Какав је нови филм Драгана Бјелогрлића: „Чувари формуле“ и крхкост доброте

Четвртог марта 2013, у Ватикану се састала конклава да изабере новог папу након што се Бенедикт XVI повукао са трона. Четвртог марта 2013, Летонија је службено затражила дозволу да се придружи зони евра. Четвртог марта 2013, објављено је како су исламски милитанти на северу Малија убили једног француског војника. Четвртог марта 2013, у Београду је умро Драгослав Поповић, „пионир српске нуклеарне физике“.

Ова последња вест није објављена одмах. Породица је желела да се сахрана обави у уском кругу и да не буде медијске гунгуле. Осим што је био „пионир српске нуклеарне физике“, Поповић је био и централна личност инцидента који је историја упамтила као „нуклеарну несрећу у Винчи“.

Озрачени

У „Чуварима формуле“, новом филму Драгана Бјелогрлића, Поповића игра Радивоје Буквић. То је једна од оних улога за којом добри глумци жуде, улога са огромним дијапазоном унутрашњих преламања и моралних нијансирања, улога које су мајсторски испит – ту се види је ли неко прави глумац или није.  Буквић је тај испит дефинитивно положио. Његова улога је овде једна од оних за какве се у Америци добивају Оскари. С неким мање убедљивим, филм би имао велики проблем.

Наиме, сам историјски догађај је богомдана тема за документарац, али психолошку дубину причи овде дај лик Поповића коју је Буквић одиграо заиста врхунски. Да се разумемо, детаљ где је Поповић међу онима који су озрачени у несрећи вероватно је највећа „интервенција“ у документарну подлогу догађаја. У стварности је озрачено шесторо младих истраживача: Радојко Максић, Роксанда Дангубић, Драшко Грујић, Стјепко Хајдуковић, Живорад Богојевић и Живота Вранић.

У Бјелогрлићевом филму, озрачених је четворо: Драгослав као шеф пројекта, те Радојко (Јован Јовановић), Роса (Алиса Радаковић) и Живота (Огњен Мићовић), као ликови очито базирани на стварним моделима. Верност документарном у том смислу се види и у чињеници да је једини који „озраченост“ није преживео и у стварности и у филму Живота (Вранић).

Интересантно је да у првој екранизацији овог историјског догађаја, у црно-белом ТВ филму „Озрачени“ режисера Жерара Потоа из 1976, ових „интервенција“ у стварност нема. Отуд у том филму нема Драгослава Поповића као лика.

Претапања

„Чувари формуле“ почињу in medias res: Четворо озрачених стижу на лечење у Француску. Одмах на почетку им брију главе. У једном смислу, у смислу наративне логике, то је корисно. Кад прави „претапања“, кад у филму прелази из садашњости у прошлост и обратно, Бјелогрлић може да избегне оне досадне „титловане фусноте“: ово је некад, ово је сада. Сваком гледаоцу је по Поповићевом „фенотипу“ јасно да ли се радња дешава „у реалном времену“ у Француској или у прошлости у Југославији.

Тај део филма је изведен врло вешто и ефектно. Та претапања прошлости и садашњости откривају нам заправо позадину целог „винчанског пројекта“. У тим претапањима се испољавају и две сугестивне и сјајне епизоде: сам Бјелогрлић у улози Александра Ранковића те Мики Манојловић у улози Павла Савића.

У некој чудноватој подударности, у години у којој се навршило четрдесет година од Ранковићеве смрти, комплементарно се саставило неколико уметничких визија о том занимљивом човеку: од РТС-ове серије „Друг Марко“ преко овог Бјелогрлићевог филма до фељтона Миљенка Јерговића о 1983. години у којем се Ранковићева смрт наметнула као готово кључни мотив.  

У „Чуварима формуле“, Ранковић је негативац, човек „државног разлога“ који не држи претерано до појединачних људских живота. Бјелогрлић ту улогу износи уверљиво, али некако тај Ранковић бива одвећ једнодимензионалан. Зато је, међутим, Манојловићев Павле Савић скоро парадоксално слојевит, мада цела улога једва да заузме неколико минута.

Економичност

Судећи по медијским најавама, „Чувари формуле“ су филм уз који неће ићи пратећа телевизијска серија. То је помало и необично у поређењу са овдашњим рецентним стандардима. Најбизарније је, међутим, што би овом филму таква серија заправо добро дошла.

Овде је цео контекст прекомпликован да би се са свим детаљима могао представити у двосатном филму. Отуд овде има доста елипси, има детаља о којима ће се расправљати након гледања, има и момената који ће појединим гледаоцима деловати немотивисано.

Нема неке посебне политичке димензије кроз коју би се објаснила југословенска идеја да се у властитом аранжману направи атомска бомба. Постоје околности које наговештавају оквир Хладног рата, инсистирање да се у Винчи ради са горивом из Совјетског Савеза, али се не појашњава специфична позиција Југославије због које уосталом и јесте било могуће да се „озрачени“ лече у Француској.

У контексту западних антииранских санкција, у контексту руско-украјинског рата, у контексту Нолановог филма „Опенхајмер“ и недавне серије „Чернобил“, атомска енергија се доживљава као нешто опасно с чим би смели слободно да се баве само „велики играчи“.

Као што је у „Монтевидеу“ вешто „оживео“ мит о „бел епоку“ Краљевине Југославије, јер је то било нешто што је следило доминантну логику српске јавности тада, у овом филму се друга Југославија, успркос силном технолошком напретку, скицира као земља трула и без темеља, па се стога, кад француској тајној служби требају подаци у о југословенском атомском пројекту, не стиче утисак да Поповић чува тајне своје земље из патриотизма, него из страха од Ранковића.

Бајковитост

У једном иступу поводом филма, Бјелогрлић упозорава гледаоце да се не препусте илузији да гледају неку бајку пошто заправо све време гледају филм базиран на истинитој причи. Иронија је у томе да „базираност“ као такву нико не доводи у питање. Суштина филма је у истинитости једине премисе: Да ли је било људи који су ризиковали сопствени живот без икакаве награде, само да би помогли тамо неким Југословенима?

Одговор је јасан: Било их је.

Прича о тим људима чини један од кључних нивоа овог филма. Зашто су такви какви јесу, зашто им је важно да помогну људима које суштински и не знају? Ослањајући се мање или више на породичне и људске бекграунде стварних људи, Бјелогрлић помаже гледаоцу да поверује да се десило оно што свакако зна да се десило.

На нивоу заплета и историје, важно је и то што је наглашено да је цела процедура у стварности  у то време била далеко од рутинске. Не, дакле, да су они само пристали на ризик да изгубе живот, него чак ни њихови животи не би нужно помогли напретку науке и медицине, односно уградили се у лепши део историје човечанства. Из те и такве перспективе, тема је нарочито интересантна Французима, и пре скоро пола века кад су рађени „Озрачени“, и данас кад је рађен Бјелогрлићев филм.

Људскост

На нивоу примарног људског „бондинга“ између Поповића и француских лекара, одређену улогу је имао антифашизам односно партиципација у покрету отпора. Постоји, дакле, идеја о неким изабраним вредностима. Донаторе коштане сржи покреће, међутим, тек најелементарнија људскост и доброта. Као у оним Стинговим стиховима на музику Прокофјева: Небитна је идеологија, иста нам је биологија.

На младим Југословенима извршена је прва трансплантација коштане сржи у свету. Тај догађај један је од највећих успеха медицине у двадесетом веку и на његовом трагу су у каснијим деценијама спасени небројени људски животи. Научници Анри Жаме и Жорж Мате ушли су у историји медицине и заиста је велика неправда што нису овенчани и Нобеловом наградом.

И град Београд је на узоран начин сачувао успомену на доктора Матеа „крстећи“ једну улицу на Бежанијској коси његовим именом. У том смислу, ова тема је заиста, како се то каже, светска, а наша. Помало је и необично да она више и чешће није обрађивана у нашој јавности.

Искусним инстинктом филмаџије који препознаје теме које несумњиво привлаче широку публику, Драган Бјелогрлић је одлично искористио књижевни предложак Горана Милашиновића, роман „Случај Винча“ и направио још један филм који ће публика волети.

Ово је филм који би, засигурно више од „Томе“, могао заинтересовати публику и изван такозване регије. Нарочито то важи за франкофоне земље, јер је, чини се, више дијалога у филму на француском, него на српском. А и тема је, рекосмо, глобална и нажалост актуелнија него у време припрема за снимање филма. Биће ту засигурно још фестивала и још награда.

Домаћа рецепција

Више од тог аспекта судбине филма, међутим, мене занима његова домаћа биоскопска рецепција. „Тому“ је гледало толико људи да је то аутоматски имало и политичке ефекте, сви су причали о филму јер је прелазио све могуће границе: и генерацијске и партијске и етнонационалне и многе друге. Прибојавам се унапред да ће то с „Чуварима формуле“ бити немогуће. Помишљам, можда и погрешно, да ће део јавности једва дочекати да филм игнорише или минимизује. Наводиће се бројни разлози, но прави разлог биће име које се на платну појављује буквално у првој секунди филма.

Два се имена заправо паралелно појаве, имена двојице главних продуцената, а то су Драган Бјелогрлић и Драган Шолак. Овај други је власник неколико медија који гласније, страственије и неуморније артикулишу опозиционе ставове у данашњем српском друштву него иједна политичка партија. Мада не верујем да има директне политичке амбиције у смислу личног учешћа у извршној власти, Драган Шолак има веће право на позицију правог лидера опозиције него било који од страначких лидера.

Процес и пројекат медијске поделе друштва који је покушавао и скоро до краја успео да избрише све маргине и одстрани све сиве зоне, дошао је практично до свог врхунца. Ми као да имамо две јавности које се нигде не сусрећу, него свака са своје стране симболичног зида сикће мржњу у правцу оне друге.

Волео бих да се овде варам и да рецепција Бјелогрлићевог новог филма не буде на домаћем терену примарно одређена дневнополитичким поделама. У том смислу, филм практично има и једну „мета“ разину. Ако су неки Французи пре неколико десетака година били спремни да ризикују животе за људе из земље за коју до јуче малтене нису били ни чули, морају ли људи исте крви и језика, сународници и земљаци, једне друге псовати и проклињати због дневнополитичких тривијалности?

У расплету „Чувара формуле“, наслов се појашњава кроз монолог и сцену које ће суптилнијим гледаоцима можда бити претранспарентни и препатетични, али они артикулишу поруку коју вреди послати.

Чувати формулу људскости не значи апстрактно блебетати како ће „сви људи бити браћа“, па још уз самосвест да је то стих из химне Европске уније. Чувати формулу људскости значи видети човека у оном комшији који гласа за оне које ми презиремо, били они „нацоши“ или „страни плаћеници“. Чувати формулу људскости значи знати оно што је песник знао: да душе само толико има кол'ко је делиш са душманима. И живети тако.