Навијачке групе као криминална предузећа: Криминал је стваран, све остало је лажно

Истрага о убиству Виторија Бојокија, криминалца и самопроглашеног вође навијача Интера, који је убијен пре месец дана испред своје куће на периферији Милана, потврђује оно што је већ годинама јавна тајна у Италији, али и бројним других државама Европе и света: нису сви криминалци предводници навијача, али су све вође организованих навијачких група повезани са криминалом.  

Процурели преписи снимљених телефонских Бојокијевих разговора, у оквиру неколико паралелних истрага које су се водиле још док је био жив а тицале су се шверца и продаје дроге, рекетирања и уцењивања руководилаца Интера, показали су да су Бојокија Интер и фудбал интересовали као лањски снег. Баш као и његове „колеге" који предводе организоване милитантне навијачке групе попут Луке Лучије и Ђанкарла Ломбардија званог Сандокан (вођа навијача Милана) или Лориса Гранчинија и Дина Мочоле (главешина Јувентосових тифозерија Викинзи и Други). 

„Није важан резултат на терену. Важне су паре и наши послови на и око стадиона", говорио је својим највернијим следбеницима Бојоки који је провео 26 година у затвору. Зато не чуди што су посилници криминалног боса буквално истерали близу десет хиљада навијача Интера на полувремену утакмице Интер-Сампдорија, када су сазнали да им је шеф убијен у сачекуши испред своје куће. 

Кулисе за криминал

Са једне стране криминал и профити, а с друге стране друштвене мреже, од навијачких група, не само Интерове, направили су предузећа. Организовање и постављање сценографија, транспарената и навијање нису у функцији бодрења тима већ самопромоције навијачких група и изградње имиџа који се експлоатише у медијском простору и служи као параван за све остале нелегалне радње. Милитантним одредима навијача потребне су утакмице да би производили свој „спектакл" у коме су они протагонисти а играчи и „вољени" клуб икебана. 

Због својих година, а имао их је 69, један од надимака за Бојокија био је „Зио" (ујак). За криминалце маскиране у тифозе њихов бос је био „Зио", али за све остале поклонике боја неразура једини „Зио" био је и остао легендарни капитен Бепе Бергоми. И избор надимка и претензија да се тако ословљава показује непоштовање према једном од највећих митова црно-плавих.  

Бојоки је изашао из затвора 2018. године и уз употребу сирове силе, у стилу осамдесетих и деведесетих година прошлог века, пребијајући или изврћући руглу вође појединих навијачких група, преузео је контролу над севером Сан Сира. Истини за вољу, било је отпора, поготово млађих криминалаца који припадају генерацији која користи, условно речено, суптилније методе, али су и они стављени у линију. 

Заједно са потчињавањем милитантног дела навијача Интера, Бојоки је успоставио тоталну контролу на свим илегалним радњама око стадиона Ђузепе Меаца, без обзира да ли игра Интер, Милан, национална селекција Италије или се одржавају мега концерти. Љубав према Интеру не мери се на речима, а новац се броји и зато има приоритет. 

Уз помоћ својих „колега" на челу Миланових навијача, Бојоки је, по сопственом признању, инкасирао 80 хиљада евра месечно и жалио се да није довољно и да профити морају да се максимализују. Новац је стизао од паркинг места током утакмица и концерата (ако нећете да пронађете ауто изгребан или без ретровизора морате „чуварима паркинга" да платите пар додатних евра на обавезну цену), рекетирања свих комерцијалних активности од продаваца сендвича и семенки до навијачких реквизита и сувенира, плус препродаја 2000 улазница које добијао од Интера (истрага је утврдила да су четворица руководилаца клуба била уцењена и под претњом физичког насиља). 

Слободне зоне на стадионима

Бојокијев ортак у послу Лука Лучи, осуђен је прошлог маја на седам година затвора због трговине дрогом, а постао је познат широј публици по фотографијама на којима се срдачно рукује и грли са бившим министром унутрашњих послова и актуелним вицепремијером Матеом Салвинијем. 

Претпоставља се да је Бојоки ликвидиран управо због послова са дрогом и због жеље да контролише територију прошловековним методама. Иначе, трибине са организованим навијачким групама су место где се на прелазу између седамдесетих у осамдесете године прошлог века зачела у Италији продаја марихуане, а затим и других опојних средстава.

Подсетимо, навијачке групе, тифозерије, у Италији се рађају у касним шездесетим годинама. Родоначелници су присталице Милана који су 1968. године основали групу „Fossa dei Leoni" (Легло лавова), после њих су 1969. године дошли Самдоријини „Ultras" и Интерови „Boys". До половине седамдесетих година сви важнији клубови у Серији А имали су милитантне навијачке формације.

Криминалци преузимају потпуну контролу над, у жаргону речено, најватренијим навијачким групама у другој половини седамдесетих. Осим што служе као регрутни центар за нове криминалце, организоване навијачке групе, уз прећутно одобрење клубова и полиције, претварају јужне и северне трибине стадиона у „слободне зоне". У њима не важе закони државе, све је дозвољено што је под контролом криминалаца: од трговине дрогом до вређања противника. 

Прошло је пола века од те окупације и будући да се практично није ништа суштински променило стиче се утисак да су политика и сама држава закључили да су поменуте „слободне зоне" потребне као вентили за пражњење набоја и агресије насилника. Боље је да се „издувају" на стадионима него на улицама. То што се понекад сукоби прелију и на околину стадиона, Боже мој, то су изузеци који потврђују правило. 

Ликвидације и процеси

Само у последњих пар година у Италији је убијен Фабрицио Пишители, звани Дијаболик, неприкосновени командант навијача Лација. Ликвидиран је усред бела дана у парку поред простора где се играју деца. Мотив: рат за контролу територије и ексклузивно право трговине дрогом у Риму. 

Данијеле Де Сантис, звани Гастоне, један од лидера тифоза Роме, светску славу је стекао када је сишао на терен Олимпика и заједно са својим „другарима" спречио одигравање дербија Рома-Лацио под изговором да је једно полицијско возило прегазило дете. Осуђен је на 16 година затвора за убиство навијача Наполија Чира Еспозита. Такође, био је уплетен у круг трговине наркотицима. 

Ђенеро Де Томазо, главешина навијача Наполија, познатији као Ђени Лешина, постао је познат ван Напуља у лето 2014. године, када је са полицијом преговарао да ли може или не може да се игра финале Купа Италије Наполи-Фјорентина јер су у Риму пуцали на навијаче Наполија. Осуђен је на 20 година затвора због организоване трговине дрогом, али је у међувремену успео да смањи казну на седам година јер је одлучио да постане сведок-сарадник. 

У Торину су се водиле две велике истраге и два велика процеса како би се искоренило присуство калабријске криминалне организације Ндрангете која је постала једна од најмоћнијих у Европи захваљујући трговини кокаином из Јужне Америке. Вођа навијачке групе „Други", Дино Мочола, осуђен је на пет година затвора јер је претњама, насиљем и уценама покушао да присили челнике Јувентуса да му омогуће обнову тоталне контроле над трибином Ширеа и „пословима" око стадиона. Мочола је такође претио челницима Јувентуса насиљем ако не буду приморали фудбалере Јувентуса да присуствују на организованим вечерама „Другија" и њиховим манифестацијама. 

Пре Андрее Ањелија, у сличној ситуацији се пре 15 година нашао некадашњи генерални директор Милана Адријано Галијани када је морао да обезбеди улазнице и присуство играча Росонера на прославама и „вечеринкама" у организацији криминалаца-навијача. Паоло Малдини је имао храбрости да каже „не" криминалцима и није желео да присуствује њиховим окупљањима. У знак одмазде, последњи Малдинијев наступ у дресу Милана остао је упамћен по звиждуцима и увредама с јужне трибине која је наравно била оданија својим криминалним вођама него легенди клуба.

Страх, равнодушност, комфор 

Свих претходних година смо се наслушали лепих и високопарних прича како фудбал припада свима, како је најважнија споредна ствар на свету, како има веома важну друштвену улогу како у националним тако и у међународним миљеима. Страст и љубав милиона навијача и поклоника фудбала разводњавају чињеницу да криминалци раде шта хоће на стадионима и око њих, а да су фудбалске организације сатрулиле од корупције, злоупотребе положаја и бројних, еуфемистички речено, нелегалних радњи, и пре свега, интереса и новца који кружи око Калча. 

У свим истрагама које су се водиле, клубови никада нису били ти који су подносили кривичне пријаве, а камоли да су предузели неке конкретне кораке да сузбију присуство и деловања криминалних група или да се ограде од њих. Све поменуте вође криминалаца и њихови ађутанти, у својим телефонима поносно чувају фотографије са свим најважнијим и најрепрезентативнијим играчима и тренерима. 

У медијима се о проблему криминала на стадионима и у фудбалу пише само када се догоди неко убиство или нешто еклатантно што не може да се стави под тепих или релативизује. Политичари се држе далеко од било какве приче која би могла да их повеже са борбом против уплива криминалаца на стадионе и у клубове. Напротив, Салвини није једини који се срдачно поздрављао и грлио са „вођама навијача", неки су чак ту „господу" стављали и на своје изборне листе. 

Генерално, постоје три разлога зашто се друштво повукло и ћутке предало контролу криминалцима на стадионима, поготово на јужним и северним трибинама. Први је страх, други је равнодушност, а трећи је комфор. 

Колико је страх раширен показује чињеница да се нико од хиљада и хиљада отераних навијача са северне трибине Сан Сира током меча Интер-Сампдорија није усудио да поднесе кривичну пријаву. Ако се тих криминалаца плаше председници, генерални менаџери и директори клубова, и ако се министри и важни политичари грле са тим истим криминалцима, шта може да се очекује од обичног навијача који само жели да гледа и навија за свој вољени тим. 

Други мотив је равнодушност. Чему се излагати опасности и супротстављати се насилницима и битангама када се после све врати на исто. Сви „јунаци" које смо споменули, мртви и убијени, већ су замењени и на трибинама се ништа значајније није променило. 

Трећи је комфор. Зашто себи правити проблеме, неприлике и загорчавати живот. Склони се кад видиш гужву, сачувају своју главу и свој комодитет, јер шта год да се догоди, о томе се прича дан-два и после се све заборави, а теби остају последице.