Више од кошаркаша: Не може се заборавити Радивој Кораћ

Ако се стотињак људи окупи да обележи пола века од нечије смрти, као што се десило пре две година на дан када је Радивоје Кораћ погинуо, и притом неколицина, иначе проверено чврстих мушкараца, кришом заплаче, лако је претпоставити да је та особа за собом морала да остави какав озбиљан траг.

У случају Радивоја Кораћа трагова је, чини се, много - хиљаде поена на стотинама утакмица, маса трофеја и медаља, гомила плоча, књига, мантили, ролке и „спенсерице".

Први кошаркаш изабран за најбољег спортисту Југославије и играч који је бирао тимове у зависности од тога који је језик желео да научи. Прва велика кошаркашка легенда.

Играо је кошарку у сасвим друго време. Добар део каријере на отвореним теренима и лоптом која је, бар судећи по фотографијама, више личила на фудбалску него кошаркашку. Због тога су је, ваљда, и звали „фудбал".

Ни патике нису биле ништа боље. Само изабрани могли су да добију „суперге" или „старке", које су много касније постале модни тренд, али су шездесетих година прошлог века била тешко достижни луксуз за већину, чак и врхунских спортиста.

Неки од великих играча су на тренинге, градским превозом, долазили практично са редовних послова.

Путовали су бродовима, возовима, аутобусима.

Тако су, једном, испричали су ми директни актери, играли масу утакмица по Јужној Америци како би скупили паре за авионску карту кући.

У Рио де Жанеиру су отишли на пијацу, која се, према већ прилично бледим сећањима очевидаца, имала налазити недалеко иза Копакабане. Кораћ је хтео да купи неколико банана, али им је продавац, када је спазио новчаницу од једног долара, просто бацио у наручје цео грозд, зграбио паре и изгубио се у гомили.

Згрануто су га гледали како трчи, јер су ионако мислили да му за десетак банана без проблема плате долар. Банане су окачили на вешалицу у хотелској соби и трајале су им неколико дана.

Годинама је био рекордер по броју постигнутих поена на једној утакмици. Шведском Алвику убацио је 99 поена почетком 1965. године. Или како је то годинама касније објашњавао Мома Пазмањ: „Кораћ, Ивачковић и ја смо дали 101 поен. Кораћ 99, а нас двојица остало".

Његов утицај на саиграче и вероватно ривале био је толико да се неки од њих, мада у међувремену направили гигантске каријере и даље највише хвале како их је „Жути" похвалио после неког доброг потеза.

Један од њих, који је у деценијама које су следиле, трофејима дупке испунио бројне витрине у разним земљама, једном је приликом погодио противнички кош са своје половине терена.

Кош је, тврде сведоци, уистину био спектакуларан, али ни један од бројних пехара које је касније освојио, не може се ни издалека мерити са чињеницом да му је у загрљај први скочио Радивој Кораћ.

Чуо сам ту причу најмање 50 пута у животу и иако се с годинама мало мењала и тај последњи шут бивао све даљи од коша ривала прилично верно осликава поштовање које су према њему, све време, гајили.

У ОКК Београду је провео 11 година, али је одиграо десет сезона јер је једну паузирао пошто је опасно изгубио корак са факултетом.

Електротехнику никада није завршио, али је, у међувремену, седам пута био најбољи стрелац југословенске лиге, три пута најбољи стрелац Европског првенства, најбољи стрелац италијанске лиге, вероватно и најбољи стрелац белгијске лиге, иако је у Белгији нико са сигурношћу не може да потврди ко је, у ствари, те године постигао највише поена у лиги.

Или, једном приликом враћајући се са турнеје по Италији, што је целој генерацији из сијасет разлога представљало посебно задовољство, смислио је савршен план како да један од саиграча, чије име нећу написати јер немам његову изричиту дозволу да то урадим, прошверцује ронилачко одело преко границе.

Дакле, група кракатих младића која је спавала на палуби, јер наравно није било пара за кабине, дошла је до генијалне идеје да превари царинике тако што ће један од њих навући ронилачко одело, преко њега обући тренерку и тако лагано прошетати кроз контролу.

Као и све остале приче и ова је варирала зависно од особе која је препричавала или просто броја година који је од истинског догађаја протекао. Суштински, највећи проблем је био што се цела акција одигравала усред лета и што је несрећни „ронилац" умало колабирао добрано пре него што је брод уопште пристао у луку.

Као ретки међу Југословенима који су непрестано путовали на запад, имали су прилике да се, много пре свих, упознају са разним новотаријама потрошачког друштва, попут рецимо пластичних флаша за воду за које нико од њих пре није ни чуо, па су у свлачионици инсценирали тучу не би ли видели израз лица Ранка Жеравице кад флаша пукне о главу „жртве".

Ван кошарке, његов утицај био је такође огроман, или како је то масу пута до сада описао Дуги Дамњановић: „Носио је ролку, раскопчан мантил, спенсерице и трчао за трамвајем. Чим смо скупили 'опрему' цела екипа са Неимара је носила мантиле ролке и спенсерице и, такође, трчала за тринаестицом. Због њега и данас имам два пара тих ципела - браон и црне".

Погинуо је 2. јуна 1969. године код Сарајева.

Сплетом околности родио сам се два дана касније, па је мој отац, Жућков саиграч, велики пријатељ и вечни поштовалац, одлучио да нема никаквих шанси да се зовем Игор, како је раније наводно било планирано и дао ми име Радивој.

Истог тренутка, наследио сам и надимак - Раде и док су осталој деци родитељи пред спавање причали бајке, мени су моји, али и њихови бројни пријатељи који су непрестано дефиловали кроз кућу препричавали епске утакмице и догађаје који су им претходили.

„Жути" је, у већини случајева, био главни актер.