Србољуб Богдановић: Говор мржње је наметнута тема у Србији

„У последње две године постоје можда укупно три одлуке Савета у вези са говором мржње, а много је ако се некада догоде, на пример, две годишње. Отворено говорећи постоје организације које настоје да штите људска права, а да би они то чиниле, људска права морају да буду угрожена. Један од аспекта заштите људских права је и говор мржње. Њихов интерес је да се представи да постоје проблеми са људским правима, а говор мржње је један од облика кршења људских права,“ каже за подкаст „Бермудски троугао“ Србољуб Богдановић, пројектни аналитичар РЕМ-а и бивши новинар и уредник НИН-а.

Саговорник подкаста о медијима говори о свом првом дану на месту уредника политичке рубрике, 12. марту 2003, приватизацији медија, па и тог недељника чији је „несуђени“ купац био и Јоца Амстердам и о „Коштуничином НИН-у“ у коме се та етикета на њега није односила.

„НИН је имао репутацију да је близак Коштуници и морам рећи да то уопште није било без разлога. Исто тако, ја сам важио као неко ко није близак Коштуници и, такође морам рећи, не без разлога. И то говори о уређивачкој политици. Ја сам као неко ко је одударао од доминантне политичке линије уређивао политичку рубрику, јер се није тражила политичка подобност, него су претезали критеријуми који нису били политички. Ни они који су, под знацима навода били за Коштуницу, нису били толико за Коштуницу да не би могли да сарађују с неким ко би, опет под знацима навода, био у некој мери несагласан са том политиком. Али то су политички афинитети који су на нивоу грађанина. То нема везе са новинарством. Грађанска оријентација увек, наравно, нађе начин да се манифестује кроз новинарску делатност, али ако људи заиста знају да раде свој посао, а у НИН-у су знали, то је споредно.“

Богдановић сматра да је идеја да медији морају да буду у потпуности у приватном власништву идеолошко слепило за које нема никаквог рационалног разлога. „Разлог свакако није жеља да се спречи да имамо државу која ће да утиче на информисање. Сад имамо медије са националном и без националне покривености, електронске и штампане, који су сви приватни, и кажите ми да ли држава остварује или не остварује утицај на те медије? Кад кажем држава овде мислим на владајућу странку преко инструмената којима располаже као неко ко има власт. Чак би било боље да то држава чини преко медија који су директно повезани с државом, јер је таква веза транспарентна. Веза између приватних медија и државе није видљива, а очигледно имамо ситуацију да су приватни медији на страни власти. Самим тим што није видљива она је готово сигурно коруптивна… У Србији потпуно слободно делују медији попут Слободне Европе, Дојче велеа, Гласа Америке и тако долазимо у ситуацију да је Србија једина држава која, на територији Србије, не сме да има ниједан проценат власништва у медијима.“

Саговорник Бермудског троугла одговара на питања о томе какву би Европљанин имао будућност да се није догодило убиство Славка Ћурувије, зашто је пропао Тијанићев пројекат Грађанин, да ли је тачно да га је Тијанић позивао на све телевизије које је преузимао и оснивао и какав је однос с њим имао.

„Грађанин је пропао, јер је темпо рада био такав да људи нису могли да издрже више од тих неколико месеци. Друго, то је, ипак, отворено говорећи, била платформа коју је Тијанић користио пре свега за сопствено присуство у јавности. Он се, рецимо, такмичио с Тирнанићем ко ће дуже да има колумну која излази сваки дан. Тирнанић је тада писао у Телеграфу, био је познат као човек који веома лако пише. Али та колумница је била мала и писала се о ономе што Тиркету тог дана падне на памет. А Тијанић је желео да његова колумна буде утицајна политичка и било му је теже. Мислим да је изгубио ту битку на крају, али она и није била равноправна. Ја сам и тада имао на уму да ће се појавити неки недељник попут Европљанина и то се и десило….Морам рећи да тај наш однос или однос који је он имао према мени, није потрајао. Тијанић се, из моје перспективе, након што је постао директор телевизије променио, просто га нисам више препознавао. Прекинули смо комуникацију, па је последњих неколико година нисмо имали. Постао је превише личан у својим јавним конфликтима у којима су моје симпатије могле да буду на његовој страни, али то, по мени, није био начин да се комуницира.

Бивши портпарол Савета Регулаторног тела за електронске медије одговара и на питања о сарадњи са некадашњим председником тог тела и епископом Порфиријем, ко је коме природни непријатељ - портпарол новинару или обрнуто, шта је посао суда, а шта РЕМ-а, има ли насиља у електронским медијима, шта мисли о одлукама Савета, слаже ли се са захтевима за одузимање фреквенција телевизијама и зашто тврди да се тема медијске писмености у потпуности свела на причу о дезинформацијама.

„Једног од првих дана кад сам постао портпарол, зове ме колегиница новинарка и пита да ли је истина да је владика отпутовао у Лас Вегас. Кажем: ма, каква је то глупост, откуд владика у Лас Вегасу. Он то није скривао, али ја то тад нисам знао. Кад сам схватио да је заиста у Лас Вегасу, где је био неки сајам технике и где је он, испоставиће се, редовно одлазио, извинио сам се колегиници, било ме је срамота, то су изгледа сви знали осим портпарола. Кад сам добио информацију, кажем му да би та цела прича могла да буде злоупотребљена и да постоје можда чак компромитујуће фотографије, он ми каже. Не знам шта би могло да буде компромитујуће сем ако су ме снимили у хотелу у пет ујутру, кад идем у теретану.“