Трампизам у Европи: У сукобу центриста и суверениста страдају демократија и слободе

Утицајним апологетама трампизма на друштвеним мрежама је драматични преокрет у изборној ноћи у другом кругу председничких избора у Пољској заличио на новембар 2016. године, када су сви највећи истраживачи јавног мњења предвиђали победу Хилари Клинтон али је за председника ипак изабран Доналд Трамп. Додуше, бирачи у Пољској не бирају електоре већ директно председника, али америчка изборна драма се догодила у Пољској тако што су неколико сати после затварања биралишта истраживачи јавног мњења објавили пројекцију резултата по којој је победник председничких избора био градоначелник Варшаве и кандидат владајуће Грађанске коалиције десног центра Рафал Тшасковски, са предношћу од тек 0,6 процентних поена у односу на ривала Карола Навроцког којег подржава тврдо конзервативна странка Право и правда (ПиС) Јарослава Качињског.

Тшасковски је прогласио победу, али четири сата касније, када је већина становништва увелико спавала, стигли су резултати пребројавања гласова који су указивали на супротно. У понедељак ујутру и званично је за победника проглашен Навроцки, евроскепктични историчар који се угледа на Трампа и обећава да ће Европи донети „снажан, конзервативан глас из Пољске“.

И сам Трамп је на друштвеним мрежама поделио наслов америчког канала Њузмакс: „Трампов савезник победио у Пољској, шокирајући све у Европи“. „Честитам Пољској, изабрали сте победника“, поручио је Трамп, који је у пољској предизборној кампањи примио Навроцког у Овалном кабинету, чиме се много отвореније умешао у предизборну кампању и истакао своје преференце него што је то учинио на изборима у Румунији или Немачкој.

Тиме је и званично нестао осећај олакшања европске администрације у Бриселу, али и међу центристричким елитама широм Европе, који је уследио само две недеље раније када је либерални градоначелник Букурешта Никушор Дан победио десничарског противкандидата у другом кругу председничких избора у Румунији.

Тај осећај олакшања им је тада додатно појачало то што је у истом дану градоначелник Варшаве остварио благу предност у односу на кандидата ПиС-а, док је владајућа коалиција десног центра премијера Луиса Монтенегра освојила највише гласова на ванредним парламентарним изборима у Португалији.

Суверенистички талас широм Европе

Штавише, чињеница да је протеклих месеци постојао својеврстан низ неуспеха европских суверенистичких, европскептичних а понекад и крајње десничарских странака да освоје власт на разним нивоима – од Аустрије и Немачке, преко Француске и Велике Британије, до Румуније и Пољске – подстакла је поједине медије и аналитичаре да чак устврде да је при крају узлет десничарског популизма, који је кренуо од мигрантске кризе 2015. године, а појачао са од пандемије вируса корона 2020. године.

Међутим, то што, примера ради, слободари нису успели да добију свог првог канцелара у Аустрији, не значи да се талас десничарских, суверенистичких и евроскептичних политичара и странака смањује. Напротив, упркос томе што су партије и кандидати идеолошко-политичког центра успели да задрже водеће позиције у добром делу Европе, суверенистичке снаге које мејнстрим медији често описују као крајње десничарске или десничарско-популистичке, наставиле су да увећавају своју популарност, не само у Румунији, Пољској и Португалији, већ и у Немачкој, Аустрији, Француској, па чак и у Великој Британији.

Све те земље имају различите политичке контексте и проблеме. Али, уочљиво је да су изборне кампање у свим државама широм Европе обележене истим темама – од корупције и отуђености политичких елита од интереса грађана, до миграција, безбедности и односа према Бриселу – при чема се партије и кандидати деле на два табора: суверенистички и проевропски.

И док су суверенистичке и евроскептичне снаге до пре коју годину биле најчешће портретисане у либералним мејнстрим медијима као проруске снаге, данас су оне „агенти“ трампизма у Европи. Неки чак и отворено себе представљају као европску верзију Трамповог покрета МАГА (Учинимо Америку поново великом), попут Ђорђа Симиона, лидера десничарске Алијансе за унију Румуна (АУР), који је из првог круга председничких избора ушао са највише гасова, али је у другом поражен.

Стога није далеко од истине процена, коју је почетком ове године дао амерички политички аналитичар и консултант Ијан Бремер, да је Европа само један изборни циклус далеко од формирања МАГА покрета на европском тлу. Другим речима, да ће се на француским председничким изборима 2027. године и потом 2029. на немачким парламентарним изборима, као и на изборима за Европски парламент, најбоље видети снага трампистичког покрета који прети етаблираним владајућих елитама у Европи.

Пољски шамар

Иако су проевропске центристичке снаге протеклих годину дана победиле на председничким изборима у Молдавији и Румунији, као и на парламентарним изборима у Португалији и Немачкој, спречивши странке евроскептично конзервативног табора да дођу на власт чак и у Аустрији где су тврди десничари освојили највише гласова, добили су од Пољака својеврсни политички шамар. И то вероватно на најзначајнијим изборима у Европи ове године узимајући у обзир да је Пољска једна од најбрже растућих економија у ЕУ, која има тенденцију да парира Француској и Немачкој на пољу безбедности и економије.

Тесан крајњи резултат у којем је Навроцки добио 50,9 а Тршасковски 49,1 одсто гласова представља велики удар и за владу премијера Доналда Туска, који се протеклих годину и по дана мучио због кохабитације са председником Анджејом Дудом, такође кандидатом ПиС-а. Тускова влада је желела да избегне нову кохабитацију, будући да пољски устав председнику даје овлашћења да блокира законске предлоге које је усвојила парламентарна већина.

Како би учврстио владине редове, Туск је саопштио да ће тражити да 11. јуна пољски парламент гласа о поверењу влади. Ипак, за сада су мала очекивања да влада падне и да Пољска оде на ванредне парламентарне изборе, будући да избори не би одговарали Тусковим коалиционим партнерима јер су по популарности око изборног цензуса.

С друге стране, у Тусковој влади већ процењују да ће кохабитација са Навроцким бити још тежа него са Дудом, будући да је у кампањи Навроцки отворено изјавио да жели да буде противтежа влади. Стога Тускови сарадници већ процењују да највероватније неће успети да прогурају ниједан реформски закон обећан бирачима 2023. године – од реформе целокупног правосуђа како би поништили промене које је раније ПиС унео у тужилаштву и судству, до реформе закона који се тичу људских права.

Пољски лево либерални коментатори већ истичу да наредних пет година, колико траје председнички мандат, у Пољској „нема наде за грађанска партнерства за хомосексуалне парове, легални абортус или законске промене које воде ка секуларној држави“.

Иако је Туск ових дана сигнализирао спремност да сарађује са новим председником, мало ко верује у успешну сарадњу, не само због тога што Навроцки настоји да буде брана за прогресивну агенду, већ и због тога што су га владини званичници у току предизборне кампање представљали као криминалца. „ПиС је Навроцком задао један циљ: да сруши Тускову владу. И он ће га остварити“, рекао је за „Јуроактив Пољска“ стручњак за политички маркетинг Мирослав Очкош.

По пољском уставу, председник има право да не да сагласност на сваки закон изгласан у парламенту, а пита се и о сваком кадровском намештењу у војсци и дипломатији. Самим тим председник Пољске би могао, како страхују у Бриселу, да омете, осим Тускове агенде на домаћем плану, и својеврсно геополитичко буђење ЕУ. 

Кампање засноване на страху

Резултат другог круга председничких избора показује не само да је пољско друштво безмало хируршки прецизно подељено на два једнака дела, већ и да је кохабитација протеклих годину и по дана очигледно онемогућила Тускову коалицију да увери конзервативне бираче да може да им побољша живот, а прогресивне бираче да је способна да направи значајне промене у правосуђу и друштвеним питањима, након осам година власти ПиС-а.

Суочени са Дудиним ветом по питању правосудних реформи, Туск и његов цео табор су ову председничку кампању засновали на ширењу страха од поновног доласка на власт ПиС-а, док су Навроцки и ПиС узвратили сличном кампањом ширења страха код бирача да ће Тшасковски и Туск потчинити Пољску Бриселу и прогресивним политикама од питања абортуса, преко миграција до климатских питања и приступање Украјине ЕУ.

Те две кампање довеле су и до рекордне излазности бирача у другом кругу председничких избора, у којем је Тусков табор за длаку изгубио јер није успео да придобије младе мушкарце, слабије образоване и житеље руралних подручја и малих градова.

Лепушкасти и углађени градоначелник Варшаве је напросто деловао превише урбан за ове гласаче те они нису могли да се поистовете са неким попут њега, док Тускова влада није успела да их увери да је способна да се успешно позабави свакодневним проблемима попут сигурности посла, становања и културне несигурности.

Иако је Туск проевропску агенду искомбиновао са тврдим ставом према миграцијама, политички новајлија Навроцки је очигледно изнео убедљивију причу бирачима, усресређену на суверенитет и одбрану пољских традиција од урбаних либералних елита и прогресивних друштвених покрета.

Ни то што су објављивани медијски извештаји о његовом својевременом учешћу у тучама хулигана или наводном подвођењу проститутки док је радио у једном хотелу, Навроцком није нашкодило. Напротив, то му је очигледно помогло да преузме Трампову реторику како су „дубока држава“, као и либералне елите и мејнстрим медији против њега.

У томе су му помогле и европски и амерички либерални медији који су га константно у насловима и текстовима приказивали као „некадашњег хулигана“, „подводача“, па чак и криминалца „повезаног са пољским мафијашким мрежама“. У тим текстовима о његовој „мрачној прошлости“ често није било ни речи о томе да је Навроцки докторирао историју на Универзитету у Гдањску, где се његово истраживање фокусирало на антикомунистичку опозицију, покрет „Солидарност“, процесе лустрације у Пољској и организовани криминал у току ере Народне Републике Пољске од 1952. до 1990. године.

Први Трампов успех у ЕУ

Све то је допринело да кампања Навроцког буде инспирисана Трамповим покретом МАГА, при чему је потоња победа заправо додатно оживела ПиС. Ипак, победи је поприлично допринела и подршка крајње десничарског политичког савеза Конфедерација, предвођеног Славомиром Менценом који је у првом кругу био са 14,8 одсто гласова на трећем месту, док је у другом кругу одиграо кључну улогу у привлачењу младих и разочараних гласача за Навроцког.

Због свега тога, очекује се да ће Навроцки оспорити европску агенду јачањем суверенистичких наратива и појачавањем скептицизма према дубљој интеграцији са ЕУ. С обзиром на његову идеолошку блискост конзервативизму у стилу МАГА, он ће бити препрека влади по питањима миграције и владавине права, али и према дубљим ЕУ интеграцијама.

Под Туском, Пољска се појавила као гласни заговорник одбрамбеног јачања ЕУ, па се сада очекује да ће Навроцки вероватно износити снажан проамерички став који се противи улози Пољске у јачању стратешке аутономије Европе. Иако председник не може директно да блокира владину политику према ЕУ, очекује се да ће Навроцки инструментализовати ова питања у домаћем јавности, истичући ризике по национални суверенитет и пољски приступ ставу „Америка на првом месту“.

Због тога је овај резултат пољских председничких избора уједно и први значајнији успех Трампове администрације у покушајима да помогне својим фаворитима на изборима у другим земљама. До сада су подржавали десничарске кандидате и странке у земљама попут Немачке, Румуније, Канаде и Аустралије, али без успеха.

Додуше, овог пута је подршка била много више од објава Илона Маска и америчког потпредседника Џ. Д. Ванса на друштвеним мрежама. Не само што је Трамп усред пољске предизборне кампање примио Навроцког у Белој кући, већ је на југу Пољске одржан скуп америчке Конференције конзервативне политичке акције (CPAC) на којем се појавила и америчка министарка за националну безбедности Кристи Ноем, јавно подржавши Навроцког и отворено критикујући његовог противкандидата. Ноемова је Тршасковског описала као „апсолутну катастрофу од лидера“, упоредивши га са социјалистима и онима који „разарају земљу“ и „владају страхом“.

МАГА као део спољне политике САД-а

Иако је Трамп већ био председник САД, његов други председнички мандат је већ у првих 100 дана распаметио Европљане, који више не могу да препознају свог највећег савезника. Не само што је Трампова Америка измакла Европи тепих испод ногу на пољу међународних односа и безбедности, већ је Трамп сваким својим потезом на домаћем плану Европљанима уништио слику САД-а као узора либералне демократије и лидера слободног света.

Заправо, Трампова намера је да својом домаћом МАГА агендом не само трансформише америчко друштво и државу, већ да је извезе и у иностранство, а нарочито у Европу. Али, у односу на први мандат када је окупљање европских десничара препустио свом стратегу Стивену Бенону, којег је на крају сменио, Трамп је сада стварање европске верзије покрета МАГА, које поједини већ зову МЕГА (Make Europe Great Again-Учинимо Европу поново великом), учинио практично саставним делом нове америчке спољне политике коју су у наступима, а нарочито објавама на друштвеним мрежама јасно представили не само државни секретар Марко Рубио и потпредседник Ванс, већ и Трампов сарадник и најбогатији човек на свету Илон Маск.

Доскорашњег немачког канцелара Олафа Шолца је неколико пута оцрнио као „неспособног глупака“, бившег потпредседника Европске комисије Жосепа Бореља назвао „тиранином Европе“, а британску државну подсекретарку за заштиту жена од насиља „чистим злом“ и „вештичјом креатуром“. Маск је и немачког председника Франка Валтера Штајнмајера  означио као „антидемократског тиранина“, британског премијера Кира Стармера као „саучесника у силовању Британије“, док је за њега десничарска Алтернатива за Немачку (АфД) „једина нада за Немачку“, а Реформистичка партија Најџела Фаража „апсолутно неопходна“ Великој Британији.

Премда је минулих недеља Маск напрасно престао са својим спољнополитичким ангажманом на Иксу – очигледно под утицајем тога да је она имала велики негативан утицај на компанију „Тесла“ коју води – далеко од тога да је Трампов тим одустао од „преваспитавања Европе“. Напросто, то није део Трампове непредвидљивости, већ се у потпуности уклапа у Трампову „МАГА реторику“ која се заснива на томе да „либерали, 'дубока држава' и странци пљачкају и уништавају Америку“, те да је неопходно демонтирати њихове стубове.

За Трампа и многе присталице, лојалисте и идеологе покрета МАГА, Европа и њене владајуће структуре и доминантне странке – све по правилу идеолошки центристичке а друштвено и економски либералне – заправо представљају „продужену руку“ и верног савезника америчке „дубоке државе“, либерала у америчкој Демократској странци и њених финансијера попут Џорџа Сороша. Штавише, сам концепт Европске уније као наднационалне организације која тежи федеративној држави директно је супротан Трамповој политици, која настоји да елиминише такве савезе и међународне обавезе.

Код Трампа на ходочашћу

Будући да је Европа симбол политичких идеала које Трамп настоји да елиминише, трансформише и потчини на домаћем терену, не чуди да се његова МАГА идеологија пребацила и на спољнополитички план. ЕУ је ту идеална мета трампизма.

Суфицит који ЕУ бележи у трговинској размени са САД се савршено уклапа у Трампову „МАГА реторику“ о томе да Америку „странци поткрадају“. С друге стране, очигледна борба Брисела и европских идеолошки центристичких елита да сузбију надирање десничарских и националистичких политичких партија, али и дезинформација, проруске пропаганде или теорија завера, чине за Трампа доказ да је Европа „крајње левичарска“ и да ју је заробила „дубока држава“.

Али, није се све свело на оштре објаве на друштвеним мрежама или „лекције о слободи говора и демократији“ које је потпредседник САД Ванс одржао европским политичарима на Минхенској безбедносној конференцији почетком фебруара. Већ крајем тог месеца, Трампови људи су окупили водеће тврдо конзервативне и крајње десничарске личности ЕУ на бину на годишњој Конференцији конзервативне политичке акције (CPAC) у Вашингтону. Организовање овог својеврсног европског ходочашћа до Трампа је очигледно имало један једини циљ: донети утицај МАГА у Европу.

Тако је CPAC ове године био више од конференције америчких конзервативаца. То је био сигнал европској десници да су на победничкој страни историје и да је на њима да МАГА идеју донесу у Европу. Списак званица је био својеврсни преглед ко су политичари на које рачуна Трамп у својој политици према ЕУ. На њему су били Жордан Бардела и Сара Кнафо из Француске, Ђорђа Мелони из Италије, Сантјаго Абаскал из Шпаније, Роберт Фицо из Словачке, председник Европских конзервативаца и реформиста и бивши пољски премијер из редова ПиС-а Матеуш Моравјецки, потом Најџел Фараж и Лиз Трас из Велике Британије, као и чланови Алтернативе за Немачку (АфД) и бивши шеф немачке службе државне безбедности Ханс Георг Масен, који сада води десничарску политичку странку Унија вредности.

Додуше, сагласје је делом нарушено говором Стивена Бенона у којем је позвао на Трампов трећи мандат уз повике присталицама „борба, борба, борба“ и поздрав публици подигнутом руком, који је заличио на Хитлеров поздрав баш као и што је пре тога на другом скупу учинио Илон Маск. Овај потез натерао је младог шефа француског Националног окупљања Бардела да одустане од планираног говора, будући да се његова странка грчевито бори да је не повезују са екстремистичком десницом, па је чак у Европском парламенту из парламентарне групе Патриоте за Европу избацио посланике АфД-а јер је један од њих на посредан начин оправдавао нацизам.

На захтев дописника француског листа „Poan“ да прокoментарише Барделино отказивање говора, Бенон је рекао да његов поздрав публици није био нацистички поздрав, већ „махање“, те да је исти поздрав користио пре неколико година на скупу странке Марин ле Пен у Француској. Некадашњи Трампов стратег је инсистирао да би, ако је Бардела заиста отказао из наведеног разлога, он био „мали дечак, а не човек достојан да води Француску“.

Бенонова изјава није, пак, нарушила односе људи из Трампове администрације и МАГА покрета са посланичком групом Патриоте за Европу на чијем челу је Бардела, која је учешће на догађају оценила као „значајан корак у изградњи јачих трансатлантских патриотских веза за одбрану националног суверенитета и враћање моћи народу“. Чланови групе Патриота ће водити „стратешке разговоре“ са америчким колегама како би ојачали „односе између европских и америчких патриотских покрета“, додаје се у саопштењу за штампу.

Упркос идеолошким разликама између америчких и европских тврдо десничарских покрета, Трампова победа на америчким изборима 2024. године учврстила је заједнички осећај сврхе против „масовних миграција“, ерозије хришћанских вредности и Зелене агенде.

„Имам велико поштовање и дивљење према патриотизму Доналда Трампа и његовој спремности да брани интересе своје земље“, рекао је средином фебруара Бардела, који је Венсов говор на Минхенској безбедносној конференцији оценио као „луцидан“, јер је демонизовао наводно сузбијање слободе говора од стране лидера ЕУ.

Ко је диктатор а ко цензор

Управо „диктатура“ центриста и „сузбијање слободе говора“ су теме које доприносе обликовању заједничког непријатеља против кога се уједињују амерички и европски десничарски конзервативци. Да Трампова администрација на томе планира да инсистира у Европи могло се видети на поменутој Минхенској безбедносној конференцији, када је потпредседник САД-a Џ.Д. Ванс оптужио владајуће европске елите за антидемократску праксу и гушење слободе говора, уз оцену да је то европска „претња изнутра“.

Држећи им лекцију о демократији, Венс је критиковао поништавање председничких избора у Румунији крајем 2024. године због сумње на руско мешање, при чему се жалио и због других „ограничења слободе изражавања“, тврдећи да активисти који се противе феминизму и абортусу или промовишу хришћанске вредности доживљавају репресију. Штавише, он је осудио европске напоре да се боре против „такозваних дезинформација“ као „дигиталну цензуру“.

Америчке оптужбе да су владајући Европљани криви за демократско назадовање, мешање у изборне процесе и сузбијање слободе говора, изазвало је европске контраоптужбе за америчко мешање у изборе у Канади, Аустралији и ЕУ, Трампове диктаторске потезе у сузбијању владавине права председничким декретима, као и гушењу слободе говора на универзитетима и избацивање дописника водећих медија из Беле куће и са редовних владиних брифинга.

У том америчко-европском препуцавању ко је диктатор а ко цензор, недемократско мешање у изборне процесе и сузбијање слободе говора постали су, уз миграције и корупцију, доминантна тема у националним дебатама свих чланица ЕУ.

Првостепена судска осуда Марин ле Пен за проневеру фондова ЕУ, којом јој се забрањује било каква јавна функција у наредних пет година, додатно је подстакла то препуцавање. У америчким оптужбама да је судска одлука политички мотивисана, на посредан начин је учествовао и сам Трамп, упоредивши своју судбину са њеном. „То звучи као ова земља, то звучи веома слично овој земљи“, рекао је Трамп, који и данас тврди да је на председничким изборима 2020. покраден те да је тада победио он, а не Џозеф Бајден.

Ова борба се претворила у идеолошко-културолошки рат два табора – суверенистичког и центристичког – у којој је Маскова друштвена мрежа Икс постала главна платформа за борбу и лов на душе присталица.

Европски проблем са слободама

Насупрот објавама на Иксу, водећи европски мејнстрим медији су Вансове и Маскове оптужбе листом оцењивали као лицемерне управо због актуелне ситуације где, због изношења властима у Вашингтону неодговарајућих ставова, из САД-а бивају депортовани страни студенти а угледни универзитети, попут Харварда, губе финансирање из јавних фондова.

Међутим, да Венс и Маск нису ипак у потпуности у криву у утицајним европским медијима, према свему судећи, први је признао либерални британски недељник „Економист“, који је чак на насловној страни устврдио да Европа заиста има проблем са слободом говора. Како је у уводном тексту оценило уредништво магазинa, то што је „Венс лицемер, не значи да није у праву“, наводећи притом проблеме са слободом медија и слободом говора не само у Мађарској, већ и у Немачкој и Великој Британији. Магазин, између осталог, указује на немачки закон против вређања политичара који оцењује као „пародију“.

„Моћници га бестидно користе. Бивши вицеканцелар (Роберт Хабек из Зелених) поднео је на стотине кривичних пријава против грађана, укључујући и једног који га је назвао 'идиотом'“, наводи „Економист“, и подсећа да је прошлог месеца уредник једних десничарских новина добио велику новчану казну и седмомесечну условну затворску казну због дељења на интернету Мема (интернет шале), са фалсификованом фотографијом на којој сада већ бивша министарка унутрашњих послова Ненси Фејзер држи знак на којем пише „Мрзим слободу мишљења“.

Недељник истиче да све европске земље гарантују право на слободу изражавања уз поједина ограничења, али да наведена ограничења „иду много даље од врста говора за које се чак и класични либерали слажу да их треба забранити, као што су дечја порнографија, цурење националних тајни или намерно подстицање физичког насиља“.

„Често се ограничења протежу на говор који повређује осећања људи или је, по мишљењу неких званичника, лажан“, пише „Економист“, и наводи пример да је у Финској незаконито вређати религију, али да цитирање стихова из Светог писма такође може бити ризично, будући да је један посланик кривично гоњен због објављивања библијског стиха о хомосексуалности. „Британска полиција је посебно ревносна. Полицајци проводе хиљаде сати претражујући потенцијално увредљиве објаве и хапсе 30 људи дневно. Међу ухапшенима су били човек који је на Фејсбуку говорио о имиграцији и пар који је критиковао основну школу своје ћерке.“

Према оцени овог недељника, циљ закона о забрани говора мржње је промоција друштвене хармоније, али да постоји мало доказа да они тако и делују. Штавише, да изгледа да сузбијање говора претњом кривичног гоњења само додатно подстиче поделе.

„Популисти напредују на идеји да људи не могу рећи шта заиста мисле, став који сада дели више од 40 одсто Британаца и Немаца. Сумња да естаблишмент гуши одређене перспективе појачава се када медијски регулатори покажу политичку пристрасност. Француска је казнила конзервативни ТВ канал са 100.000 евра, због тога што је абортус назвао водећим узроком смрти у свету – уобичајено мишљење међу противницима абортуса од којег јавност очигледно мора бити заштићена“, наводи британски лист и додаје да закони о безбедности на интернету терају компаније које воде друштвене медија да, у страху од новчаних казни, уклањају много тога што је само сумњиво или разбеснело некога, при чему су неке групе заштићене законима о говору мржње, а друге не:

„Убрзо ће ово отежати јавну дебату. Тешко је имати отворену, искрену размену мишљења о, рецимо, имиграцији, ако се једна страна плаши да ће изражавање њених ставова изазвати посету полиције. Пошто ову поенту оштро износи популистичка десница, многим европским либералима је постало нелагодно све у вези са одбраном слободе говора. То је глупо.“

И док „Економист“ могућност да демократске државе на овоме изгубе кредибилитет сагледава у односу на „аутократије попут Кине и Русије, које воде глобалну борбу за меку моћ“, очигледно је да борба постоји и са критичарима са друге стране Атлантика. Штавише, то што Трамп и његов МАГА критикују владајуће елите, а солидаришу се са тврдо конзервативним, крајње десничарским и популистичким покретима у Европи, према свему судећи за циљ има проналажење партнера за Трампове напоре да трансформише западну културу и идеологију.

Француски председник Емануел Макрон то назива „реакционарном интернационалом“ у настајању, коју очигледно, осим Трампове подршке, окупља незадовољство „системом“ и осећај да су његове жртве.

CPAC је већ добила огранке у Пољској и Мађарској, где истичe да ће послужити као форум за сарадњу десничарских политичара и ојачавање трансатлантских односа.  Али, то неће бити трансатлантизам каквог смо познавали досад. То ће бити Трампов трансатлантизам који није заснован на либералној идеологији, нити европским интеграцијама. Једноставно, трампизам.