Аустријски коалициони преговори: Десно, дешње, тврдоглаво и збуњено štampaj

Након парламентарних избора у недељу, 29. септембра политички живот у Аустрији улази у турбулентну фазу са неизвесним исходом. Слободари (FPÖ) су први (28,8% гласова, 56 места у парламенту), тренутно владајућа Народна партија (ÖVP) је иза њих (26,3%, 52), Социјалдемократе (SPÖ) су треће (21,1%, 41), Неолиберали (NEOS ) четврти (9,2%,18), а Зелени, досадашњи коалициони партнер Народњака, убедљиво последњи (8,3%, 16).

Још никада у историји аустријске Друге републике, оне после 1945, Слободарска партија није освојила прво место. Намеравала и планирала јесте, али је свако њено резултатско померање према горе било резултат грешака две велике партије које су владале аустријском политиком, „Црвених“/Социјадемократа и „Црних“/народњака. Под Хајдером је дошла близу, када је на изборима 1999. била формално друга,  али и тада резултатски на истом нивоу са Народњацима, око 26 одсто, са неколико десетинки процената предности.

Сада је то читавих два и по одсто. Није ни то много, али је довољно да Аустрија поново заради европске осуде  као бастион ново-старе деснице. Или као политички јаснији случај марша десних радикала кроз институције него немачки АфД. Ако ни због чега другог, онда због прегледности, јер се Немачка и Аустрија по демографији и економији односе 10:1, па се код упоређења усталила практична рачуница да се феномени множе или деле са десет.

Питање које све мучи, једнако европске медије и политику, канцелара, страначке лидере, као и све Аустријанце који нису гласали за Слободаре је – да ли изборна победа те партија значи да је та држава постала политичка лабораторија за тестирање нових десних влада? Да ли се и овог пута ради о грешкама владајућих, тренутно коалиције Народњака и Зелених, па су се због тога протестни гласови одлили Слободарима? Или су Слободари остварили победу из себе, јер су пред електоратом демонстрирали атрактивност властитог програма и бића, што би у последици значило да трећина аустријског гласачког тела из себе гласа и мисли десно? По новоречнику, десничарски.

Шта даље?

Као што је познато из изборне праксе демократија, свака изборна победа испод апсолутне већине, без обзира на релативну убедљивост процената, није истовремено и мандат за састав владе. Требало би да буде, углавном и јесте, јер у системима парламентарног типа председник државе даје мандат лидеру већинске странке, који одлази да у преговорима са осталима сондира коалиционе варијанте и са најизгледнијом се врати председнику по (формално) одобрење.

Први европски политичар новијег времена који је то правило прекршио био је управо један Аустријанац, Волфганг Шисел из Народне странке, који је после споменуте 1999. постао канцелар иако је његова странка била тек трећа. Шисел је тада извео не државни, али сигурно нешто што се квалификује као системски удар, када је са другопозиционираним Слободарима понудио председнику (тада Томас Клестил) владу математичке већине – а против победничких Социјалдемократа. Формула два губитника против победника.

За поређење, то је као када би сада канцелар постао Андреас Баблер, шеф трећепозиционираних Социјалдемократа. То није нарочито реално, пошто је та странка већ годинама у грозничавој потрази за лидером, а и сад се поново спрема велико чишћење због изборног дебакла. Али сама коалиција друге и треће странке, Народњака и Социјалдемократа, бива реалнија са сваким сатом и даном.

Највероватнија нова аустријска влада биће стара такозвана „велика коалиција“ Народне и Социјадемократске партије, она која је обележила највећи део Друге републике. С тим да је обично била много већа, док би сада била сведена на минимум минимума од 93 посланика у парламенту са 183 места. За већину су потребна 92, врло тесан оквир за функционалну владу.

Можда у некој другој земљи блаже политичке културе, ако таквих још уопште има у данашњој Европи. У Аустрији, и то је једно од наравоученија које је нација извела из периода 1938-1945, морају постојати јасни односи, а један мандат већине не спада у њих.

На све то, Министарство унутрашњих послова још није објавило коначне службене резултате избора. Неће бити драматичних померања, то је искључено. Али би се још могло догодити да неки мандат промени власника кад се ађустирају (Д'Хондт табеле) „пропали“ гласови мањих странака које нису прешле цензус. Довољно је да неко од „великих“ изгуби један мандат па да се читава конструкција „велике коалиције“ сломи пре него што је до ње и дошло.

У случају да она остане математички могућа, била би то формално ситуација из 2000. године кад су два губитника формирала владу против победника. Ако година буни, избори 1999. су били у јесен, коалициони преговори су се вукли до краја фебруара наредне године. Поново иста три партијска играча, само другачији распоред.

Разлика је и у томе да овог пута канцелар не би долазио из странке која је трећа на изборима, већ из другопласиране. Карл Нехамер би заиста могао да настави да буде канцелар Аустрије као да се ништа није догодило. Као да његова странка није изгубила 11 одсто гласова које је добила са Себастијаном Курцом; као да Слободари нису скочили скоро 13 одсто; као да Социјалдемократе под Баблером нису медијски перципирани као неозбиљна странка смешних намера.

Ако се некоме чини да се овде превише спомињу „победници“ и „губитници“ у једном мирнодопском окружењу, ту нема лека. Тако су постављени изборни системи у парламентарним демократијама страначког типа, а других демократија и нема.

Све као до сада?

Коалиција Слободара и Народњака једина пружа стабилну математичку већину (56 + 52), али питање је да ли би то водило и ка стабилној влади. Према мишљењу стратега Народне странке – а није случајно да се Нехамер у првим реаговањима у недељу (29.9.) касно увече стално позивао на колективна партијска тела – то би водило у још једну пропаст, као ону са Штрахеовом Ибицом и Курцовом злоупотребом моћи. 

Нехамер је ту варијанту децидирано искључио. Не само у току предизборне кампање, већ и синоћ неколико пута. Његове речи су: „Са Киклом, никада!“ То Слободаре ставља у дилему да ли да у владу као канцелара или вицеканцелара пошаљу неког другог осим свог председника Херберта Кикла. Да Кикл задржи вођство странке, а да у влади седи неко други. И та је техничка варијанта испробана под Шиселом, кад је Хајдер због ЕУ санкција Бечу у владу послао Сузан Риз-Пасер, а он задржао страначко вођство. Сад би се, дакле, тражила нека нова Риз-Пасер, неутралнија и блажа, која би задовољила Народњаке.

Али ту се код Слободњака поставља принципијелно питање – зашто би они задовољавали некога кога сматрају губитником, што он и морално и математички гледано јесте? Друго, та партија је до изборне доминације дошла због Кикла и са Киклом, те нема превише мотивације да га сада повуче из коалиције. Свима је јасно, не само Слободарима, да би они у тој варијанти поново били самлевени у загрљају са народњачким канцеларом. До наредних избора би вероватно пали на половину гласова. То је управо оно што се сада догодило и Зеленима.

Зато је најреалнија процена да ће Кикл остати у опозицији и покушати да шири утицај странке. Убрзо долазе регионални избори у Форарлбергу и Штајерској. Њихови гласачи, плус они протестног типа, добро ће приметити како се на савезном нивоу губитници удружују против победника.

Остале коалиционе варијанте су тројке Народна странка плус Социјалдемократе плус или НЕОС или Зелени.

Варијанта са Слободарима и Социјалдемократама, иако математички могућа, је искључена. Премда, никад се не зна. Обе странке имају изражену социјалну димензију бриге за обичне људе, метафоричког „малог човека“. Изгледа, међутим, да то није увек исти „мали човек“.

Како се десило

Пресудила је миграциона криза, пред чијим су последицама Народна и Социјалдемократска странка дуго затварале очи. Баблер, до тада градоначелник Трајскирхена (велики сабирни центар поред Беча) је дошао на чело странке са статусом „избегличке мајке“. Зелени никад нису схватили да ту уопште постоји неки проблем, осим техничког који се решава бољим распоредом.

Пресудиле су и санкције Русији. Не можда директно, али на један комплекснији начин без сумње. Истина је да је већина Аустријанаца, као што показују сва испитивања јавног мњења, за кажњавање Русије. Али су они истовремено против скупих енергената, пропадања привреде, измештања бизниса из Аустрије, пада животног стандарда, раста незапослености, губитка дипломатског статуса земље и рата, чиме показују да су потпуно неспособни да саберу два и два.

Зато ће се у Аустрији вероватно догодити нешто слично ономе што се десило у Француској. Сви „губитници“ ће окренути главе од „победника“, аранжирати се између себе и правити се да се ови избори уопште нису догодили.

У првој рунди реакција партијских челника у недељу увече на националној телевизији ОРФ такав став се показао више пута. На инсистирање Кикла да се резултати избора не могу негирати, да се дан касније не може кренути у business-as-usual, сви су одговорили да је то тачно математички, али морално недопустиво, јер „Кикл није добар за ову државу“. Беате Мајнл-Рајзингер (NЕОС) је рекла:  „Herr Kickl, ја вас нећу у влади.“

Некад је било и инвентивнијих објашњења о томе зашто ће политички естаблишмент игнорисати релативног победника избора. На примедбу Кикла да „трећина електората ове земље стоји иза Слободара“, социјалдемократа Баблер је одговорио: „То су гласови за вашу партију. Шта вам даје за право да их повезујете са људима који су вам их дали?“

Спремају се коалициони преговори. Много ће зависити од тога ко ће први од председника Ван дер Белена добити мандат за састав нове владе. Ван дер Белен ће вероватно бити први који ће игнорисати изборни резултат.