Одлазак у књижару у време комунизма: Узми књигу и бежи (пре него што полиција стигне)

Увек сам волео суботе. Када сам био средњошколац, моји родитељи су из неког разлога одлучили да будем „технички руководилац“ месечног буџета наше породице. Моја породица је била део црвене буржоазије и имали смо довољно, а вероватно и више него довољно за удобан живот, онај живот који би данашња средња класа могла сматрати скромним и с лимитираним приходима, али привлачним због своје сигурности. То је значило да смо имали стан у Београду од 67 квадрата са две спаваће собе, довољно новца да једном годишње одемо на скроман одмор, врло мало новца за путовање у иностранство (јер су цене у Западној Европи биле вишеструко веће од оних у Југославији и једно ноћење у хотелу би коштало половину плате), и довољно за одлазак у ресторан једном у две недеље.

Али било је и довољно новца – а ово је кључно за причу – да се сваког месеца одвоји мали износ за куповину књига. У расправама сам инсистирао на томе и лако побеђивао јер је и мој отац волео да чита. А према новцу је био потпуно равнодушан, односно био би подједнако срећан и да смо имали половину од онога што смо имали, све догод би имали довољно за јело, пиће и читање. Месечни износ намењен књигама би лепо био спремљен у коверат са натписом „Књиге“ и ја бих „технички руководио“ куповином.  Било ми је дозвољено да купим шта год бих желео.

Пошто сам за ову сврху имао намењен фиксни износ, желео сам да задовољство учиним максималним. То је значило да, ако бих имао новца да месечно купим две до три књиге, сваке суботе излазим са изричитом намером да купим само једну. Никада две. Јер ако бих једне суботе купио две књиге, следеће суботе не бих имао новца да купим ниједну. (Сећам се да сам много година касније у једној књижари у Џорџтауну, у Вашингтону, први пут видео некога како купује књиге тако што их трпа у колица, као што неко купује кромпир или банане у супермаркету. То ми је деловало као потпуно непоштовање писаца. Не бих волео да се моје књиге купују на такав начин.)

Имао сам среће што сам био млад у време када је део периферне Европе у коме сам одрастао живео своје интелектуално најинтересантније време – икада. Захваљујући марксизму, имао је директну везу с модерном западном интелектуалном климом; осим тога, пошто је марксизам био технички примењиван у земљи, то је њене ауторе чинило интересантним у очима не само интелектуалног Запада (Запад је одувек био мерило релевантности) него и остатка света. Југославија је, заиста, кроз своју „Праксис“ школу произвела низ добрих политичких филозофа и марксистичких научника. Поменућу само неке ауторе који ми падају на памет а чије сам књиге тада читао: Предраг Враницки, Светозар Стојановић, Бранко Хорват, Андрија Гамс, Јосип Жупанов...

Слобода од стаљинистичких стега, или чак званично охрабрење да се објави што више антистаљинистичке, али марксистичке и лењинистичке литературе, додатно је доприносила узбудљивости интелектуалне сцене. Могли сте тако прочитати све о „деформацијама“ у Совјетском Савезу, изузев Троцког. Он је остао неприхватљив, мада се то није званично говорило. Објављивани су други троцкисти (Антонов-Овсејенко, Виктор Серж, Исак Дојчер), али не и сам Троцки, чак ни његова чисто књижевна или публицистичка дела.

Није неважно ни то да су седамдесете биле време када је Југославија много позајмљивала од Запада, девиза је било у изобиљу, што је омогућавало и увоз књига штампаних на енглеском језику, које су тако постале доступне свим заинтересованим за интелектуалне или политичке теме, а који су знали енглески. Када сам недавно, док сам писао књигу „Визије неједнакости“, поново читао своје старе књиге, нисам био изненађен што су многе од њих купљене у Београду средином седамдесетих, као ни ситном белешком на унутрашњој корици књиге са ценом у динарима исписаном оловком („15,70 динара“, китњастим рукописом за који бих се могао опкладити да је био женски).

И тако, суботом бих, наоружан приказима књига које бих прочитао претходне недеље или месеца, ишао од једне до друге књижаре и тражио коју би било најбоље да купим. Одмерио бих предности и мане овог или оног писца, вагао да ли бих радије читао белетристику или публицистику – али никада у критеријум не бих укључио нешто што би имало везе са школским задацима. Учење за оцену је увек била сасвим друга ствар, која ни најмање није одлучивала шта ћу да читам. И даље верујем да је овај приступ био добар.

Читао сам доста о периоду стаљинизма. У средњој школи у Белгији открио сам Роја и Жореса Медведева. И даље волим њихове књиге. Мислим да су они по много чему најнепристраснији сведоци и проучаваоци стаљинизма. Мој професор француског у Белгији ме је упознао с Вилијамом Ширером. Након што сам га прочитао, прешао сам на литературу о нацизму и Европи 1930-их.

Солжењицин је нашироко објављиван у Југославији (мада, колико се сећам, „Архипелаг Гулаг” није одмах објављен због његових напада на Лењина, као ни његов „Лењин у Цириху”). Остало ипак јесте. Отприлике у исто време, своје мемоаре назване „7.000 дана у Сибиру“ објавио је и југословенски комуниста Карло Штајнер, који је двадесет година био затворен у Гулагу. Још увек имам његову књигу. Једне хладне зимске ноћи у Београду отишао сам на његово књижевно вече.

Објављивање књиге Лешека Колаковског „Главне токови марксизма“ изазвало је, како сам сазнао из књижевног недељника и од пријатеља, поприличну пометњу. На крају, дело је објављено с дугачким предговором једног од партијских идеолога који је направио разлику између Лењина и Стаљина, и критиковао Колаковског да то није довољно учинио.

Књиге које се нису могле купити биле су Ђиласове. Прва Ђиласова књига коју сам прочитао била је на енглеском; до данас га никада нисам читао у оригиналу. На српском је објављен тек када је на власт дошла „популистичко-националистичка“ влада Слободана Милошевића. Али тада већ нико није марио за Ђиласа. Нова класа је нестала.

Био сам потпуно равнодушан према националистичкој књижевности која је почела да цвета у попустљивој и релативно богатој атмосфери касних 1970-их. Можда је то била погрешна одлука, јер је та књижевност (мислио сам и тада и сада да је већи њен део сачињен од баналних разматрања и изврнутих истина) постала много утицајнија на Балкану и широм Источне Европе. Вероватно је то и данас, поново пробуђена ратом између Украјине и Русије. Примерке такве бесмислене литературе виђао сам у свакој источноевропској земљи у коју сам путовао након што је она „приступила“ демократији.

Током мојих путовања у Енглеску, волео сам да идем у очаравајуће лондонске књижаре. У њима је било – фасцинантно –  и по неколико спратова књига. Године 1973. видео сам у књижари „Фојлс“ свуда изложену, врло упадљиво у излогу, први енглески превод књиге Карла Маркса „Основи критике политичке економије“ (Grundrisse: Foundations of the Critique of Political Economy, издање је дивно уредио Мартин Николаус). Уопште нисам знао за постојање овог издања. Био сам тотално шокиран када сам видео Марксову књигу тако отворено изложену у срцу капиталистичког света. Већ сам је био прочитао и мислио сам да ће свако ко ову књигу прочита одмах морати да раскрсти с капитализмом.

Скоро да сам очекивао да ће у „Фојлс“ однекуд банути полиција и ако не буде запленила све књиге, бар ће их посклањати да се не виде. Али то се није догодило. Слободно сам купио свој примерак „Grundrisseа“. Скоро пола века касније, када сам писао „Визије неједнакости“, прегледајући своје белешке, одлепљене и испадајуће пожутеле странице књиге, сетио се журбе с којом сам је онда зграбио – пре него што стигне полиција.