Павле Савић, научник и револуционар: Човек који је цепао атоме и ишао стазама којима други нису газили štampaj

Говорећи над одром Иве Андрића у име Српске академије наука и уметности, њен тадашњи председник Павле Савић је тог ветровитог 15. марта 1975. године казао и како жели да истакне једну карактеристику природе нашег јединог нобеловца. „Што сам га више познавао у току тридесет послератних година, све више ми се представљао Андрић-научник, методичан, рационалан, рекао бих математичар са суптилном осећајношћу, пред којим је бледео писац са маштом.“

Ипак, Андрић би, према Савићевом причању које је у свој дневник прибележио Родољуб Чолаковић, када год сврати до његовог кабинета у Академији, увек испричао „понеку причу, махом из Босне“ која би присутне разгалила.

Рационалност нас не спречава да замишљамо како би, опраштајући се у име САНУ од човека који је крајем тридесетих година двадесетог века био један од најозбиљнијих кандидата за Нобелову награду за физику, Иво Андрић рекао да је његова списатељска машта почињала да бледи приликом свакога сусрета са Павлом Савићем, чији је животни пут по броју и природи догађаја увелико надмашивао згоде и незгоде јунака најбољих авантуристичких стрипова. 

Иако никада није ни помишљао да напише аутобиографију јер је сматрао „да ти подаци немају неку објективну вредност“, намћорасти научник је ипак пристао да крајем седамдесетих година „пасионираном историчару и скупљачу антиквитета“ и другу из детињства Владимиру Дедијеру помогне у састављању „Прилога животопису“, који су потом објављени у Савићевој књизи „Наука и друштво“.

Сем овог мемоарско-документарног одељка, Савићеве библиографије, избора фотографија и докумената, у књизи се налази и избор Савићевих истраживачких радова посвећених фисији, физици ниских температура и небеској механици, те текстови настали разним поводима, а разврстани у одељке „Употреба и злоупотреба научних тековина“ и „Формирање научних кадрова и њихово место у друштву“.

Скоро педесет година касније, велико интересовање јавности за филмове Кристофера Нолана о Роберту Опенхајмеру и Драгана Бјелогрлића о нуклеарном инциденту у Винчи, испуштање радиоактивног отпада из нуклеарне електране Фукушима, те стрепња да би нуклеарно оружје могло бити употребљено у Украјини и шире, и више су него довољни поводи да још једном испричамо причу о животу и делу човека који је, између осталог, својим истраживачким радом допринео открићу нуклеарне фисије, а о коме је, 1. октобра 1939, Секретар КП Југославије „друг Валтер“ (Ј. Б. Тито) срочио следећу карактеристику:

„ПАВЛЕ САВИЋ – Има око 30–34 године. Научни је радник, асистент је мадам Кири у Паризу. Кандидат је за Нобелову награду за свој рад на пољу цијепања атома. Обећао је да ће дати Партији половину награде. Сада је у Паризу изабран у биро конференције омладине и за члана Међународног комитета омладине. Члан Партије је од 1939. године, а у Скоју је већ одавно. Скроман је, поштен, политички доста изграђен, за Партију драгоцјен друг, нарочито као човјек од науке.“

Разабирање у породичној заоставштини

Иако се у биографијама великих научника не може пронаћи било каква законитост, многи од ових великих људи су – упоредо са кретањем по неисцрпним просторима интелектуалне знатижеље – стизали до местâ чије помињање буди нашу машту. Павле Савић је на такво једно место доспео родивши се у Солуну 1909. године, где је његов отац Петар обављао дужност ветеринара у тадашњој слободној царинској зони Србије.

Потомак каменорезаца који су се из околине Призрена доселили у Алексинац, Пера је по природи био „врло широк, мек и наиван, добар отац који никада своју децу није тукао“. Желео је да добије дванаесторо деце, а жудео „да има прво сина, мудрога сина“. И први се родио Павле, а потом још два сина и две кћери.

Пре него што је са женом Аном приспео у Солун, Петар Савић је студирао ветерину у Паризу, и то у јеку Драјфусове афере. По убеђењу социјалиста, због напредних идеја је изгубио државну стипендију, да би након протеривања из Француске, након разних перипетија, укључујући и учешће у рударском штрајку, завршио студије у Белгији. Преводио је Бодлера, Мопасана и Алфонса Додеа.

Мајка Павла Савића пореклом је Цинцарка, а породица се бавила трговином. Била је „јака личност и пожртвована мајка и племенита жена“. У раној младости сањала је да буде глумица. Према деци је била строжа од Петра, а Павлова сестра Данка би током уобичајених породичних размирица знала да јој каже: „Мама, сиђи, молим те, с позорнице!“

На оној историјској позорници нашао се Анин брат Коста Стојановић, кога је усинио стриц који није имао деце. Ујак Павла Савића је као један од најбољих ђака свршио средњу школу у Нишу и уписао се на Филозофски факултет Велике школе у Београду. Студирао је у генерацији са Михајлом Петровићем – Миком Аласом, а на четвртој години заинтересовао се за проблеме социологије, али је у метод проучавања друштвених појава почео да уводи начела физике. На крају студија саставио је обиман рукопис „О важности математике у васпитању“.

Дипломирао је 1889. као најбољи студент, а наредне године је постављен за асистента на катедри за физику. Потом се вратио у Ниш, где је упоредо са радом у тамошњој гимназији 1891. године штампао рад „Атомистика – један део из филозофије Руђера Бошковића“, где су први пут на српском језику објављени одломци из главног Бошковићевог дела „Теорија природне филозофије“.

„То је једна од првих књига са којима сам дошао у додир у најранијој младости, јер је у кући било непродатих примерака“, рећи ће Павле Савић за „Књижевне новине“ 1975. године. „Наравно, онда ништа нисам могао да разумем, али ми је отац помогао да се разаберем у тој породичној заоставштини.“

А управо је тај исти Коста Стојановић „крив“ што се најстарији син његове сестре родио у Солуну, јер је слободна царинска зона створена према његовој замисли, када је као министар привреде и финансија у српској влади, како је рекао Павле Савић „дао основе економике тога потеза, кад смо били у обручу, у економској блокади под Аустријом за време царинског рата; ту смо се пробили на Егејско море и у свет“.

Пре него што се прихватио тешких послова у јавној служби, у неколико наврата обављајући дужност министра привреде и финансија, Стојановић је у потрази за знањем стигао до Лајпцига и Париза, а на Великој школи је основао катедру за небеску механику. Станојевићева „Народна енциклопедија“ га у историјско сећање уписује као ретко поштеног јавног радника, који је био „легендарно отворен и искрен“. Чини се да су управо те особине учиниле да човек чије дело многи научници сматрају претечом кибернетике 1921. године умре у крајњој беди и буде сахрањен од прилога који су сакупили његови пријатељи из свих политичких партија.

У његовој заоставштини остао је рукопис књиге „Слом и васкрс Србије“, која је захваљујући РТС Издаваштву први пут објављена 2020. године. У тим записима је ујак Павла Савића дао своје виђење узрока толиких страдања српскога народа и војске током повлачења преко Албаније у зиму 1915. године, где се као највећи кривац за катастрофу наводи Никола Пашић и „неваспитани типови“ из Пашићевог окружења.

Павле Савић је са својом породицом након слома 1915, уместо у Албанију и на Крф, из Призрена, преко Феризовића (данашњег Урошевца) стигао до дедовске куће у Алексинцу, да би убрзо прешли у Свилајнац, где су дочекали ослобођење у октобру 1918. године.

Сећајући се тог мучнога пута, Павле Савић је Дедијеру рекао како му је у сећању остала „слика мртвог српског војника, крај пута; имао је само шајкачу на глави, наг у блату и киши. Грло му је било пререзано“.

Мисли Ван Фу Џија

Будући сарадник Ирене Жолио Кири и будући писац „Прилога за биографију Ј. Б. Тита“ постали су прве комшије када су се Савићи после завршетка Првог светског рата доселили у Београд, на Чубуру, у Макензеову 38, где су живели Дедијери. 

„Станови су имали по собу и кујну, били су поређани с једне и друге стране дворишта, а у дну је био заједнички нужник, вешерница и шупе за дрва.“

Дедијери су се потом преселили у Мутапову улицу, а Павле Савић је основно образовање завршио у Савиначкој школи, па се уписао у Другу мушку гимназију, где ће, пре него што се због очеве службе породица одсели у Пожаревац, положити малу матуру.

Математику, физику и хемију је просто обожавао „а географију или историју нимало није фермао“. А док су се његови вршњаци опредељивали између навијања за фудбалске клубове БСК и Југославију, Павле Савић се нашао међу првих седам београдских скаута.

У четвртом разреду физику му је предавао Богољуб Тодоровић, чији га је рад „још чвршће везао за природне науке“. Српски језик и књижевност му је предавао Живко Стефановић звани Кенгур, на чију идеју је прво формирана књижевна дружина „Младост“, а потом и покренут ђачки лист „Покушај“. У првој свесци, објављеној у марту 1923, налази се и прича или, како је одштампано, успомена „Сирочад“ ученика VI₂ разреда Павла Савића, која је почињала речима:

„Ноћ је... Напољу киша пљушти, и непогода са веома јаком буром узима све већег маха. Густа помрчина влада над целим градом и нигде се не види ниједна звезда да затрепери на небеском своду...“

Исте године у „Покушају“ излази прича од истог писца „Вештица“, а породица се сели у Пожаревац, где Павле Савић завршава четири завршна разреда гимназије и матурира.

И ту се удубљивао пре свега у физику, хемију и математику, али ће му у најпријатнијој успомени остати професор латинског језика Божидар Бранковић и професор историје Радивоје Пејић:

„Иако нисам много волео предмете које су предавали, просто ме је срце вукло ка природним наукама, они су својим личним ауторитетом и знањем своје струке, кроз свој предмет, код нас њихових ђака, стварали извесно поштовање према раду и научили нас радним обавезама. Они су били прави фанатици свога позива и успевали да пренесу нешто тога фанатизма и на већину својих ђака. Тај култ рада, да га тако назовем, који су они пренели на своје ђаке, по моме мишљењу, неопходан је у сваком раду, а нарочито у научноистраживачком.“

Упоредо са слушањем предавања, Савић је много читао а онда са својим другом Браном Ранковићем почео да склапа први радио-апарат у Пожаревцу. Да би дошао до потребних делова, давао је часове својим друговима и уз велику очеву подршку успео да склопи радио који је „ухватио“ прве емисије из етра.

Интересовање за технику му је помогло да научи француски језик. Граматика и синтакса су му биле досадне, па је замолио оца да му из библиотеке пожаревачког „Друштва пријатеља Француске“ донесе енциклопедију радио-аматерства и часописе посвећене природним наукама. Био је члан и ђачке литерарне дружине „Развитак“, а у „Пожаревачком алманаху“ је забележено да је на састанцима између 1924. и 1927. читао радове о етру, Достојевском, Руђеру Бошковићу и Шопенхауеру.

Професор српског језика Никола Бошковић му је једном приликом замерио да у његовим писменим задацима „нема цитата мисли великих људи“. Зато је већ следећом приликом Савић свако мало цитирао мисли славног кинеског филозофа Ван Фу Џија и добио чисту петицу.

„По лењости својој нисам волео проблеме на којима су други радили“, рећи ће Дедијеру четрдесет година након измишљања Ван Фу Џија. „И ако у већини мојих научних радова нема цитата других, то је зато што хоћу увек да идем у неиспитано, стазама којима други нису газили; нешто ме гони да будем пионир у тој својој области. Не знам да ли сам успевао, али сам свакако покушавао.“

„Моја је невоља што имам малу ногу“

Катедра физичке хемије на Београдском универзитету основана је још 1903. године, у исто време када и она у Берлину, те је једна од најстаријих у Европи. Када је Павле Савић постао студент, ову катедру је држао Милоје Стојиљковић. 

„Имао је премало ђака, сваких четири-пет година добијао је по једног новог, те сам ја код њега био све: и студент и асистент и цео оркестар.“

Сем физичке хемије, Савић је полагао физику и хемију, те математику, минералогију и метеорологију. Математику су у то време, поред осталих, испитивали и Мика Петровић Алас и Милутин Миланковић, чије је педагошке методе Павле Савић открио Дедијеру.

„Мика Петровић је имао свој посебан стил. Много је путовао, нема га, нема, па би се одједном појавио на предавањима. Некако је сматрао да предавања нису толико важна, а да је он своја главна схватања изложио у књигама, а студентима је препуштао да их читају. Једног јутра се појавио право из риболова, у дубоким аласким чизмама, чистим, кожном капуту и с великом влашком шубаром на глави. Почео је да држи предавање из теорије грешака. Рече да ће прво на табли да нацрта као кутију од шибица 'паралопипед', али му се некако језик завеза, па никако да изговори паралопипед. Једном га прекрсти у 'парапопед', други пут у 'парепипед', па дубоко уздахну, баци креду, натуче шубару и напусти предавање.“

Милутин Миланковић би пак „донео своју књигу, возио по њом прстом и монотоним гласом читао педесет минута колико је час трајао, али је зато на испиту ступао у широке дискусије са студентима“.

На распусту између прве и друге године студија, Савић је, на основу препоруке неког свог тече из Министарства шума, добио посао обичног радника у пилани у Беговом Хану у Босни. Врло брзо је дошао у сукоб са главним надзорником и подбунио раднике на штрајк, те је одмах протеран назад, у Београд.

Од друге године је био асистент-волонтер код професора Стојиљковића, те га је по дипломирању чекало место указног асистента.

Одмах по дипломирању, Савић је 1932. године отишао на одслужење војног рока. Због полагања испита закаснио је са јављањем у касарну, па су га из Крушевца, где је кратко радио у војној хемијској лабораторији, убрзо прекомандовали у трећи вод ђачке чете Десетог пешадијског пука у Сарајеву:

„Студенти су се већ били премундурили, обукли се. Моја је невоља што имам малу ногу. Одем у магацин да бирам цокуле, али нигде да нађем две једнаке. Водник ми је био из гарде Пере Живковића, пребачен у пешадију, један хистерични педант и никако да нас поравња кад се поравњавамо. Ја поравнам прсте, изађу ми пете. Он добије жутицу и нареди ми да се никад не појављујем у строју. И дивота! За све то време док су несрећни моји другови важбали корак на Ченгић Вили, ја, онако тап, тап, тап, са оне две различите ципеле, правац у кантину, па наручим кафу.“

Ту је, у нотесима у којима је требало да послужитељ уписује ком је војнику дао колико робе на вересију, Савић писао:

„Нешто из Бодовог закона и објашњење трећег Кеплеровог закона... Нешто ме је мучила космогонија онда. Интересантно, у свим пертубацијама с војском, ја сам се, чак и у овом Другом светском рату, када сам, по својим заслугама, ишао по казни у разне јединице, па и у Седму крајишку, увек на космогонију навраћао. Постављали су ми питања из космогоније. Она су непосредно везана за основне законе кретања материје.“

Испуњена жеља професора Јовановића

По повратку из војске, Савић упознаје студенткињу математике Бранку Божиновић, која је на испитима редом добијала све чисте десетке. Почели су да се забављају и она је једном приликом свратила до лабораторије у којој је радио њен изабраник. Уместо Савића, тамо је затекла професора Стојиљковића, који је иначе био заклети нежења. Љутито ју је упозорио да неће допустити „љубавне састанке у лабораторији“ и тиме, испоставиће се, усмерио свога асистента ка атомистици и свему ономе што је из тог Савићевог усмерења произашло.

Јер чим је лаборант рекао Савићу шта се у лабораторији десило, овај је сместа отишао код професора и поднео оставку. Дедијер наводи како је после тога Павле Савић прешао код професора Драгољуба Јовановића, који је предавао физику на Медицинском факултету и ту постао указни асистент 1933. Иза ових једноставних чињеница се, међутим, крију приче о још једном комедијанту случају и о још једном великом човеку чија достигнућа и самопрегор нисмо сачували у колективном сећању.

Професор доктор Драгољуб К. Јовановић рођен је 1891. године у Параћину, а још као студент на катедри за физику, физичку хемију и хемију је 1914. постављен за асистента Државне хемијске лабораторије. Новембра 1915. заробљен је код Приштине, док је као добровољац пратио архиву ХV пука, те је крај рата дочекао у аустријском логору Ашах на Дунаву. Тамо је заточеним средњошколцима држао предавања из физике, хемије, математике и језика, а потребне књиге за учење је преко Црвеног крста набављао од својих скромних средстава.

Ту је упознао и Властимира Павловића Царевца, који га је увео у свет музике и научио га да свира виолончело, чијем звуку је Јовановић остао веран до краја живота. По доласку из заробљеништва кратко предаје у јагодинској гимназији, дипломира, бива постављен за асистента код професора Симе Лозанића, који је предавао хемију, а 1. септембра 1920. одобрено му је једногодишње плаћено одсуство ради одласка у Париз.

Тамо се прво налази са професором Пераном, аутором књиге о атомима и од њега добија препоруку за рад у новооснованом Институту за радијум, где сарађује са Маријом Кири, и на њен предлог бива постављен за плаћеног истраживача након истека стипендије. Докторира на Сорбони 1925. и остаје у Паризу све до краја 1927, али наставља да сарађује са Институтом за радијум све до почетка Другог светског рата.

По повратку у Београд постаје ванредни професор на Медицинском факултету и оснива Завод за радиологију. За његов рад се интересује Рокфелерова фондација и Заводу поклања 750 долара за набавку вакуум-рендген спектрографа. Јовановић је први испитивао радиоактивност вода у нашој земљи, а та истраживања су довела до изграђивања Сокобање, Нишке бање и бање у Топуском.

Краљ Александар Први Карађорђевић хтео је да га награди за ова достигнућа, а Јовановићева жеља је била да запосли једног асистента на свом Институту. Тај асистент био је Павле Савић.

„Постао сам му тада сарадник и прво време нашег заједничког рада врло лепо смо проводили. Све новине које је донео и покушао да примени у условима тако различитим од оних у којима је дотле текао његов научни рад, биле су за мене интересантне и корисне. Многе апарате и приборе за студентска вежбања радио је сâм од стакла, а најчешће их је импровизовао.“

Још док је био студент, Савић је на компензационом микрокалориметру који је био Јовановићевих руку дело обављао мерења гама-зрачења и резултате послао у Париз, где је професор тада радио на Институту за радијум.

Тако је у двадесет и првом броју часописа „Comptes Rendus“ 1931. године објављен рад који су потписали Драгољуб К. Јовановић и Павле Савић. 

Крајем 1935. Савић добија полугодишњу стипендију француске владе, путује у Париз и са препоруком професора Јовановића и поменутим објављеним радом одлази у Институт за радијум.

„Примио ме директор А. Дебиерн и послао секретарици, која ми је одредила место у библиотеци Института.“

„Како нисмо кћер назвали Уранија него Ана – не знам“

Савић је на Институту боравио по цео дан, а у библиотеку су свраћали сарадници Ирене Жолио Кири и са присутнима дискутовали о проблемима са којима се суочавају током истраживања.

О већини тема о којима су ту разговарало Савић није знао готово ништа, „јер мизерни буџет катедре за физичку хемију, као и осталих катедара на Београдском универзитету, није омогућавао редовно снабдевање ни материјалом ни литературом.“

И док је Савић надокнађивао пропуштено, Ирена Кири је са Хансом Халбаном и Петером Прајсверком радила на бомбардовању торијума неутронима, након чега су испитивали добијене синтетичке радиоактивне елементе. Када су завршили тај посао, Халбан и Прајсверк су у библиотеци разговарали шта даље, с обзиром да су се суочили са проблемом детектовања неутрона.

„Слушајући њихово вајкање, ја се осмелим и умешам у разговор. Упитам их зашто не користе Де Брољијеве таласе неутрона за њихово фокусирање и помоћу радиоактивних детектора установе њихово скретање ка кристалима. Они ме згрануто погледаше и изађоше из собе.“

Савић додаје да није био свестан последица ове упадице која ће имати пресудни утицај не само на његов даљи рад у Институту, већ и на многе догађаје у његовом животу.

Двојица научника су одмах приступили експерименту којим је потврђена Савићева претпоставка.

„Док су они вршили свој експеримент, уђе у библиотеку Ирена Жолио Кири и упути се право к мени. 'Знате ли ви немачки?', упита и пружи ми једну од најновијих публикација Хана и Штрасмана у којој они износе читаву серију трансурана које су нашли бомбардујући уран неутронима. Ја прочитам и на питање Иренино шта о томе мислим одговорим да не могу ништа одређено да мислим, јер ми је неразумљиво. 'Хоћете ли са мном да радите на томе?' – било је следеће питање. Ја, збуњен, промуцах: 'Биће ми част', или тако нешто слично – тачно се не сећам. Тако је почела моја сарадња са Иреном Жолио Кири, дуг и мучан посао, компликован и за искусније радио-хемичаре, а ја сам био тек почетник.“

У почетку се њихов рад састојао од проверавања резултата двојице немачких научника и од сопствених испитивања.

„Наше просторије састојале су се из њеног кабинета и једне лабораторије. У кабинету је био намештен писаћи сто и једна столица. У једном углу налазио се Гајгер-Милеров бројач и анодне батерије.“

Савић је у ту просторију унео једно канабе, где се одмарао током бомбардовања урана. „Ту су ми прошле многе ноћи у току три године.“

Радни дан је почињао доласком Ирене Кири у лабораторију око осам часова ујутру. „Села би за свој сто и извадила из нотеса неки листић исписан програмом експеримената за тај дан. У почетку је то било проверавање 'трансурана' које су Хан и Штрасман неисцрпно откривали. Ја сам са пуно увода и извињења ставио понеку примедбу и то је у прво време најчешће било неумесно и незналачки. Учтиво би ме саслушала  и одговорила кратко и јасно да је то бесмислица што предлажем.“

Најдосаднији али непоходан део његовог посла било је пречишћавање урана. Сате и дане проводио је у припремању урана. „Кад год се неко из друштва сетио да пита где сам, други су у хору одговарали: 'пречишћава уран' – на то су се сви кикотали'.“

Савић је сазревао као истраживач и испаравао као људско биће. „Тежина ми се нагло спуштала. Са женом и дететом сам гладовао, а био сам и неиспаван.“

Његова стипендија исплаћивана из фонда Карнеџи-Кири износила је 750 франака, што није било довољно за иоле нормалан живот.

„Кући сам долазио на кратко и не сећам се да сам икад затекао дете будно... Како нисмо кћер назвали Уранија него Ана – не знам. Сав сам био у урану. Истина, нико ме за име детета није питао – и боље.“

А чиме су се то бавили Ирена Кири и Павле Савић?

Слободан Бубњевић у својој актуелној књизи „Алхемија бомбе“ научне перипетије преводи на свима разумљиви језик констатујући како су „током лета 1938. у лабораторији крај Париза неутронима бомбардовали изотоп уранијума 235 покушавајући да изазову његово цепање. Пошто су у томе имали очигледног успеха, Павле Савић и Ирена Жолио Кири објавили су три чланка на ту тему.“

У трећем чланку, објављеном у јесен 1938. године, они су показали да се „уранијум при бомбардовању неутронима претворио у елемент сличан лантану.“

Крајем те исте године Хан је послао писмо Фредерику Жолију у коме га моли да утиче на своју супругу и Савића не би ли они демантовали своје резултате, јер ће у супротном стручној јавност морати да укаже да су у заблуди.

Ирена Кири је ово писмо показала Савићу и питала га шта мисли о њему, на шта јој је он рекао: „Ја сам за то да наставимо свој посао, а Хан нека ради шта хоће.“

Већ у јануару 1939. Хан и Штрасман објавили су рад где се, каже Савић, „први пут појавио стидљив наговештај о цепању урановог језгра – фисији. После поменутог Хановог писма Жолију, заиста чудна стидљивост и неочекиван лупинг.“

Тако је откривен нов начин реакције: цепање урановог језгра под утицајем неутрона. Реч је о открићу без ког, између осталог, не би било атомске бомбе.

У неким публикацијама и данас се ово откриће погрешно приписује Хану и Штрасману. Чињеница је да су Кири и Савић своје откриће објавили 1937. а Хан-Штрасманова публикација о фисији „Als Chemiker als Physiker“ појавила се у јануару 1939. године.

Сам Павле Савић је за часопис „Галаксија“ 1979. године о томе рекао следеће:

„На основу хронологије објављених радова и методике рада, редослед приоритета открића фисије, који је и званично утврђен јесте следећи: Ферми, И. Жолио Кири и П. Савић, Хан и Штрасман, и то одговара чињеницама. У палати открића у Паризу на паноу где је изложен историјат открића фисије стоји доцније измењен редослед: Ферми, Хан-Штрасман, И. Ж. Кири и П. Савић, што се не слаже ни са хронологијом ни са Хановим писмом Ф. Жолију.“

Да Ирени Кири и Павлу Савићу припадају заслуге за откриће нуклеарне фисије, потврђује и чињеница да су почетком те исте 1939. године били предложени за Нобелову награду.

Ова вест је, видели смо, дошла и до чланова КПЈ који су у то време, а према упутствима Коминтерне из Москве, илегално боравили у Паризу.

Како се политичка ситуација у свету усложњавала, тако је и даљи истраживачки Савићев рад у Паризу постајао све неизвеснији, све док му Фредерик Жолио у једном тренутку није саопштио како ће Институт ускоро престати с радом.

И баш негде пред крај овог периода живота, Савић постаје члан Комунистичке партије Југославије, у коју га у јуну 1939. године прима Борис Кидрич. Касније је рекао:

„Морам овде да истакнем да је стицању мојих одређених политичких концепција искључиво допринела наука. Ту никаква класна свест није била у питању. Ја сам детињство и младост прилично лагодно проживео, колико су лагодно могла да живе остала чиновничка деца. Кроз своје сазревање у струци дошао сам до основе – до сазнања о материјалистичкој концепцији света. Свако ко се бави науком мора до тога да дође.“

Коферчић Чеде Македонца

Павле Савић је током боравка у Француској био изабран и за председника тамошњег Удружења југословенских студената, које је играло важну улогу у обезбеђивању логистике за одлазак наших добровољаца у Шпанију, где је увелико трајао грађански рат. Јосипа Броза је упознао у своме париском стану, где га је био довео Борис Кидрич. Претходно се са Титом срела Бранка Савић, прво у једном бистроу, а потом у партијској књижари којом је у то време руководио Ловро Кухар, у свету књижевности познат под именом Прежихов Воранц.

Дедијер наводи како је, према његовим изворима, Савић у сарадњи са Кидричем помагао у припремању 69 фалсификованих пасоша, међу којима је био и онај канадски, намењен Титу.

У децембру 1939. време је за Савићев коначни повратак у Југославију, где су већ раније отпутовале супруга Бранка и ћерка Ана.

Добија задатак да прошверцује шест хиљада америчких долара, који су припадали Партији. Током путовања претресају га дванаест пута, али новац није пронађен и Савић га по Кидричевој директиви предаје његовој супрузи Зденки у Љубљани.

Одмах по повратку бива изабран за професора физичке хемије на Фармацеутском одсеку Медицинског факултета у Београду и од Тита добија задатак да за потребе КПЈ направи радио-станицу.

„Радио-станицу сам градио у једној просторији Хемијског завода Медицинског факултета, чији је управник био др Петар Матавуљ. Јачина радио-станице била је 500 вати. Када сам је завршио, одлучио сам да је уградим у својој лабораторији у зиду 'мрачне собе', како смо тада називали салу за спектро и фото-хемију, која се налазила у згради поменутог завода.“

Та зграда је 6. априла 1941. страдала од директног поготка авионске бомбе.

Тог јутра је Савић као резервни пешадијски потпоручник кренуо на Железничку станицу, не би ли возом отпутовао на зборно место у Ваљево.

„Свратио сам у ресторан и наручио кафу. Био сам замишљен. Још у свету својих формула. Изненада, разлегла се експлозија и зграда је почела да се тресе. Настала је пометња, људи су се разбежали, а келнер је истрчао на перон. Вратио се сав блед. 

– Што ми не донесете кафу? – рекао сам мало љутито.

– Бомбардовање – једва је одговорио.

– Какво бомбардовање  – рекао сам. – То је само проба. 

Касније се све смирило и ја сам ушао у воз за Ваљево. Путници су били преплашени и говорили су само о бомбардовању, а ја сам размишљaо: 'Како једна обична проба може да изазове панику. Шта би било да је право бомбардовање.'“

Савића је кратки ратни пут одвео до Санџака, одакле се одмах по капитулацији вратио у Београд, где се са супругом и ћерком из оштећеног стана у Мачванској улици преселио у Цветкову улицу, где су му живели родитељи.

Одмах се повезао са Партијом, па је по налогу Сретена Жујовића почео да прво исписује рецепте за справљање експлозива, а онда да и сам прави експлозив. Почетком јула у Савићеву родитељску кућу је неколико пута долазио и Тито, који му је рекао да се спреми, јер ће ускоро морати да отпутује у унутрашњост „на летовање“.

Десетак дана касније, састаје са једним другом са црним наочарима, за кога ће се касније испоставити да је Александар Ранковић. Овај му даје упутства да се још исте вечери пре полицијског часа спакује и са супругом дође пред хотел „Оријент“, који се налазио у близини Железничке станице.

Ћерку Ану остављају код мајчиних родитеља и одлазе на уговерни састанак. Исперд „Оријента“ их је Ранковић сачекао са човеком кога је назвао Чедом Македонцем. Чеда је носио један коферчић. У њему је била радио-станица. Ранковић је Савићу дао коверат у коме је била шифра. Требало је да отпутују у Чачак, где их је у обућарској задрузи „Напредак“ чекала веза. Уговорени знак је био: „Дошли смо да поручимо сандале, али да мајстор Миша узме меру.“

Мајстор Миша, подразумева се, никада није направио те сандале, али су Павле Савић и његова супруга Бранка постали шифранти Врховног штаба.

Чеда Македонац је погинуо у новембру те исте године у Ужицу, у експлозији у фабрици оружја, у којој је и Павле Савић повређен, а веза са Коминтерном је преко радио-станице из оног коферчета успостављена тек почетком 1942, након што је Јосип Копинич стигао из Загреба у Рогатицу, и као Ваздух (човек који је до тада једини одржавао везу са Дједом – Коминтерном у Москви) Савићима доставио остале потребне податке који су коначно отварали шифру.

Од тада је свако слово које је Тито слао Москви прошло кроз руке Павла Савића и његове супруге Бранке.

Савић је уз овај поверљив посао обављао и многе функције у новоформираним телима партизанског апарата, а био је већник оба заседања АВНОЈ-а. Прошли су кроз многа искушења, укључујући и оно највеће, на Сутјесци.

Некадашњи сарадник Ирене Жолио Кири није могао ни у тако промењеним животним условима да утиче на ћуди свога темперамента, па је у једном тренутку, за казну, прекомандован у Седму крајишку. Ко зна, можда је ту о кретању небеских тела разговарао и са неким од књижевних јунака Бранка Ћопића, чије је писање Савић веома ценио.

„То што он пише јесу шеретлуци у обради, јер је Ћопић интелектуалац“, рекао је Дедијеру, кад је и признао да воли да чита кримиће Жоржа Сименона, док Агату Кристи не цени, јер су јој разрешења заплета „глупава“.

Првих дана априла 1944. Павле Савић је као члан војне мисије Врховног штаба Народноослободилачке војске Југославије кренуо из Дрвара за Бари, а затим преко Малте, Марока, Каира, Техерана и Бакуа стигао у Москву.

У Каиру је мајор Савић, као сарадник госпође Ирене Жолио Кири  у Институту за радијум, на савршеном француском језику дао интервју француској агенцији АФИ у коме је „оцртао напоре армије маршала Тита у борби против окупационих трупа као и југословенских квислинга.“

Посао са ниским температурама

О ономе шта је радио за време боравка у Москви и како је, одмах после рата, настао Институт у Винчи, Павле Савић је крајем јануара 1993. године у микрофон испричао свом дугогодишњем сараднику Миленку Шушићу. Од тога је настала књижица коју је под насловом „Казивања Павла Савића о периоду 1944-1960. године“ исте, 1993. године, објавио Институт за нуклеарне науке „Винча“.

Савић на почетку казивања објашњава како је убрзо по доласку у Москву тражио од Тита да га разреши рада у војној мисији, у којој није имао никаквог посла. Тражио је да оде у неки институт у Москви и да се врати своме истраживачком послу.

Дедијер бележи да Савић ни тих првих московских дана није седео беспослен, јер је пре него што ће Молотов послати свога ађутанта који ће га одвести у „Институт физических проблем“, успешно обавио задатак о коме би могла бити написана засебна књига или снимљен филм:

„Молио је да ради на проналажењу деце југословенских комуниста, која су била евакуисана из Москве крајем 1941. године. Друг Тито је дао сагласност и Павле Савић је отишао у Иваново на север, где су се деца налазила у једном колхозу. Прилике су биле тешке, деца су била слабо ухрањена, вашљива. По повратку у Москву Савић је написао извештај, Врховни штаб је интервенисао, па су се прилике промениле. Међу том омладином било је и деце наших палих добровољаца у Шпанији. Тако је Павле Савић нашао Мају Паровић, ћерку Благоја Паровића, затим Владу Бабовића, сина Цане Бабовић. Већина се те омладине вратила у своју домовину после ослобођења.“

Институтом у који је Савић послат руководио је чувени Пјотр Леонидович Капица. Ту су се научници бавили ниским температурама о којима Савић до тада није имао никакве везе, али је жеља за поновним бављењем истраживачким радом била јача од свих препрека.

Убрзо се посветио испитивању и уклањању феномена пузања код течног хелијума.

„Тај феномен пузања је био препрека даљем снижавању температуре хелијума у дјуару (Дјуарова посуда – термос)“, причао је касније. „Ја сам дошао до закључка да је то природна особина хелијума коју ја не могу изменити, али могу да изменим околности у којима се хелијум налази.“

Насупрот ниским температурама којима се бавио на московском институту за физику, на југословенском ратишту било је све врелије, а Народноослободилачка војска била је све ближа Београду. Тито је испунио обећање дато своме шифранту пре него што је овај са војном мисијом отишао у Москву, па је Савић у октобру 1944. преко Крајове и Вршца стигао на обалу Дунава баш пред само ослобођење главнога града: 

„Приликом пребацивања преко Дунава, закасним за заказани превоз, па сачекам идући. Шлеп у којем је требало да будем наиђе на мину и потоне, при чему је погинуо и Иван Милутиновић. У разрушеном Београду убрзо добијем одговорно задужење Повереника за обнову Србије.“

У разрушеном Београду затекао је живе родитеље, али је и сазнао да му је сестра Слободанка-Данка, која је радила у партијској техници, после хапшења и мучења у специјалној полицији стрељана у Јајинцима 1943. године.

Наш Институт

У јулу 1945. године поново одлази у Москву, да присуствује прослави двестадвадесете годишњице Руске академије. Ту се среће са Иреном Кири и њеним супругом, па након завршетка свечаности са супругом и ћерком остаје у Москви, где добија звање старијег научног сарадника Академије наука Совјетског Савеза и наставља с радом у Капицином институту:

„Још приликом првог боравка у Москви ме је Алиханов питао чиме се ја бавим у Институту, када имам своју професију. Питао је да ли бих хтео да напустим тај посао с ниским температурама, а да се бавим атомском енергијом. Услов је био да пет година прекинем сваку везу с породицом, земљом и свим познаницима. Рекао сам Алиханову да се слажем под условом да добијем одобрење од наших. Рекао је да ће пренети и да ћу добити одговор. Тражено одобрење сам добио, али ми је касније са совјетске стране саопштено да као странац ипак не могу учествовати у предложеном послу. Тако сам наставио рад на ниским температурама.“

А пре него што ће односи између Стаљина и Тита сасвим захладнети, Савић се вратио у Југославију. Тито је приликом посете Москви 1946. посетио и Институт и том приликом рекао Савићу: „Дођи ти у земљу да градимо наш институт.“

Савић се крајем 1946. вратио и прво обављао функцију проректора Београдског универзитета, заменивши на том месту Душана Недељковића, „који је био побркао своју функцију председника суда за сарадњу са окупатором с проректорским звањем“, како је сведочио. „Био је све професоре прогласио за сараднике окупатора и завео терор на Универзитету.“

У јесен 1947. донета је и званична одлука да се почне са градњом Института за нуклеарне науке.

Лазо Шкоро (не) прави Бомбу

Бирајући место за изградњу Института, Савић је обилазио разне локације, међу којима су били Торлак и Земун Поље, али Тито је изабрао Винчу.

„То је био најбољи избор: вода, мирно место али потпуно пусто без иједне куће, без ичега“, рекао је Савић у микрофон 1993. „Ту је био бостан. На географскима картама место се зове Змијак. Ја све то нисам знао, тако да се насадим ту међу смуковима. Почне 'борба' са сељацима око земље и са змијама око ужаса који сам правио“

Након локације, требало је изабрати и извођача радова, па је после разговора са представницима неколико грађевинских предузећа, на крају изабран „Трудбеник“.

„Управник једног дела радова био је Љуба Јанкуловић, мајор краљевске југословенске војске. Иначе је учествовао у четницима за време окупације. Прибојавао се партизана и био је миран. Он је поставио дефинитивно градилиште за изградњу Института и тако ми 1947. почнемо са фундаментом.“

Савић је својеручно пројектовао физичку, физичкохемијску и биолошку лабораторију.

„Спавао сам у штали изнад коња те зиме, јер је било топло изнад њих. Није било ниједне куће за смештај.“

Савић потом наводи да је у Институт као помоћ дошао Аца Милојевић. „Њега смо са професором Драгољубом Јовановићем слали у Немачку по опрему, литературу и часописе за библиотеку.“ Дошао је да помогне и Савићев колега из париских дана, холандски научник Роберт Вален, који је био ожењен Српкињом Миленом Радосављевић, иначе школском другарицом Бранке Савић.

„У међувремену се појави једна група биолога у Новом Саду са Петром Мартиновићем, Каназиром и Замуровићем, које позовем... Ова група је била међу првима која је дошла у Винчу једновремено када су стизали часописи и материјал из Немачке које су слали Аца и Драгољуб. Били су спаковани у сандуцима на којима је писало 'Универзитет', а било је намењено Винчи. То је све ишло преко Удбе.“

Удба је, очекивано, обезбеђивала и снабдевање, технички кадар и раднике.

„Тако се међу првима мени на Универзитет јавио седмоструки ударник из Раковице, Лазо Шкоро. Упутили су га у 'атомски институт', а он се зове 'Институт за испитивање материје при савезној влади'. Касније, кад је Кидрич умро, Кардељ је дошао код мене и рекао да институт треба да носи Кидричово име. Тако је институт добио ново име: Институт за нуклеарне науке ʼБорис Кидричʼ.“

Библиотека Института убрзо је постала врло добро снабдевена, али из Немачке су прво стигли неквалитетни мерни инструменти који су служили за гимназијске огледе. Добри апарати су почели да пристижу накнадно, а набављани су из Енглеске и Француске.

Стручни кадар је стваран од свршених дипломаца физичке хемије, физике, хемије. Савић је упоредо са руковођењем Институтом предавао физичку хемију и атомистику на ПМФ-у.

„У електронској лабораторији су водеће личности били Душан Митровић и Рајко Томовић, који су међу првима у Европи конструисали дигитални и аналогни рачунар.“

На Савићев предлог покренуто је издавање билтена који је он уређивао са Веленом. Током десет година изашло је десет бројева, али је његово објављивање прекинуто након Савићевог одласка из Винче.

У посету Винчи долазили су многи државници, међу којима су били Никита Хрушчов и Хајле Селасије.

Било је и гостију које Павле Савић није запамтио по добром. Међу првим странцима у Винчи је боравио Индијац Увиресвара Рао.

„Боравећи у Винчи годину-две, дојадило му је (а није био никакав радник), па је отишао у Америку. Ту се оженио и постао трговац. Слао нам је и позивнице за свадбу.“

Норвежанин Гринланд, који је дошао са женом и бебом тражио је од Савића да му набави нокшир и додатак за сецкање меса.

Институт се развијао и стицао углед у свету, па је Југославија, у време одржавања Прве међународне конференције о мирнодопској употреби нуклеарне енергије која је под окриљем УН 1955. године одржана у Женеви, сматрана за пету нуклеарну силу.

„Ми нисмо имали намере да производимо бомбу, па нисмо имали разлога да кријемо такве резултате“, рекао је једном приликом Павле Савић. 

Но, упркос Савићевом ставу да Институт и реактор треба да служе за обуку кадрова, постојало је закулисно мишљење да се гради нуклеарна бомба.

„Од мене то јавно нису тражили. Ја сам говорио новинарима да 'и да сам знао да направим бомбу, не бих је правио, јер од ње вајде нема'. Ипак сам својим ђацима цртао шему од чега се бомба састоји.“

Овакво своје опредељење Павле Савић је демонстрирао и учешћем у раду Треће пагвашке конференције, организације коју су крајем педесетих година, уз помоћ америчког бизнисмена Сајруса Итона и британског филозофа Бертранда Расела, основали нуклеарни физичари Запада и Истока.

А реактор је у Институт допремљен из СССР-а 1956, да би прорадио четири године касније. На Ранковићево питање како тумачи то што су Совјети то учинили, имајући у виду да су са Југославијом прекинули сваку привредну сарадњу, Савић је рекао: „Реактор не служи за развијање економије, него за њено руинирање. Он служи само за обуку кадрова и не доноси никакве приходе.“

Али пре него што је пропала економија, дошло је до инцидента на нултом реактору у Институту 15. октобра 1958. године. Савић тог дана, према своме устаљеном распореду, није био у Винчи, али је, чим су му јавили, колима дојурио из града, извукао целу екипу из зграде где се реактор налазио и запечатио објекат.

Чим су извршена прва мерења степена озрачености оних који су се у то време нашли у близини реактора, Савић је телефонирао професору Жанеу у болници „Кири“, јер су они једини могли да обаве замену коштане сржи озрачених.

О драми која се наредних месеци одигравала у Паризу говори филм Драгана Бјелогрлића „Чувари формуле“, који је настао на основу романа Горана Милашиновића „Случај Винча“.

Савић у своме сведочењу из 1993. године каже како је након времена које је било потребно за хлађење павиљона формирана дванаесточлана комисија, у којој се нашао и он.

„Отворили смо печате да констатујемо стање. И шта видимо? Прво да су са бака (реакторског суда) скинути мерни и командни инструменти за кадмијумске сигурносне полуге, да би експеримент ишао брже. Командни пулт прекривен, ниједан се инструмент не види, јер је Роса Дангубић учила енглески на пулту уместо да га надзире. Њене свеске, читанке и граматика прекриле су инструменте. Значи, журило им се. Ето тако је дошло до овог акцидента.“

Без обзира на то шта је рекао тридесет и пет година након овог догађаја, Павле Савић је одговорност за ову несрећу преузео на себе и убрзо је напустио место руководиоца Института, у коме је у то време радило преко хиљаду и по људи, од чега је готово половина њих имала високу стручну спрему.

Две године касније поднео је молбу Председништву владе да буде разрешен дужности у Атомској комисији и њеним органима.

„Кардељ ме је питао зашто то чиним. Рекао сам да ми је досадило да се извињавам радничкој класи што се бавим науком.“

Од теорије Савић-Кашанин до праксе Војка и Савла

Радничка класа, наравно, није имала ништа против тога да се Павле Савић одмах после одласка из Винче врати оним нотесима из сарајевске касарне и интересовању за порекло ротације небеских тела.

Развијајући своју хипотезу, коју је управо 1960. године саопштио у САНУ, Савић је са академиком Радивојем Кашанином наставио рад на изучавању својстава материјала под високим притисцима. Тако је настала теорија Савић-Кашанин, на основу које је Павле Савић 1969. године изнео саопштење о теоријским предвиђањима састава Месеца. Његове прорачуне потврдили су резултати лета совјетске космичке сонде „Луна II“.

Ова теорија је коришћена и приликом припрема космичких летова, па су амерички астронаути који су летели на Аполу 16 боравили у Београду, тражили пријем код Савића и том приликом му рекли како су дискутовали о његовој теорији о пореклу ротације јер их је нарочито интересовало његово тврђење да Месец нема магнетно поље, те да  им је то помогло у одабиру мерних инструмената које су понели у свемир.

Али једна теорија важи на Месецу, док на Земљи, нарочито у земљи Србији, друштво функционише по сасвим другим законитостима.

Тако је Павле Савић, некадашњи председник САНУ, почасни члан многих страних академија, угледни научник и професор, те оснивач бројних научних института постао предмет спрдње у хуморески „Војко и Савле“, која је објављена у недељном издању „Политике“ 1987, једне од фамозних година расплета.

Иако је отровнија жаока била уперена у академика Гојка Николиша, до данас неидентификовани аутор овог текста „поткачио“ је и Павла Савића. Заседали су разни комитети, у коло ове афере хватао се све већи број нимало лирских субјеката, али друштвено-политичку фисију тадашњег друштва ништа није могло да спречи.

Десетак година пре „Војка и Савла“, гости емисије „Недељно поподне“ Телевизије Београд били су Павле Савић и Оскар Давичо. Научник и песник седели су један до другога, а водитељ је прво разговарао са Давичом, док је Савић гледао негде у страну, све смркнутији и смркнутији. Давичо је, најзад, рекао све што је те недеље поподне имао да каже, а водитељ се окренуо према другом госту и рекао:

„Друже Савићу, какав је ваш коментар на ово што је рекао друг Давичо?“

„Нисам слушао“, рекао је Савић. Ту више није могло било шта да се каже.

А да је новинар, уместо тога, упитао Савића да ли у атомистици има поезије, добио би одговор који је научник дао новинару „Дуге“ у разговору који је под насловом „Шта ће нам централе, имамо ветрењаче“ објављен 15. маја 1976. године:

„Ако под поезијом подразумевате извесно надахнуће које може човеку да пружи стваралаштво, или одушевљење за бављење тим послом, онда несумњиво има... Ништа мање него у литератури, музици или математици...“