Жикица Симић: Онда када је популарна музика учила људе интегритету и независном мишљењу

„Кад ми се постави питање о утицају музике на друштвене промене волим да цитирам изјаву једног америчког рокера, која је бласфемична, па не могу да је кажем до краја, а гласи: моја гитара може да промени свет колико и мој… па онда три тачке. И верујем да је тако, да музика не може да промени ситуацију у друштву и да то неке друге силе одређују. Музика је ту саундтрек, као што је и за филм док се радња одвија. Припадам генерацији која је имала необичну околност да доживи тренутак кад је музика била важна, када је експлодирала са Битлсима и Ролингстонсима, феноменима који су хипнотисали генерацију и учинили да она размишља на другачији начин. Али то је био тај тренутак. И што би рекао Литл Стивен, кад неко буде проучавао историју човечанства биће запањен тим тренутком и како су се ствари инспирисане музиком одједном промениле на ширем плану“, каже Жикица Симић, рок новинар и клинички психолог.

Аутор култних радијских емисија Тајанствени воз и Доле на углу каже да му је познавање психологије помогло да не буде обичан конзумент рок музике, а рок музика са својим специфичним начином елаборирања и романтичног представљања кризних ситуација и маргиналних ликова, да у свакодневном послу боље разуме наркомане, алкохоличаре, убице, џепароше и сецикесе. „А све заједно, помогло ми је да схватим какав је таленат рокера да од пресних, сурових, животних прича праве романтичне и лепе песме и да губитници и антихероји у свакодневном животу у њиховим песмама добију ореол који их чини симпатичним, драгим, бунтовним, људима од интегритета. Видео сам велику дискрепанцу између стварног стања ствари и оног што се представља у рок песмама и видео сам колико је то велика вештина и разумевање. Боб Дилан је хтео да обрне ствари, да лопов буде поштен, курва добра жена, а банкар највећи лопов. Ту механику сам разумео због два посла којим сам се бавио и то је можда мом новинарском и публицистичком раду дало специфичну тежину… Али то је, пре свега, једна бајка. То није истина. Истина је горка, тврда, жалосна, болна и зла. Мораш бити поштен да би живео ван закона, међитим то није реално, то не функционише у стварном животу него само у литератури и рок песми.“

Саговорник Бермудског троугла одговара на питања о разликама и сличностима две врсте одметништва, оне из митологије коју су створили филм и рокенрол и оне којој је сведочио као психолог у болници Централног затвора, о применљивости романсираног бунтовништва на реалност, предрасудама према одређеним врстама музике и о музичком укусу затвореника и његовим променама кроз деценије.

„Крајем седамдесетих година када сам почео да радим у одељењу за наркоманију затворске болнице, наркомани су слушали Пинк Флојд и Џимија Хендрикса. Били су толико везани за ту музику да је то било чудно. Кад сам одлазио у пензију, слушали су новокомпоновану музику. Имали су потпуно другачији укус. Први београдски наркомани били су повезани са рок културом која је долазила са запада, а ови који су касније дошли са утокама и ланцима везали су се за друге, себи важне трендове“, описује Симић.

Гост подкаста о медијима одговара на питања о дометима друштвеног утицаја инфлуенсера и јутјубера,  новим каналима комуникације с публиком и проходности талената у мејнстрим медије, утицају који Нобелова награда за Боба Дилана и говор Роџера Вотерса пред Саветом безбедности ОУН имају на историјске токове и зашто га политика није привукла ни када су на демонстрацијама деведесетих носили транспарент: Жикица Симић за министра културе.

„Можда је политика била важна у неким тренуцима, али мени није била важна. Није то моја шољица чаја. Занима ме уметност и култура, не волим да размишљам у тим категоријама. Нисам био укључен ни у медијске сфере, све што сам радио на радију и у штампи било је хонорарно. Не бих се у политици снашао и вероватно бих упао у неку аферу и завршио на стубу срама… Нобеловој награди је био потребан Боб Дилан, а не обрнуто. Јер је она почела да губи на значају, почели су да је добијају неки анонимни писци по некаквим кључевима – црни, бели, хетеро и хомосексуални, па се с Диланом вратила у жижу. А то што Роџер Вотерс ради је лични чин, да каже како он види ствари, а пошто има ауторитет да то уради, онда се дигне читав систем да га дезавуише. Али то што он каже остане и одјекне. Његови фанови почеће можда да размишљају да један другачији начин. Али круцијални утицај је свеједно на другој страни.“

Са Симићем разговарамо и о времену кад је радио био једини извор информација, Николи Караклајићу, Џубоксу и Ритму, утицају музичке штампе на јавни простор, зашто га фасцинирају концерти руских бендова у Београду и њихова „културна публика“, али и о животу на две стране крагујевачког корзоа, постоји ли културни живот ван Београда, па и у његовом родном Рековцу, у чијем је биоскопу заволео поп културу,

„Ми који смо хтели да будемо промотери те музике шездесетих, доживљавали смо једну врсту тортуре, чак и од званичних државних органа. Имали су фазон да ти милиционер на корзоу у Крагујевцу тражи личну карту, па каже: не виде ти се уши. Онда због тога мораш да се шишаш. А ја сам то доживљавао као врсту моде. Било је присилних шишања у Дубровнику и бацања у море... Мене су, кад је крагујевачки Раднички играо квалификације за прву лигу, с трибине гађали кокицама и фишецима и викали 'Уа, четници!' То је била иста група људи која је двадесет година касније носила кокарде.“