Турски Џеј и Попадићи са Босфора

Почетна поставка прве епизоде би се могла сместити и у Београд. Мирјана из Котежа, скромна девојка без редовних примања и каријере, закопчаће свој сиви капутић, проћи блатњавим улицама до Зрењанинског пута и ухватити аутобус 43.

Аутобус ће је одвести до модерног и пространог стана на Врачару са погледом на Храм Светог Саве. Тамо живи Лав, млади и неожењени директор успешне IT фирме. Мирјана за скромни хонорар повремено чисти Лавов стан али је често приморана да склања празне флаше вина и комаде женског рубља - остатке ноћи и промискуитетног велеградског живота.

Али радња серије не одиграва се у Београду. Већ у Истанбулу. И већ са рудиментарним познавањем драматургије турских серија, просечан гледалац из Србије би наслутио један могући сценарио: Мирјана ће временом развити осећања према свом послодавцу, а Лав би увидео сву бесмисленост и испразност живота који води и открио Мирјанину лепоту и бистрину.

Више од серије

Као у оним серијама на Телевизији „Пинк", гледаоци би из епизоде у епизоду пратили емотивни заплет праћен призорима социоекономског контраста, изливима љубоморе Лавових успешних колегиница, породичним неразумевањем и другим перипетијама. Публика у Србији би се дивилa шарму турских глумаца и глумица и смешили се сваки пут када би препознали обичаје и изразе које делимо с турском културом.

Ипак, ово није таква прича. Ово је Нешто ипак другачије, како би се и слободно могао превести наслов серије назив Bir Başkadir (на енглеском Ethos).

Мирјана је заправо Мерјем и заузима централно место у Нетфликсовој серији о којој се широм Турске много говори а у Србији и даље неправедно мало зна. Врло брзо по емитовању првих епизода, серија је узнапредовала до друштвено-политичке теме o којој многи дебатују, од либералних до конзервативних кругова, и увређено и осокољено. Јер ова серија не штеди никога.

Антиподне јунакиње

Јунакиња Bir Başkadirа Мерјем долази из строго традиционалног и сиромашног миљеа са обода Истанбула, где живи скрушено с братом и његовом породицом, носи мараму, а због необичног психолошког поремећаја често губи свест. Због тога тражи стручну помоћ од психотерапеуткиње Пери - своје суште супротности. Јер Пери потиче из секуларне, добростојеће породице, сама одлично зарађује за живот, узима часове јоге, вегетаријанка је, нема сталну везу, образована је на страним универзитетима - готово лик из бројних америчких Нетфликсових серија о Силицијумској долини.

После једне сеансе са Мерјем, Пери ће се својој колегиници психотерапеуткињи поверити да презире жене са марамама. „Прошлог лета сам била на одмору у Перуу - на другом крају света. Чак и с људима који не говоре мој језик осећала сам се више код куће", пожалиће се једном приликом. Иако Пери у дијалогу са својом забрађеном земљакињом себе види као супериорну страну, излуђује је спонтани и на тренутке бесмислени али и лукав начин на који Мерјем успева да задржи равноправну позицију.

На примеру ове две младе жене приказан је културални расцеп који није карактеристичан само за турско друштво већ и за добар део глобализованог света.

Линија фронта културних ратова

Али свести серију само на култур-политички расцеп између грађанске, кемалистичке, и традиционалне ердогановске Турске, било би неправедно потцењивање овог остварења.

Аутори циљају на нешто много есенцијалније. Перин споља гледано савршено уређени живот показаће се као фасада чије ће се пукотине, у тренуцима самоће, манифестовати у депресивним падовима, суштинским животним сумњама и осећању бесмисла.

Мерјем, међутим, неће пронаћи утеху ни код Периног антипода, локалног хоџе. Након што хоџи премине супруга, ни он није стању да јој понуди морални ослонац јер и сам беспомоћно посматра урушавање властите духовне конструкције.

Дакле, оба модела су у великој кризи и то је снажна метафора турског али и других савремених друштава. Неспособност разумевања, немогућност суштинске комуникације између ушанчених и удаљених друштвених група, као црвена нит се провлачи кроз свих осам епизода серије. У том смислу, серија представља једну социолошку студију, калеидоскоп друштвених миљеа у чијем средишту стоји јунакиња серије Мерјем.

Истанбулски Попадићи

Међусобна повезаност личности и судбина у Bir Başkadiru многе може да подсети на легендарну Павићеву серију Бољи живот у чијем средишту je београдска породица Попадић у епохи позног реалсоцијализма. Међутим, ако Бољи живот најоштрије контрастира друштво у распону од Емилије, префињене професорке латинског из „круга двојке", до каменоресца Мацоле из београдског предграђа, друштвена панорама Bir Başkadira много је шира. Она иде од курдске породице расцепљене између опортунистичког односа према турској влади и политичког отпора, преко глумице турских сапуница, богатог плејбоја, депресивне жртве силовања из убогог турског села и некадашњег војника који ради као избацивач у ноћном клубу и због нагомиланог стреса није у стању да цивилизовано комуницира, па све до хоџине ћерке која је геј и заљубљеница у техно музику.

Bir Başkadir на тренутке подсећа и на углавном потцењену РТС-ову серију Мој рођак са села. Ако се искључе џемсбондовска хладнокрвност и промишљеност пуковника Вранића и жовијалност сеоског плејбоја Дракчета, у овој серији приказане су дилеме и тензије кроз које пролази једна породица у посттранзиционој Србији. Сличне ствари посматрамо и у овој турској серији: генерацијско неразумевање, сукоб традиције и модернизације, контраст између живота у великом граду и сеоске идиле, између скрушености и промискуитета, патриотизма и космополитизма итд.

Без морализма

Независно од ових можда натегнутих поређења, аутори серије Bir Başkadir успевају у једном: да не врте моралистичким кажипрстом, да се не стављају на једну страну, осуђују и латентно сугеришу шта је друштвено пожељно.

Ликови „извиру" један из другог и сваком од њих аутори прилазе са пуно разумевања. У дугим дијалозима без много драматике откривају се међузависности због којих сваки од јунака делује изгубљено и трагично.

Уз то, велика пажња поклања се најситнијим детаљима ентеријера турских домова, од трошних уџерица с периферије до најраскошнијих станова „џентрификованих" делова Истанбула, да би се све уклопило у ону препознатљиву меланхоличну и мистичну естетику оријенталног амбијента, који истовремено и одбија и привлачи.

Источно-западни Weltschmerz

И одјавна шпица подвлачи дубину ове друштвене студије. Епизоде се завршавају нумерама певача Фердија Езбегена. Избор није случајан: Ферди је у Турској 70-тих и 80-тих година прошлог века био и друштвени феномен. Дете оца муслимана и јерменске мајке који су емигрирали са Крита, пре него што је постао Ферди, био је хришћанин Фердинанд Езбеген. Уз то, био је хомосексуалац у Турској, и то у епохи у којој то није било прихватљиво ни у најлибералнијим друштвима запада.

Попут недавно преминулог Џеја Рамадановског, и Ферди се као потпуни аутсајдер појавио са друштвене маргине а његову су музику волели сви: као што су се у Џејовим песмама проналазили криминалци и интелектуалци, богати и сиромашни, „прва" и „друга" Србија, тако су и Фердијеву музику волели и Турци, који су се тих година у потрази за бољим животом досељавали у Истанбул из анадолских села, и староседелачка истанбулска елита.

И када вас свака епизода остави замишљеним, а у себи почињете да преиспитујете друштво у коме и сами живите, почеће одјавна шпица. Као маљем у главу тад ће вас дотући турски Џеј који ће отпевати неку турску „Недељу" или „Успори мало, судбино сестро". На послетку, и Езбеген и Рамадановски су својим песмама успевали да друштвене поделе и расцепе, којима се и серија Bir Başkadir бави, учине суштински небитним. И њихова музика и ова серија сугеришу да постоји нешто дубље: оно изворно осећање бола, дубоко и људско, коме смо сви мање или више склони.