Нацистички експеримент Лебенсборн: Употреба деце у расном инжењерингу и стварању аријевског идентитета

За време короне, када су успостављени пoнеки авионски летови, задесио сам се у Београду и добио, случајно, необичну понуду за једнократни преводилачки ангажман. Социјални радник из Центра за социјални рад из Крагујевца требало је да сачека колегиницу из Гетеборга, која је долазила као пратња дечака кога је требало „уручити” баки.

Дечакови мама и тата „пали” су шанирајући на велико широм Скандинавије и заглавили су у Данској вишегодишњи „службени пут”. У Гетеборгу, где им је било званично пребивалиште, нису имали никога од рођака, па је њихов (тада) петогодишњи син – силом прилика – привремено удомљен у шведској „хранитељској породици”. У исто време, тамошњи центар за социјални рад покренуо је процес  којим је требало утврдити да ли дечакова бака у Крагујевцу, као најближи сродник, може о унуку да води бригу и да га издржава док се мама и тата не врате са „службеног пута”.

Непосредна комуникација између гетеборшког и крагујевачког центра за социјални рад није била могућа – административна правила налажу да званична преписка мора да иде преко „виших инстанци”, односно министарстава. Процедура се тако одужила, потрајало је месецима. Центар за социјални рад из Крагујевца закључио је, после провера, да бака може да брине о унуку; онда је и шведска страна могла административно да оконча „случај”. Кад је мање-више све приведено крају, дошла је корона и „примопредаја” детета морала је и због тога да буде одложена до даљњег.

Све то сазнајем на скоро пустом аеродрому, где са младим социјалним радником из Крагујевца кроз причу кратим време до слетања авиона. Рече ми и како до сада није имао сличан случај у својој пракси... Када је авион слетео, опет је уследила некаква процедура са полицијом, јер су сви путници са лета били већ увелико изашли пре него што су се коначно појавили дечак и две жене. Полицајац их усмери ка социјалном раднику, баки... и мени.

Кратак сусрет

Сцена је била чудна сама по себи – иако су сви ишчекивали сусрет, као да су сви одједном били изненађени; није било јасно ко би коме први требало да се обрати и шта да каже. Са маскама, штитницима и правилима социјалне дистанце све је било још чудније. Како год, споразумели смо се ко је ко и социјални радници повадише папире које је требало потписати.

Друга жена, од четрдесетак година, лепа, самосвесног држања, очигледно добростојећа и образована – коју је дечко пригрлио – била је „мајка“ из гетеборшке хранитељске породице. Она није имала никакву законску обавезу да путује у Београд; кренула је из своје унутрашње потребе и о свом трошку. Држала је велики албум са фотографијама и онако стојећи, брзински је почела да окреће његове стране – кућа, школа, спорт, зимовање, летовање... Она и њен муж имају троје своје деце, дечак из Крагујевца био им је као четврто. Деловало је као да је у тој породици прихваћен и вољен као члан породице.

„Он је дивно и паметно дете”, рече.

Дечак је баку препознао, поздравио, али му се није раздвајало од Швеђанке. Плакао је, али на крају ипак није правио превелику драму када је требало да крене са баком и социјалним радником. Видело се да прихвата своју судбину и да је несумњиво био припремљен за то шта га чека кад се искрца из авиона, колико је већ могуће дете од шест година припремити за такве ситуације.

Читава „примопредаја“ на аеродрому трајала је највише двадесетак минута. Све је урађено по пе-есу, закон је испоштован, али као да су код свих преовлађивали зебња и стрепња, а не радост. Док сам возио назад према граду, нисам могао да се отргнем утиску да сам присуствовао једном од преломних тренутака у животу тог дечака. У само двадесетак минута, његов живот из једног отишао у неком сасвим другом правцу.

Извор живота Трећег рајха

Кад сам ситуацију са аеродрома препричавао свом оцу, њега је та располућеност детета између две породице подсетила на „случај Пиречник“, којим се и сам бавио средином седамдесетих као новинар НИН-а.

Писао је тада серију текстова о судбинама словеначке „украдене деце“, коју су Немци за време рата отимали од родитеља и – уколико би се на тестирању показала „расно квалитетном“ – слали у Немачку на германизовање и усвајање, преко домова Лебенсборна.

Раних педесетих нацистички пројекат Лебенсборн представљао је непознаницу за ширу јавност, али је о њему, упркос очигледном ембаргу на информације и завери ћутања, временом штошта испливало на површину.

Лебенсборн је био сложена „институција“ са вишеструко разгранатом делатношћу, чији је духовни творац и врховни заповедник био СС командант Хајнрих Химлер. Име је кованица од речи das Leben – живот и der Born – извор. Значи, „извор живота“... Најједноставније речено, пројекат Лебенсборн требало је Рајху и фиреру да подари много расно супериорне деце, и поготово будућих бораца.

Као инструмент остваривања дугорочног пројекта расне политике хитлеровске Немачке, Лебенсборн је у развијенијој фази имао неколико сектора. Прихватао је „расно квалитетне“ труднице које су ван брака желеле фиреру и Немачкој да подаре децу, под условом, наравно, да је и њихов партнер испуњавао расне критеријуме. Овако рођена деца после порођаја су остајала у домовима Лебенсборна, док су мајке биле слободне да иду својим путем.

Уз учешће Лебенсборна остваривано је и отимање „здраве крви“ од других народа, што је подразумевало масовно киднаповање деце у окупираним земљама, највише у Пољској, али и у Чехословачкој, Југославији, Русији. Расну селекцију, понемчавање, а и наци-дрил, уколико су деца била довољно велика, на различите начине вршио је управо Лебенсборн.

Поврх свега, Лебенсборн је под својим кровом окупљао младе Немице, али и друге „аријевке“, Норвежанке, на пример, које су биле спремне и раде да за „службу фиреру“ рађају ванбрачну, али расно квалитетну децу са доказано „расним“ мушкарцима. По правилу, то су били виши СС официри или други истакнути есесовци који нису смели да губе време кад дођу са фронта на одсуство.

У случају деце отете из других земаља, Лебенсборн је такође вршио функцију креирања нових идентитета, јер деца су, по правилу, немачким породицама нуђена на усвајање не као „деца са истока“, већ са немачким именима и као деца палих немачких бораца.

Случај Пиречник

Иако ни Југославија почетком педесетих није знала за пројекат Лебенсборн и за његове размере и методе, успевала је да лоцира неку од отете деце и покретала је поступке за њихово враћање. Поменути „Случај Пиречник“ постао је својеврстан симбол те југословенске „борбе за децу“. Али, и више од тога – постао је и симбол располућености детета „избрисаног идентитета“, које за своје праве родитеље није знало, које није знало ни своје право име и порекло, а све то (углавном) нису знали ни усвојитељи, који су дете прихватили као своје и одгајали га као малог Немца.

„Да смо знали да има мајку, не бисмо га усвојили. Хтели смо да га имамо само за себе... (...)“, рекла је Јозефина Сирш, помајка Ивана Пиречника, када је случај почетком педесетих почео да привлачи пажњу новинара и медија. По њеним речима, дечака је „у сиротишту под управом СС јединица“ (у бити – у једном од домова Лебенсборна) пронашао њен муж, есесовац Густав Сирш, где му је речено да је реч о сину фолксдојчера који је погинуо у борби против партизана. Када је узео Ивана, Густав Сирш се опорављао од ране задобијене на фронту. Убрзо се вратио у своју СС јединицу, био заробљен и из Русије је стигао тек 1949. године. Јозефина и Дитер Сирш, односно Иван Пиречник, живели су у Судетима у Чехословачкој до 1946. године, када су одатле протерани, да би се потом населили у околину Касела.

А прави отац Ивана Пиречника, такође Иван, био је борац Штајерског батаљона и стрељан је у Марибору у децембру 1941, када је мали Иван имао тек десетак месеци. Иванова мајка, Павла Пиречник, ухапшена је у августу 1942. и заједно са сином одведена у Цеље, где се у једној школи налазио сабирни логор. Тамо су је једне ноћи одвојили од детета и, као и све друге старије од 18 година, њих више стотина, послали у Аушвиц.

Павла је Аушвиц преживела и по повратку у земљу трагање за отетим сином постаће јој главни смисао и мисија у животу. Скоро десет година пошто је од мајке одвојен, Иван Пиречник 1950. бива „лоциран“ у Немачкој, али то у првом тренутку није значило скоро ништа; мајка до њега није могла да дође. Тада почиње и правно-политичка игра коју је 1952. године пратила читава Југославија. У први мах, Апелациони суд Америчке високе комисије у Немачкој одлучује већином гласова да се једанаестогодишњи Иван Пиречник не враћа у Југославију.

 „Било би свирепо да се дете одвоји из средине у којој се налази и упути у једну страну средину и страно место, међу страна лица, међу која се може убројати и његова рођена мајка“, гласило је образложење двојице америчких судија. По њиховом мишљењу дете је требало да остане код својих немачких усвојитеља, тим пре што је земља у коју би га требало вратити била комунистичка. Трећи судија издвојио је мишљење: „Сматрати да је један бивши нацистички војник погоднији за стараоца овом детету него његова рођена мајка која је, према подацима са којима се располаже, честита жена са пристојним домом, значи довести до кулминације нацистички план одвођења деце“.

Случај је привукао и пажњу међународне јавности, а негативна пресуда је у Југославији изазвала свеопшту осуду и бес. Одржавани су митинзи, писане су протестне ноте, упућена је протестна резолуција Уједињеним нацијама; истицало се да је одлуком америчког суда у Франкфурту погажена Декларација ОУН о правима човека. Притисак је имао ефекта, а и „специфична тежина“ Југославије у том конкретном тренутку (чињеница да се конфронтирала са Совјетским Савезом) одиграће своју улогу... Судски поступак се понавља.

Правда и срећа

Заједно са мајком, Павлом Пиречник, у Франкфурт овај пут путује и др Јоже Горичар, професор Љубљанског универзитета и врхунски правник и адвокат. Управо ће Горичарева стручност, елоквентност и смиреност (на разне провокације) превагнути да првобитна судска одлука буде преиначена. „Југославија је победила“ и дванаестогодишњег Ивана Пиречника у октобру 1952. дочекују као хероја и националног јунака. У Јесеницама га на железничкој станици поздравља хиљаду, а у Љубљани читавих десет хиљада људи; у родном Шоштању дочекало га је буквално цело место... Њему самом није било јасно шта се око њега дешава. У том тренутку није уопште говорио словеначки, већ само немачки...

Мој отац се са Иваном Пиречником срео 1975. године, 23 године по његовом повратку у „домовину“. Новинарски задатак му је био да забележи судбине и приче отете деце више од две деценије касније, и у светлу у међувремену откривених детаља о Лебенсборну.

Пиречник је тада радио као машинбравар у термоелектрани (у Шоштању) и, мада је одавао утисак срдачности, мој отац је причао како му је главни утисак о том сусрету остао оно што у новине није ушло – да је Иван Пиречник и тада деловао као подељена личност; као да је из њега избијала нека „дубинска“ туга.

И Јоже Горичар, правник који је био најзаслужнији што се Југославија „изборила“ за Ивана Пиречника, имао је према тој својој правној победи веома амбивалантан однос. Правда је била задовољена, али сама по себи није донела неупитну срећу актерима на чије је животе утицала.

Мајка Павла Пиречник, која је радила као спремачица у школи, испунила је своју „животну мисију“ тиме што се изборила да јој се син врати, али ношење са „профаним“ свакодневним стварима – почев од комуникације са сином са којим није говорила истим језиком и који је десет година „обликован“ у другој породици и систему, испоставило се, такође, као тешко савладив изазов. Испуњење сна за њу је значило неке нове тешке животне кризе...

Иван Пиречник се никад није женио и живео је у родном Шоштању са сестром, која је такође у рату прошла својеврсну голготу. Језик је, према сведочењима, савладао у року од годину дана и са свих страна је добијао подршку да се што пре уклопи у своју матичну средину. Ипак, све време је наставио да се дописује и одржава контакт и са својом немачком помајком Јозефином Сирш. Умро је у 44. години од рака плућа.

Антон Инголич је о судбини Ивана Пиречника написао роман „Дечак са два имена“, а у Енглеској је по мотивима његове приче снимљен филм „Сломљено срце“.

Свесно изабрана амнезија

Ингрид Вон Оелхафен, ауторка књиге „Хитлерова заборављена деца – мој живот унутар Лебенсборна“ (Hitler's Forgotten Children – My Life Inside the Lebensborn, 2015), такође је особа са два имена. „Крштено“ име било јој је Ерика Матко и такође је дете отето из Словеније, које је преко једног од домова Лебенсборна завршило у немачкој породици. Ипак, она ће остати у Немачкој, и остаће Ингрид, и у том смислу је њена животна прича „комплементарна“ Пиречниковој.

За разлику од њега, кога је помајка прихватила као сопствено дете, Ингрид је од кад зна за себе од „мајке“ била третирана као „тринаесто прасе“, тако да је рано интуитивно закључила да се разликује. Али, то у чему је различита, односно који је њен прави идентитет и ко су јој прави родитељи, почела је да утврђује и схвата тек у својим зрелијим годинама. А када је, после пада Берлинског зида и уједињења Немачке, почела озбиљније да се интересује за свој „развојни пут“, суочила се, пише, са једним од парадокса нове Немачке.

„Док је нова држава била веома одлучна да разоткрије ужасне грехе које су починили владари старе источнонемачке државе, као и да из јавног живота одстрани оне који су имали везе са тајном полицијом Штази, било је много мање воље за суочавањем са злочинима Хитлеровог хиљадугошњег Рајха“, каже она.

Када је конкретно о Лебенсборну реч, она је немачко „институционално памћење“ упоредила са (свесно изабраном) амнезијом. Ипак, уз помоћ разних историчара и других истраживача, као и друге „деце Лебенсборна“ која су у једном тренутку почела да се удружују и размењују приче и информације, она у великој мери успева да реконструише пут који је прошла као беба и дете, „пре сећања“, од тренутка раздвајања од родитеља и породице до усвајања.

Она, такође, прилично детаљно реконструише и читав систем Лебенсборна, који је „стицајем околности“ широкој јавности до данас остао прилично непозната „цивилизацијска тековина“, упркос томе што сада има већ довољно доступних докумената, сведочанстава и разне друге грађе. Зашто је тако, свакако јесте питање за размишљање.

Ингрид Вон Оелхафен успела је да пронађе и своје словеначке сроднике и да са њима успостави контакт. Није, међутим, дошло до неког превеликог зближавања, поред осталог и зато што се све то десило у годинама када су блиски сродници били малтене на самом крају животног пута. Зато и она, када гледа уназад, а знајући такође судбине друге деце која су после десет и више година у „новом идентитету“ враћана у стари, не жали превише што није доживела још једно „сламање срца”.

Своје туге, несигурности узроковане нејасним идентитетом и пореклом, своју неуклопљеност, самачки живот без брачног везивања, свој дугорочни проблем са недостатком самопоуздања она, на крају, прихвата као део свог животног пута, и каже: „Ја сам Ингрид...“

Расточени животи

Глобално најпознатија особа која се везује за Лебенсборн несумњиво је Ани-Фрид Лyнгстад, илити Фрида, бринета из групе ABBA.

Мада није до краја јасна природа везе између њене мајке Сини и немачког наредника Алфреда Хасеа, несумњиво је да је он у Немачкој већ имао породицу и да је, ступајући у интимне односе са Норвежанком, свесно или несвесно поступао у складу са химлеровским инструкцијама о пожељности стварања расно квалитетног потомства.

Иако су после рата та „немачка деца“, како су их звали, у Норвешкој била жигосана и изопштавана на веома бруталан начин (можда бруталније него било где другде), Фрида је то у великој мери избегла. Са мајком и баком пребегла је у Шведску, где таквог одијума није било, а пошто јој је мајка рано умрла, одрастала је са баком и у химери улепшане приче о родитељима.

Ипак, ни светска слава коју је са групом ABBA доживела није је поштедела депресије када је, после првог сусрета са оцем, у својим већ тридесетим годинама, доживела озбиљно уздрмавање идентитета. „То је тешко... било би другачије да сам била тинејџерка или дете. Не могу истински да се повежем са њим и да га волим као што би било да је био уз мене док сам одрастала“, један је од њених описа сусрета са оцем.

Добар део свог потоњег живота она ће провести далеко од јавности, у „Грета Гарбо стилу“. Колико год да се њен живот разликује од живота остале деце Лебенсборна, (и) у том детаљу им је налик.

Фридриху Другом, светом римском цару и краљу Јужне Италије из 13. века, приписује се прво истраживање о људском везивању. Пошто је и сам говорио неколико језика, дошао је на ингениозну идеју да утврди који је урођени језик човечанства тако што ће одгојити групу деце која никада неће чути говор. Заменским мајкама и дојиљама наредио је да децу хране, купају и умивају, али да им нипошто не тепају и да са њима не разговарају. Рачунао је да ће се тако сазнати да ли ће деца најпре проговорити хебрејски, грчки, латински, арапски, или можда језик својих родитеља.

Експеримент се завршио пре него што је изнедрио било какав лингвистички резултат – сва деца су умрла пре него што су изустила иједну реч. Али цар је ненадано открио нешто друго – да „деца не могу да живе без пљескања рукама, без гестова, без радости на туђем лицу и без тепања“.

Химлеров експеримент са Лебенсборном није Немачкој подарио расну и демографску обнову. Напротив. Произвео је само безброј расточених живота, подељених људи, „сломљених срца“...