Борислав Миљановић: Блискост са председником нам је шкодила у послу

„Игром случаја или захваљујући визији Богољуба Карића сам почео да се бавим пи-аром. Кад је под притиском морао да затвори све политичке емисије на БК телевизији, пред пети октобар, поставио сам јутарњи програм и након тога ми је било досадно. Дао сам отказ, а онда ме је он позвао. Каже: Боро, чујем да хоћеш да идеш са телевизије, хајде дођи код мене у кабинет. Ја бих волео да ти останеш, каже, има нека професија са два слова, нису др, него нешто слично, али то треба да ми помогне да кад негде наступам будем паметнији и бољи. И ја и дан данас могу да кажем да се овим послом бавим захваљујући Карићевој далековидости“. 

Миљановић каже да у нашем региону ниједан бизнис не може да се развије да буде велики, а да није у спрези са институцијама државе или државом као таквом, те да је то случај и са неким маркетиншким и комуникацијским агенцијама. „Сада има пуно групација, а има и оних које су под политичким кишобраном. Али има довољно посла и који још није политички инструиран и који може тржишно да се ради. Пример сам да се без политике може, али мора много да се пази на то шта политика гура и како функционише.“

Саговорник подкаста о медијима одговара на питања о кризи истраживања јавног мнења и лошим проценама, феномену самозваних стручњака у медијима и како се у медије „инсталира“ такав стручњак, о разликама у утицају на старовремену и публику 21. века, разликама у окидачима који их мотивишу, ангажовању инфлуенсера у кампањама, закономерностима Тик тока, на којем је и сам активан.

„Људи из света бизниса много више слушају него политичари. Јер политичари, барем у нашим регионалним оквирима, кад добију извесну количину гласова, да не говорим ако победе и на локалном нивоу, после тога углавном мисле да су најпаметнији на свету, да политику држе у малом прсту, да знају шта мисли јавно мнење и како се оно понаша и углавном је то она прича: ако си бољи од мене, кандидуј се, па ме победи на изборима.“

Миљановић објашњава зашто верује да ће плаћени садржаји ускоро превладати остале у медијима, одговара на питања у вези са комуникацијом коју маркетиншке агенције данас имају у већој мери са огласним одељењем медија него са самим новинарима, да ли се уопште и како брани од негативне кампање и зашто је имиџ постао битан колико и основна каријера.

„Живимо у 21. веку у коме свако од нас може да направи имиџ сопственом комуникацијом. На срећу или на жалост, више не живимо у времену у коме морате да чекате да вас неко други позове или похвали. Велика грешка људи је што доживљавају друштвене мреже као медије. Оне су тргови на којима успевају људи који су довољно гласни, занимљиви и желе од себе да направе виђеније говорнике…У 21. веку шта год желите да постанете- новинар или произвођач малина- морате да размишљате о елементу комуникације, који је једнако битан колико и то да сте добар хирург… Све се убрзало и много је већа моћ сваког појединца у јавном животу. Пре 20 година нисте могли да урадите ништа, осим ако познајете главног уредника Политике, па ће да вам објави писма читала, ако купите лош пар ципела, на пример. Сада, не дај боже, да ципеле које пропуштају воду продате неком инфлуенсеру који на некој мрежи има неке пратиоце, јер тај један једини човек може да вам преполови продају.“