Кад смрт постане заразна и свакодневна: Геноцидом ћу те, геноцидом ћеш ме štampaj

Деведесете су сви били апсолутно уверени да су у маршу на социјалистичке институције и вредности неопходна буђења националних сентимената. Диљем источне Европе и Балтика људе су убедили да се клин може избити само неким већим и тврђим. Као средство за збацивање совјетске власти, координисано скретање удесно била је ефектна тактика за етнички монолитне државе попут Немачке, Мађарске или Пољске. Вишенационалне уније као што су Чехословачка или Југославија биле су друга прича: њима су фашисти требали као пушачи у барутани.

Отпутовао сам тада, те 1990, код оца у Минхен да се одморим од свега. Али гледе наглог успона деснице - упадох из тигања у ватру.

У минхенској галерији „Плави јахач", скамењеног пред истом сликом, упознао сам Луиса Мацардија. Он је ту редовно долазио да се надахне. Седосмо на кафу, и реч по реч, почесмо да се дружимо. Луис, и сам сликар, био је добрих тридесет година старији од мене: могао је да ми буде отац. Али његова девојка, Адријана, једна замишљена Немица, рођена је не само исте године кад и ја, већ и истог дана. Били смо такозвани астролошки близанци. Личили смо и по грађи; имао сам осећај да видим себе у огледалу кад разговарам с њом. Имала је неку замишљену благост; резоновала је на готово идентичан начин. Али будући женско, Адријана је била осетно мудрија од мене.

Луис нас је повео у једну старинску кафану где су служили пиво и немачке кобаје.

Овећа сала била је дупке пуна. Угледао сам слободан сто уза зид просторије; био је подигнут на неку врсту пиједестала и мистично осветљен с таванице. На њему су стајали чист столњак и цвеће. Сав срећан показах га Луису и Адријани.

„Онај је слободан!"

„Не можемо тамо", промрмља он брзо и помало суморно.

„Зашто?"

„Објаснићу ти касније", рече Луис и нервозно пође ка вратима.

У међувремену, неко друштво бучно устаде и ми заседосмо за њихов сто. Епизода ми је деловала као нека локална мрачна тајна. Заиста, било је необично да у препуном локалу нико не седа за тај празан сто. Спекулисао сам једно време шта би могао бити разлог.

Неко је ту убијен!, помислих. Неко ко је важан власнику. Његов рођак. Не, супруга. Или можда дете? И он тако чува успомену на њега. Отуда и цвеће, почех да испредам причу око тог стола. Али зашто мора да буде морбидно? Сам астал је нека врста реликвије, ту је власник седео са католкињом коју је волео и с којом му нису допустили да се ожени. Остао је самац и сада њој у част сваки дан ставља букет свежег цвећа, као Мајаковски који је платио једној париској цвећари да доживотно сваки дан шаље руже Рускињи у коју је био заљубљен. А можда се ту скупљало неко значајно друштво? Као онај сто у прашкој кафани „Златни тигар" где је седео Бохумил Храбал, на пример. Можда баш неко од минхенских сликара? Кандински? Овај град је био центар уметности.

Кад смо напустили локал, коначно сам ухватио моменат да питам Луиса за сто. Горео сам од радозналости.

„Ах да", рече он мрзовољно. „Само, ти си новинар, не умеш да чуваш тајну. Познајем власника локала. Не желим непријатности."

„Нисам знао да је тајна. А умем да ћутим ако треба."

„Добро. За тим столом седео је Адолф Хитлер. Задовољан?"

Зинуо сам. Нацистички режим је такође био народни. 

И у мојим мислима, растресеним погађањима, пратећи ко зна који след асоцијација, одједном ускрсоше Јеврејке које је Курцио Малапарте срео у немачком борделу за војнике упућене на Источни фронт. Духови седоше за тај сто, а злотвори платише све што је поједено и попијено за њим. Можда сам и себе у време кризе видео као Малапартеа који шпарта Европом, немоћан да спаси свет од пропасти.

Нисам био сигуран да ли је задрхтала земља или се само моје тело повијало и грчило пред скаредношћу тог призора, младог Хитлера како насмејан седи за тим столом међу младим Јеврејкама и агитује истим аргументима као у књизи Моја борба.

Почех тешко да гутам. И те девојке, пуко јеврејско робље, и њихови млади плавооки аријевски господари, наслућивао је тада Малапарте, а сада смо сведочили Луис, Адријана и ја - биће ускоро одстрељени, преклани на огромном олтару светске жудње и светског рата који се толико удубио у злочин да је на крају помешао победнике и поражене, престао да разликује рат и мир, преступнике и жртве.

Агитатори, статистичари, историчари

У Србији је враћање Другом рату и његовим дилемама почело понављањем једне мантре. То је скупа, ако не и најскупља реч Другог светског; тешка, ако не и најтежа замислива тема историје XX века. Евоцирање инстанци геноцида и говор о њему као да подрива веру у сам људски род и његове добре намере. Како је написао један Јеврејин на зиду Аушвица: Ако Бог постоји, очекујем да ми се извини.

И чим човек прозбори о ратовању, истог тренутка постаје бездушни џелат и месар који више брине о бројевима и раскусуривањима него о осећањима и људскости. Истог тренутка мора постати неосетљив на дубоке ожиљке, велике несреће, тешке патње које ратови за собом непогрешиво повлаче. Кад смрт хара на масовној скали, престајемо да је примећујемо. Као да после часа веронауке сместа, без паузе, почиње онај математике.

Јер кад је смрт заразна и свакодневна, људи постају неосетљиви.

Зато свако свођење судбина, ратног насиља и безразложних погибија на безимене пионе и пуке бројеве, свако позивање на тактику, геостратегију и статистику подразумева огубалост, ако не и чудовишност. Говорник је ту одговорност преузео на себе, агитатор је такву тему узео у уста, статистичар се у то удубио, историчар о томе је потанко приповедао. А тих година смо сви постали говорници, агитатори, статистичари, историчари. 

Посмртна математика

Ратно новинарство је зато нека врста посмртне математике: пребројавање жртава и крвних зрнаца. Колико је мртвих? А колико рањених? Које су националности? Да ли је овде неко силован и говори енглески? Новинари су давали произвољне и глупе, лоше и нетачне одговоре на проста питања која се тичу покоља и оргије. Као и увек, боље и прецизније одговоре давали су песници:

Певај песниче, песму
сав.
Циц небески је тако
плав.
Море исто шуми
песму,
шуми вест...
Било их је
26
26 их је било.
26.

Истина је да се и с тешким темама ваља суочити; али пред најтежим трагедијама остајемо огорчени, као што пред највећим уметницима остајемо неми.

Никад, рецимо, нисам написао ни слово о свом страхопоштовању пред сликарством Кандинског с којим сам се с Луисом први пут суочио у галерији „Плави јахач". Томе просто никад нисам дорастао. 

Па ипак

Ми у мајчици Србији пак, суочени с властитом трагичном прошлошћу, постали смо неочекивано распричани, ако не и брбљиви. Скупе и тешке речи, најтеже теме и захтевни појмови су у Југославији безвољно предати пискаралама да их черече; поверене су будалама да о њима мантрају. Нико им није запретио казном, нико им није наредио да умукну. Само смо тихо, безгласно негодовали.

Потегнут на чувеном Меморандуму САНУ из 1986. године, геноцид је везан за Србе на Косову. Сад, историја мајчице Србије је факат бременита покољем. Народ укљештен великим империјама, Отоманском и Аустроугарском, вазда је живео између две ватре, попут Сика између Арапа и Индуса, или Пољака између Немаца и Руса. И често је био на тапету поткусуривања и покоља.

На Косову јесте осамдесетих био притисак, јесте био некажњени криминал, јесте било безакоње, јесте био апартхејд - али није био геноцид. Ако неко не мора да лаже око свог страдања, то су Јевреји и Срби. Па ипак.

И наједном, пре него што је испаљен иједан метак у Југославији, сви су брујали о геноциду, свима су уста била пуна метафора и хипербола које су се поштапале том речи. Сви су ставили наочаре и на једном оку је писало генос, на другом цида; сви су у најбезазленијим стварима видели геноцид; сви су преко ноћи постали идеолози и историчари погрома.

Говорило се и о културном геноциду, економском геноциду, геноцидним етнијама; све је наједном било геноцидно и никакво другачије, чак и кад те неко мрко погледа. Потезали смо геноцид лако и безразложно, као неки револвераш с Дивљег запада који једва чека да му неко каже да је јужњак или педер па да га напуни оловом.

Геноцидом ћу те, геноцидом ћеш ме. И реч је звечала и чангрљала, као динар у празној касици, као нови појам у глави незналице. Звучао је погрешно и претерано на уснама ништарија и пропагандиста, што је једна иста ствар. И како неки велики ум у Политици експрес помене геноцид, то је звонило као алуминијумски поклопац кришом постављен у бубњарски сет наместо чинеле. Геноцид? Рекао си геноцид?

Дух народа и лоша администрација

Није ту извршен неки неопростиви грех према семантици, већ најпре према онима који су заиста пали као жртве. Та је реч багателизована, распродата на јефтином делу пијаце који дублира као бувљак појмова. А с њом и жртве геноцида. Није дакле чувана за посебне прилике, нити је изговарана тихо и с неопходим пијететом. Није пред њом клечано, како је радио Вили Брант пред Хитлеровим жртвама.

Напротив, олако је и дрско потезана и гласно експлоатисана у медијима. Сви су тупили и лупетали о геноциду, као да су, попут Јевреја, изненада схватили да је то малтер који народе повезује у целину. Колико је само идиотских мантри сковано у славу геноцида, колико глупих текстова који су шатро објашњавали историју геноцида, колико произвољних тврдњи о геноциду, колико бесловесних лицитација бројкама геноцида, колико парола које су се римовали с геноцидом. Од академика до чистачица, од новинара до продаваца старог папира, толико су се сви ускопистили и просрали да је то било збиља геноцидно.

Заличили смо на оног сељанина који је испрва повикао вук из зајебавања, па кад је звер заиста сишла с планине и поклала му овчице, могао је да се дере колико хоће. Више му нико није веровао, нико га није озбиљно схватао. И њему самом је на крају постало свеједно. Штавише, на крају је испуњено још грђе, кобније пророчанство: да онај ко се геноцида маши, од њега и гине. Или обрнуто, као код Јевреја?

Касније сам открио да у оној истој улици где је била кафана са његовим светилиштем, Фирер служио и робију. Ту је настала и његова врашки досадна књига. Батица Хитлер је у њој, између осталог, написао да дух народа може успешно одолевати деценијама лоше администрације.

Али управо је он био тај који је то демантовао. Највећи међу самоубицама-политичарима Европе, човек који је грех оцеубиства једног народа уздигао на тако висок ниво, који га је повећао на тако немерљиву скалу, који је у одлучно самоуништење повео тако велику нацију као што је немачка. Који је тако моралне људе као што су Немци увео у корупцију, који је успео да укаља тако велику историју каква је немачка, који је помутио расуђивање и оживео сујеверје у тако филозофији наклоњеној нацији каква је немачка.

Све до епизоде са столом и деведесетих држао сам да су Немци одустали од њега, да не истрајавају тврдоглаво у својим заблудама.