Александар Тимофејев: Новинарима треба Уставом забранити да буду чланови политичких странака

„Међу телевизијским новинарима и интервјуерима постоје они којима је основни циљ да саговорника направе на ништа. Други пол су људи који се тим послом баве не би ли нам сутрашњи дан био бољи од данашњег. Између постоји цела палета“, каже у разговору за подкаст „Бермудски троугао“ Александар Тимофејев, поред осталог и аутор првог ток шоу програма у Србији са бендом и публиком у студију . „Никада нисам био присталица тога што зову хард ток, па се после изљубимо и одемо у кафану. Много тога се из дана у дан мења у медијима... Шта би био добар ток шоу данас тешко је проценити, али је суштина у томе да ако си ми занимљив, гледаћу те. А нећу сигурно ако с неким урлаш у студију. Штавише, онај коме је то занимљиво, пребациће на Задругу, јер тамо се још и туку… Студентима сам увек говорио да се истини мора остати веран. Разни други компромиси су могући, али – нема лагања.“ 

Бивши новинар и уредник Б92 и два Студија Б, једног у коме је радио деведесетих и другог којим је руководио двехиљадитих, одговара на питања о томе како су се стварале неке од култних емисија попут „Утиска недеље“ или „Од трача до истине“, како би та емисија изгледала у ери лажних вести и дезинформација, али и у друштвеним околностима сличним ондашњим када је много тога могуће рећи без одговорности, као и који су „трачеви“ водили до истине и да ли би поново радио дуел у присуству публике попут оног у биоскопу „Рекс“ између Зорана Ђинђића и Војислава Шешеља. 

„Они су обојица пристали одмах, а онда смо схватили да је интересовање превелико“, сећа се Тимофејев. „Из странака су нас звали да доштампавамо карте, а ове које смо ми делили кроз програм су се препродавале. Огроман број људи је био, атмосфера на ивици инцидента, а ми не смемо да зовемо полицију, јер смо Б92. Договорили смо се да страначка обезбеђења буду ту, јер кад се они договоре, онда не буде фрке. Релативно скоро сам овај дуел поново гледао на Јутјубу. Могао бих да поновим то, али мислим да тренутно не би било толико занимљивих саговорника да се такав дуел понови.“

Саговорник подкаста о медијима одговара на питања о својој смени са места директора Студија Б 2014. године, о утицају тадашњег градоначелника на уређивање тог медија, да ли је одлука да Студио Б буде комунална телевизија заправо био пут да се заобиђе могућност критике градске власти.

„Волим што је та реченица – политика ме довела, политика ме сменила – остала упамћена, али то има и свој наставак“, каже Александар Тимофејев. „Рекао сам 'политика ме довела, политика ме сменила', иако ја нисам био политичка личност и иако Студио Б није била политичка него комунална телевизија. Прихватио сам тај посао под тим својим условима. Оног дана када је Ђилас смењен, понудио сам своју оставку Горану Весићу. Он је рекао да остајем ту док се другачије не одлучи. И у тих годину дана нико ме није звао, наставили смо да радимо док није дошло до неких понуда које нисам прихватио… И дан данас мислим да би Уставом требало забранити да новинар може да буде члан странке. Или си новинар или ниси. Кад ниси члан странке, можеш и да правиш компромисе или да не их правиш, али то је твоја одлука. Кад си члан, ти си војник. Тада сам казао да немам везе с политиком. И добио одговор: ти прави од тога добру градску телевизију и радио, и нико ти се неће мешати. Критиковали су нас што не преносимо страначке конференције за новинаре и саопштења, а ја бих тада одговарао да смо комунална телевизија која се бави политиком само у време кампања и поводом седница Скупштине града…Постојало је много телевизија које су се бавиле политичким програмом, ово је био комунални програм, онај који ћеш да позовеш и питаш зашто 23-ојка данас не вози своју линију. Да би неко гледао Студио Б мора се наћи разлог за то, разлог постојања, разлог да укључи баш тај програм. У том моменту имамо седам националних телевизија са политичким програмима. Ако из Брисела РТС има уживо извештај, ја немам могућност да се с тим такмичим. Као разлог да неко укључи Студио Б морала је да буде она температура у ћошку екрана, на пример.“

С Тимофејевим разговарамо и о томе зашто се противио изласку државе из медија, о балансирању између јавног интереса и реклама и разликама између покрајинског, „градског јавног сервиса“ који је водио и немачког покрајинског за који деценијама ради програм за мањину из бивше Југославије, затим о времену када је полиција упозоравале новинаре пендреком, а касете се с терена трком носиле у редакцију, о одлуци Студија Б да преноси демонстрације 9. марта 1991. после чега тај медиј постаје важан, и како тумачи данашњу дилему о преносима протеста уживо. 

„Људима је данас тешко да замисле да је тада, пре три деценије, било пет или шест телевизија, а да ми је сателитска антена била најлепши поклон кад сам се женио. Одлука је била да се прате демонстрације, најбоље што умемо и техником коју имамо, а техника је била мање-више аматерска…Покушај да се ставиш у главу онога ко те гледа и слуша и види шта је то што је њему занимљиво, а не нарушава основне моралне и професионалне норме. Дакле, свашта не бих преносио уживо. А кад говоримо о грађанским протестима треба само да се размишља о томе када је то важно и знаковито за ширу атмосферу и друштво, и за оне који гледају. Чак и ако преносите догађај у коме учествује један човек, у реду је ако је то нешто што је у том смислу важно.“