Одлазак краљице Београдског хиподрома – прича о два коња и једном писцу: И Марнејн их је волео

Неколико дана пре него што су надлежне службе почеле акцију спасавања крава и дивљих коња са поплављене Крчединске аде, у „Политикиној“ рубрици „Међу нама“, месту резервисаном за писма читалаца, објављен је текст „Одлазак краљице Београдског хиподрома“ Ђорђа Радиновића из Београда.

„Каролина је на Београдски хиподром стигла 1995. године. Своју дивљу снагу, беспрекорну грађу и лепоту одмах је показала. Посвећене су јој пажња, нега и љубав, а она је на то вишеструко узвраћала следећих 15 година.

Времена која су долазила носила су несигурност, стрепњу, страхове и кризе, али Данило Церовић није дозволио да краљица хиподрома то осети. За њега је она била део породице, па су недаће трпели посао, пријатељи и родбина, али не и Каролина. Као да је била свесна тога, узвраћала је оним што је најбоље знала. Победама, трофејима, рекордима, расним потомством, стварала је мит за живота, а легенда о њој, као шампионки, живеће дуго, не само у сећањима.

Угинула је 13. децембра, у тридесетој години, а малобројни ентузијасти и заљубљеници стално присутни на хиподрому сузама су јој одали последњу пошту.“

Овај дирљиви некролог једноме коњу могао би сасвим лепо да послужи као повод за настанак више занимљивих текстова. Уз мало истраживачког труда, сем приче о Каролининој животној судбини, понешто би могло да се сазна и о почецима коњичких трка у Србији, историји Београдског хиподрома, те фаталистичком споју кладионичарских страсти и љубави према овим лепим животињама.

Опроштај са Каролином на страницама најстаријег дневног листа на Балкану и овако одмах буди књижевне и друге асоцијације које почињу са Шарцем Краљевића Марка, настављају се присећањем на имена коња које су у романима Карла Маја јахали Винету и Олд Шетерхенд (Ајчи и Хататитла) или на Зимзеленову последњу трку, а не завршавају се подсећањима на једну од последњих сцена шесте епизоде ТВ серије „Грлом у јагоде“, у којој се Бане Бумбар и остали управо на хиподрому код Цареве ћуприје опраштају од угинулог Витеза, ни призивањем кладионичарске атмосфере коју је у песмама и прози стварао Чарлс Буковски.

О свим овим коњима и онима који су их јахали или се на њих кладили било је и биће речи у неким другим сличним приликама а ми ћемо вест о одласку краљице Београдског хиподрома искористити да кажемо неколико речи о аустралијском писцу Џералду Марнејну и о његовој љубави према коњским тркама.

Марнејнове приче

У великој репортажи објављеној у „Њујорк тајмсу“ марта 2018. Марнејн је описан као „највећи писац који пише на енглеском за кога нико није чуо“. Готово непознат и у Аустралији, Марнејн се, опет према „Њујорк тајмсу“, већ неко време налази међу најозбиљнијим кандидатима за Нобелову награду, у друштву Салмана Руждија и Елене Феранте.

Књижевни додаци и културне рубрике најпознатијих англосаксонских новина посветили су му пажњу након што је један од већих америчких издавача крајем друге деценије овога века објавио књигу изабраних Марнејнових прича и његов последњи роман. Марнејн је 2021. објавио књигу мемоарских записа и есеја „Последње писмо читаоцу“, најавивши како више неће писати фикцију, нити ишта више објављивати.

Поменута репортажа у „Њујорк тајмсу“ настала је током научног скупа посвећеног Марнејновом књижевном делу. Овај симпозијум одржан је у дубокој аустралијској недођији, у просторијама локалног голф клуба, недалеко од места у коме живи једва две стотине душа и где на гробљу почива његова жена. Док су књижевни критичари расправљали о његовим романима и причама, Марнејн је остао на своме радном месту, за шанком, где су поштоваоци његовог дела могли да добију какво освежавајуће пиће, или, зашто да не, пиво, или неку жестину.

Високо цењен код критике, готово потпуно непознат широј читалачкој публици, Марнејн је добио неколико престижних аустралијских награда, а пре четири године је наша издавачка кућа „Мали врт“ објавила његов најуспелији роман „Равнице“ у преводу Милоша Митића. Исте године, у новосадском књижевном часопису „Поља“ објављен је и један Марнејнов есеј о Марселу Прусту.

Нешто против бола

А управо Пруста овај по много чему необични аустралијских писац помиње на почетку записа „Бернборов финиш“ из књиге „Нешто против бола“, која је у потпуности посвећена Марнејновој страсти према коњима и коњичким тркама.

Ту страст Марнејн је наследио од оца, који је породицу често издржавао искључиво од добитака у кладионици. За разлику од њега, Џералд Марнејн никада није уложио ниједан аустралијски долар на некога коња, али су за обојицу, како пише у књизи, коњичке трке биле нека врста изговора који их је ослобађао бављења свакодневицом.

„Бернборов финиш“ Марнејн започиње опаском да никада није лепио постере ни качио слике по зидовима просторија у којима је живео или радио, све док се 1982, радећи као предавач на једном колеџу, није преселио у нову канцеларију.

Изнад раднога стола затекао је празну огласну таблу, на коју је рајснадлама једну до друге причврстио три разгледнице. На првој се налазио портрет Емили Бронте, на другој Марсел Пруст, док су се на трећој налазила два призора на којима су била приказана два детаља коњичке трке одржане на хиподрому у Бризбејну првога јуна 1946. године:

„Призор на десној страни разгледнице приказује Бернбороа који се налази на двадесет и петој позицији, тридесет и пет метара иза водећих грла. Призор на левој страни, Бернборо први пролази кроз циљ, оставивши другопласираног коња неколико метара за собом.“

Од тог Берноборовог финиша Марнејн започиње приповедање о свом односу према славном аустралијском коњу.

„Налазим нарочито задовољство у чињеници да сам почео да читам ’Спортски глобус' у години када је Бернборо постао славан, јер ми је читање новинских чланака о коњичким тркама донело много више него што ћу наћи у проучавању каквог религијског или филозофског система.“ 

Бернборова последња трка

Бернборовој дугој и успешној каријери посвећено је неколико књига које су део Марнејнове „тркачке библиотеке“.

„Захвалан сам ауторима ових књига јер сам из њих сазнао толико детаља које никада не бих могао сам да сазнам. Али ниједна књига нити новински чланак или репортажа које сам прочитао нису успели ни приближно добро да опишу Бернборов пораз на Колфилдовом купу 1946. године.“

И шездесет година након онога што се тог дана десило, Марнејн је веровао ономе што му је о том поразу рекао његов отац а не ономе што су о трци писале новине.

„Џокеј Атол Малеј, нека је проклето сећање на тог човека, намерно је спутавао Бернбороа, а све по налогу кладионичара који су му то добро платили.“

И тако се испоставља да се Марнејн готово целога живота заправо није интересовао за успехе свога омиљеног коња, већ за тај давни Бернборов пораз. Ипак, привлачио га је и дубљи смисао Бернборових незаборавних победа у последњим метрима трке.

И мада је безуспешно покушавао да опонаша Бернборове тесне победе утркујући се око куће са братом и вршњацима из комшилука, Марнејн је, пише при крају своје приче о свом омиљеном коњу, по окончању школовања, поновио матрицу оне намерно изгубљене трке.

„Све испите сам положио са највишим оценама али уместо да, као сви моји другови, одем на студије, ја сам прво наредна три месеца провео у католичком семеништу, потом се запослио као канцеларијски приправник, да бих на крају завршио двогодишњу учитељску школу. Наредних десет година радио сам као учитељ а све своје слободно време сам утрошио на писање романа посвећеног коњичким тркама чији је наслов гласио 'Бернборо је дошао са севера'.“

Ова прича о готово потпуно непознатом писцу и његовој страсти према једноме коњу и коњичким тркама дошла је пак сасвим одоздо, из Аустралије, као сасвим необавезна асоцијација на један тако необичан и тако човечан опроштај од краљице Београдског хиподрома.

Када будете пролазили поред Цареве ћуприје, сетите се и Каролине и Бернбороа, и Ђорђа Радиновића и Џералда Марнејна. Али чак и ако их се сетите, немојте их заборавити.