Из историје РТС-а
36 сати када је стало све осим телевизије: Први филмски маратон ТВ Београд štampaj
недеља, 31. дец 2023, 08:16 -> 10:26
Први филмски маратон код нас започео је на Другом програму Телевизије Београд у петак, 20. марта 1987. у 21:05 и трајао је непрекидно 36 сати, до недеље 23. марта ујутру – приказано је 16 играних филмова. Таксисти два дана нису имали кога да возе, сви су били испред телевизора. Тада је била највећа ремитенда новина. Нико није имао времена ни да иде да их купи, нити да их чита.
„Да ти кажем, овај маратон ништа не ваља“, изјавио је мој отац када сам га након прве маратонске ноћи 21. марта 1987. назвао телефоном.
Креће, сећам се као данас, Орлово гнездо, и ја позовем родитеље телефоном. Како сам рано отишао од куће да живим сам, имао сам леп обичај да се сваки, или сваки други дан, чујем са родитељима који су се из Косова Поља преселили у Краљево.
Јавља се нервозни глас мог оца: „Ко је?“
Рекох: „Ја сам.“ Видим, он мени ни „Добро јутро“, ни „Како си“, ни „Да ли си уморан“... Креће: „Да ти кажем, овај маратон ништа не ваља“.
Не верујем: „Па добро, човече, како само теби не ваља, а свима добар? Шта не ваља?“. Има спреман одговор: „Не ваља то што хоћу све да видим“.
Звао сам га Стари. И почех да објашњавам: „Стари, то није прављено да ти све видиш...“
Не стигох до краја реченице, прекиде ме: „Ма немој, а за шта ја плаћам претплату, него да све видим?“.
Мој отац није имао неки посебан однос према чињеници да ја радим и појављујем се на телевизији, што је тада представљало велику видљивост јер је било два канала, а поготово што сам радио програм који је био фундамент читаве телевизије. Јер, можеш да радиш овакве или онакве емисије, али када пустиш Косу или Прохујало са вихором, зна се на коју страну иде гледаност.
Телевизори ће издржати!
У то време, 80-их година прошлог века, није било лако репризирати филмове на телевизији. Куповали су се за једно приказивање и једну репризу. Амерички, тек четири-пет година након приказивања у свим биоскопима у Југославији, а источноевропски и из несврстаних земаља након две године. Такви су били прописи, а при томе били смо ЈРТ (Jугословенска радио-телевизија), и имали смо подељене термине.
Тачно се по данима знало каја врста филма се приказује. Понедељак – ТВ драма, премијерно приказивање, педесет две ТВ драме годишње. Уторак – Фестове премијере. Среда – спорт. Четвртак – Кино око. Петак – Један аутор, један филм, документарни филм и обавезно разговор са аутором. После тога иде неки слободнији филм, више експерименталан, који није за најширу публику. Субота – филмска премијера. Недеља ујутру – емисија Дозволите да се обратимо и филм уз то. Недеља поподне – породични филм. Тако је изгледала филмска шема.
Накупила се та група репризних филмова. У Америци су већ постојали канали на којима се приказивало доста филмова. Предложим ја Слободану Новаковићу, главном и одговорном уреднику, да направимо маратон. Слоба, какав је био, увек је брзо мислио, одговори: „Баћо, то је! Идемо код Вукоса“.
Милан Вукос, директор Телевизије, одмах се сложи и дода: „Дај да зовемо Бранка Матијашевића и Јоцу Валчића да видимо могу ли телевизори да издрже да непрекидно раде“. Јоца, из технике, кажe: „Ма, наравно да могу“.
Решено! Иде маратон!
36 сати када је у Југославији време стало
Имали смо тада у Телевизији веома занимљиву службу која се звала Центар за истраживање. Постојала је и служба којој су се гледаоци редовно јављали, од тога: „Да ли бисте могли да пресудите, мислим да је у том и том филму главну улогу играо тај и тај, а мој кум мисли...“, до молби: „Да ли бисте могли да репризирате...“ Списак молби да се нешто репризира стално је растао. Од тих жеља и гледајући, наравно, на шта имамо право, саставио сам списак филмова за маратон.
Маратон је заказан. Почиње у петак, 20. марта 1987. на Другом програму у 21:05 и траје непрекидно 36 сати, до недеље 23. марта ујутру – 16 играних филмова. Првих десет минута ишла је најава шта ће гледаоци у наредним сатима моћи да виде. Први филм је био „Три живота јежа“, потом „In memoriam: Стив Мекларен“, па филм „Све што сте желели да знате о сексу, а нисте имали кога да питате“.
То је био велики експеримент и огромна провера могућности телевизије. Свих 36 сати маратона је прошло без иједног прекида програма. У три смене се дежурало. И сви су то радили са огромном радошћу, мада су сви они све те филмове већ видели. Искључио се у једном тренутку ТВ Загреб, чини ми се у суботу ујутру, да би се потом усијале телефонске линије у Загребу. Њихов директор нас зове: „Хитно трасом шаљите филм, а ми обавештавамо гледаоце да ће исти бити накнадно емитован на крају маратона“.
Данас је то тешко разумети. Постојао је страх, из незнања. Први програм је тада имао програм до 23 часа. Други програм је завршавао до 22:30 и до сутра поподне, предвече, на Другом се није ништа емитовало. Али, све је прошло у најбољем реду. Нико нам се није жалио да му је због маратона експлодирао телевизор.
Било је то 36 сати када је у Југославији време стало. Центар за истраживање нам је доставио гледаност. Прве ноћи је била изузетно висока, а мислио сам да у два и четири сата ујутру нико неће да гледа телевизију јер то је ипак била потпуна новост.
Прасићи, тањири на крилу и распродате касете
Хтео због маратона неки таксиста да ме бије. Уђем у такси, а он мени: „Ти си онај што пушта ове филмове?“. Потврдих: „Ја сам“, а он ће мени „Човече, да ли си ти нормалан?“. Други дан већ није имао кога да вози, нервозан човек, сви су били испред телевизора. Тада је била највећа ремитенда новина. Нико није имао времена ни да иде да их купи, нити да их чита. Тања Петернек ми је причала да се маратон доживљавао као Нова година, да су њени спремили прасе, јер треба да се седи данима и гледају филмови. Комшије су организовале заједничко гледање.
У породицама су улоге, за шта је ко задужен током маратона, биле унапред подељене. Највећи проблем имали су они задужени да купе хлеб и све што треба да би могли тог дана да се прехране. Другарица ми је причала како је у паузама понешто мутила, кувала, а потом су сви јели испред телевизора са тањирима на коленима. А предвидели смо ми и те кратке паузе између филмова, пуштали Скривену камеру да могу људи да устану, стигну до тоалета...
Шта се још десило током маратона? Одједанпут су у Београду нестале све видео касете. Распродате. Прво су продате оне од 180 минута, потом и оне од 120. Зову мене гледаоци, да ли могу ја да им помогнем да купе касету. Влаја (Милан Влајчић) је у „Политици“ био страшно љут зато што филм Кум траје који минут дуже од 180. Најављивали смо ми минутаже филмова, ал' Влаја био бесан што му Кум није стао на касету од 180 минута. Није могао да сними крај филма. Јесте, последњих четири минута је ишла шпица, ал' у то време шпица је била закон. Не као данас.
Ја сам очајан што се данас те личне карте филма не емитују више, нарочито код домаћих филмова. Јер у њима се види да су то време домаће филмове финансирале банке, осигуравајућа друштва... Данас постоје разне банке и осигуравајућа друштва, само нису наши, и они се не претржу баш нарочито да снимају филмове.
Филмаџије: Законом забранити маратон!
Ко је био, осим мог оца, против маратона? Удружење филмских радника. Сазвали су након маратона конференцију за штампу и тражили да се маратон законом забрани. Био сам на тој конференцији. То су моји пријатељи. Помињали су колико су биоскопи новца изгубили током трајања маратона. Не знам колики им је био губитак, али се сећам да сам им рекао да је питање када ће неки канали на телевизији бити само филмски, да је то нешто што ће се десити у скорој будућности и додао: „Шта ћете онда да радите?“
Нисам очекивао да ће маратон бројне ствари изазвати, тек сам за њих сазнао касније, када се завршио. Да неко мери потрошњу струје и воде током маратона...
Из тог првог маратона се могла сагледати телевизија будућности, како ће бити када 24 сата има програм. То је било време када ме из Бугарске зову да питају да ли ће стварно на Другом програму бити емитован филм Последњи танго у Паризу? Херта Милер, Румунка, добитница Нобелове награде за књижевност, у интервјуу је изјавила: „Наш прозор у свет 80-их година је био филмски програм Телевизије Београд. Могли смо да гледамо њихов Други програм. Нису синхронизовали већ титловали филмове и нама је то помагало да учимо језике“.
Свашта сам претпоставио, али тако нешто никад – накрај памети ми није било да ће филмови које емитујемо утицати на Румуне. А јесу, у источноевропским земљама су филмове синхронизовани, спикер је читао све улоге...
Други и трећи маратон...
Озарени, после тог првог маратона одемо Слоба Новаковић и ја код Вукоса, а он ће нама: „И, шта ћемо даље?“. Одговоримо: „Домаће комедије“. Направили смо потом још два маратона, наредни у јуну исте, 1987. године био је маратон са 11 домаћих комедија...
Трећи маратон сам запамтио по анегдоти. Усред маратона се практиковало да се каже гледаоцима шта је прошло, а шта ће гледати у наредним сатима. Свратио сам кући да ручам, крећем у Телевизију да дам ту најаву, а син Ђорђе, тада је имао 8-9 година, пита да крене са мном. Навалио, хоће у студио. Ставе га да седи између две камере. Ја самоуверен пред камером, трећи ми је маратон, најавим: „Гледаћете филм До последњег даха у коме главну улогу игра...“ И ту застанем, не могу да се сетим како се зове главни глумац. И ко с неба чујем: „Ричард Гир“. Заврши се се све, окренем се ка Ђорђу: „Добро, сине, како можеш у живој емисији да ми шапућеш како се зове главни глумац?“. А он мени: „Па шта да ти радим кад не знаш?“
Ниједан следећи маратон није досегао славу првог. Телевизија Београд је маратон урадила сама. Следећи велики телевизијски пројекат био је 50 филмова награђених наградом Оскар. Од филма Крила из 1927. па надаље. Али у томе су учествовали сви телевизијски центри у Југославији, ТВ Загреб је дао два филма, ТВ Сарајево три...
Из Телевизије сам у Кинотеку отишао 1992. године. Моја мајка, тада већ болесна, али увек расположена за хумор, каже ми: „Ратко, сине, каже ми Мирко (отац) да си отишао из Телевизије. А зашто? Сигурна плата. Државни посао. Чујем да си направио и неки фестивал, нешто тамо код Суботице... Гледала сам на телевизији како не можеш да нађеш филмове јер је земља у санкцијама, а филмови у иностранству. Ратко, тебе твоја мајка највише воли, али ово што радиш тешко и мајка може да воли.“
У свом наслеђу осим ТВ маратона и Фестових премијера имам и Ђачки биоскоп (Зимски биоскоп), али о томе други пут…