Западни Немци би требало да буду довољно искрени да признају да и они играју улогу у свему овоме. Александер Гауланд и Бјерн Хеке су западнонемачки извоз који је нашао плодно тло у појединим деловима источне Немачке“, истиче се у овој студији урађеној пре неколико година.

Уосталом, када се сагледа стваран број присталица, а не проценти, неупоредиво више их има на западу земље. Будући да сондирање јавног мњења сада АфД-у дају сваки пети глас на националном нивоу, то значи да уживају потенцијалну наклоност око 12 милиона бирача, од којих је само трећина на истоку земље.

Немци првог и другог реда

Али, далеко од тога да је на истоку земље незадовољство водећим политичарима исто као и на западу. Напротив, бес на истоку је много већи, а корен незадовољства вероватно лежи у том што им је немачки канцелар Хелмут Кол обећао да „никоме неће бити горе него пре, али ће многима бити много боље“. Ове речи су пре 35 година подстакле источне Немце да после пада комунизма пригрле економску и политичку транзицију у капитализам и демократију.

Пад Берлинског зида је симболички за милионе на истоку Европе тада представљао, како су веровали, сигуран пут ка слободи, равноправности, срећи и вишем животном стандарду, док је за Запад то био „крај историје“ и доказ да су неолиберални капитализам и демократија последњи ступањ у историјском друштвено-политичком и економском развоју, после којег нико неће бити незадовољан и тражити промене.

Међутим, три деценије касније, Френсис Фукујама је признао да је прерано прогласио „крај историје“, а више је него очигледно да крај Хладног рата није довео до дугорочног златног доба западног капиталистичког либерализма. Штавише, незадовољство системом уздигло је популисте и националисте и на западу некадашње Гвоздене завесе, при чему се некад монолитни Запад располутио.

У земљи у којој је Берлински зид раздвајао један исти народ, 35 година након његовог пада се много тога променило. Али, много тога се и није променило тако да линија дубоких друштвених, културолошких, економских и политичких разлика иде тачно тамо где је некад била граница између Западне Немачке и Источне Немачке.

Те разлике су само ублажене тиме што је на простор некадашње ДДР-а за три деценије уложено око 1600 милијарди евра. Упркос том новцу источнонемачке покрајине и даље каскају за западнонемачким по безмало свим критеријумума, од висине плата и пензија, преко развијености инфраструктуре, до броја људи којима прети сиромаштво у старости или броју људи који себе сматрају срећним.

Невидљива сенка непостојећег Берлинског зида уочава се, између осталог, у томе да је просечна плата на истоку Немачке мања за 700 евра у односу на запад земље, да је незапосленост за око два процентна поена већа, да на истоку Немачке мање од две петине грађана сматра да је уједињење успешна прича, а безмало две трећине се осећа као да су „грађани другог реда“.

То да такве ставове подржавају и млађи од 40 година доказује да они нису код источних Немаца само питање носталгије.

Идентитети

Корени таквих ставова леже у још две појаве. С једне стране, у томе што су се после уједињења западњаци често понашали као колонизатори и на неки неки начин виша раса која проверава да ли су „ови са истока“ прихватили вредности и стандарде Запада, не прихватајући притом чињеницу да су генерације на истоку одгајане у колективистичком духу. С друге стране, људи са истока су желели да буду западњаци, али не и да своју колективистичку традицију жртвују зарад индивидуализма и либералних вредности Запада.

Та надменост једне стране након идеолошке победе додатно је у Немачкој погоршало то што и дан-данас многи на западу земље грађане са истока називају погрдним називом „Ози“, означавајући их тиме мање вредним.

Жигосани због своје наклоности ка колективизму, спорог прилагођавања на мигранте других вера и боје коже, као и тиме да нису живели у систему који је развио културу сећања на нацистичке злочине, источни Немци су постепено развијали нови источнонемачки идентитет, говорећи „ми смо другачији“.

Идентитет који је доказивао да су „грађани другог реда“ у уједињеној Немачкој. Штавише, услед таласа избеглица 2015. многи на истоку су помислили да су грађани трећег реда, те да Запад више брине о избеглицама са Блиског истока и из Африке него о њима.

Оштрица тог незадовољства грађана у Немачкој усмерила се ка водећим странкама са запада земље што је вешто искористио АфД, одустајућу од фокуса на политику противљења заједничкој европској валути и преусмеравајући се на борбу против миграната. Када се на то дода и то да је рат у Украјини допринео поларизацији друштва и то на „ратнохушкаче“ против „Путинових лажних пацифиста“, слика бирачког тела на истоку Немачке буде много потпунија од лаконске оцене о бирачима „склонијим ауторитарним и антидемократским тенденцијама“.

Стога успех СПД-а у Бранденбургу није превелика утеха за канцелара Шолца, али је добар путоказ њему и његовим коалиционим партнерима да не могу да наставе по старом, ако не желе да доживе изборни дебакл следеће година на савезним парламентарним изборима. Руководство Зелених је поднело оставке, али то није довољно. Неопходно је бираче уверити да су заиста способни и жељни да реше проблеме који их тиште.